Svi po­hap­še­ni čla­no­vi so­vjet­ske špi­jun­ske or­ga­ni­za­ci­je „Ram­zaj“ u Ja­pa­nu, zna­li su, na­rav­no, da ni­kad vi­še ne­će vi­dje­ti bi­je­la da­na čim su pa­li u kan­dže zlo­gla­sne ja­pan­ske po­li­ci­je, da će što br­ža i sko­ri­ja smrt za njih bi­ti spa­se­nje. U naj­te­žem po­lo­ža­ju se, či­ni se, ipak na­šao tri­de­set­sed­mo­go­di­šnji Bran­ko Vu­ke­lić ko­ji je osu­đen na do­ži­vot­nu ro­bi­ju, a iza se­be je osta­vio mla­du su­pru­gu, Ja­pan­ku Jo­ši­ko Ja­ma­sa­ki, i sed­mo­mje­seč­nog si­na Hi­ro­šia, kao i pot­pu­nu ne­iz­vje­snost šta je bi­lo sa nje­go­vim, ta­da već je­da­na­e­sto­go­di­šnjim si­nom Po­lom iz pr­vog bra­ka sa Dan­ki­njom Edit.
Bran­ko Vu­ke­lić je pod­le­gao tor­tu­ri i bo­le­sti u ja­pan­skom ka­za­ma­tu Aba­ši­ri na ostr­vu Ho­ka­i­do, 13. ja­nu­a­ra 1945. go­di­ne, tu­žan što ni­je do­če­kao slo­bo­du i ide­a­le za ko­je je ži­vot za­lo­žio, što još jed­nom ni­je vi­dio se­lo Ko­sinj i svo­ju rod­nu Li­ku iz ko­je po­ti­če nje­gov ko­ri­jen – što, ko­nač­no, ni­je do­če­kao da vi­di i ču­je ko­jim će pu­te­vi­ma go­spod­njim kre­nu­ti nje­go­vi si­no­vi i ka­kav će trag od nje­ga osta­ti – da li je ži­vio i žr­tvo­vao se uza­lud.
Da se ko­jim ču­dom i ne­kom bož­jom pro­mi­sli Bran­ko Vu­ke­lić, po­put pot­pi­sni­ka ovih re­da­ka, pri­je ne­ki dan na­šao u jed­nom skrom­nom lo­ka­lu na No­vom Be­o­gra­du i vi­dio bu­ket od pet­na­e­stak svo­jih po­to­ma­ka, tek dio svog po­tom­stva, pre­bo­lio bi sve mu­ke, stra­da­nje i pat­nje ko­je je is­tr­pio u ja­pan­skoj tam­ni­ci i uvi­dio da ni­je uza­lud po­ho­dio ovaj svi­jet i udža­ba po­tro­šio mla­dost i ži­vot.
A Li­ča­nin Bra­ni­slav – Bran­ko Vu­ke­lić, sin Sr­bi­na, Mi­li­vo­ja Vu­ke­li­ća, austro­u­gar­skog ofi­ci­ra i pi­sca, ko­ji se krio pod pse­u­do­ni­mom Mil­kan Lo­vi­nac (po mje­stu Lo­vi­nac u ko­jem je ro­đen 1873. go­di­ne) i Vil­me Mi­škol­ci, ma­đa­r­ske Je­vrej­ke, ta­ko­đe zna­me­ni­te hr­vat­ske spi­sa­te­lji­ce, ro­đen je 1904. go­di­ne u Osi­je­ku.
Bio je naj­sta­ri­je od če­tvo­ro dje­ce iz lju­ba­vi, ko­ju ni­ka­da ni­je bla­go­slo­vio Vil­min otac, bo­ga­ti je­vrej­ski tr­go­vac, od­no­sno bra­ka ko­ji je sklo­pljen tek po­što je Vil­min otac umro. Po­red Bran­ka, ima­li su još i si­na Sla­vo­mi­ra – Slav­ka i ćer­ke Lji­lja­nu i Eli­nor. Taj brak se, me­đu­tim, ras­pao 1911. go­di­ne, kad je ro­man­tič­na i zna­ti­želj­na Vil­ma osta­vi­la dje­cu i upi­sa­la se na min­hen­ski uni­ver­zi­tet u že­lji da pro­ši­ri svo­je vi­do­kru­ge i ostva­ri ro­man­si­jer­ske am­bi­ci­je.
Bran­ko Vu­ke­lić je dje­tinj­stvo i ra­nu mla­dost pro­veo u Za­gre­bu, gdje je za­vr­šio gim­na­zi­ju i za­po­čeo stu­di­je. Za­no­sio se ar­hi­tek­tu­rom, ali vri­je­me ni­je bi­lo za umjet­nost i nje­gov bun­tov­ni, mla­da­lač­ki duh je br­zo do­šao u su­kob sa ste­ga­ma dik­ta­tu­re kra­lja Alek­san­dra. On ve­o­ma ak­tiv­no uče­stvu­je u stu­dent­skim de­mon­stra­ci­ja­ma, pro­te­sti­ma i tu­ča­ma sa žan­dar­mi­ma po tr­go­vi­ma, pa je ubr­zo i sam do­spio u za­tvor, a ti­me i na spi­sak po­li­cij­ski pro­ka­za­nih, onih na ko­je va­lja mo­tri­ti.
Vu­ke­lić je shva­tio da su u pra­vu nje­go­vi dru­go­vi i pri­ja­te­lji ko­ji su mu sa­vje­to­va­li da se pri­vre­me­no sklo­ni iz Ju­go­sla­vi­je, pa se ta­ko on kra­jem 1926. go­di­ne ob­reo u Pa­ri­zu gdje je na Sor­bo­ni upi­sao i na­sta­vio stu­di­je prav­nih na­u­ka, ali se po­čeo za­ni­ma­ti i za no­vi­nar­stvo, a po­ka­zi­vao je i in­te­re­so­va­nje i smi­sao za fo­to­gra­fi­ju.
Sju­tra: OSTA­LA MU VJER­NA
I U ČA­SU RAZ­VO­DA

Po­li­glo­ta
Na­po­re­do sa stu­di­ja­ma u Pa­ri­zu, Bran­ko Vu­ke­lić, oči­gled­no i pri­rod­no ob­da­ren, stra­sno uči je­zi­ke. Nje­mač­ki je na­u­čio uz maj­ku, ko­ja je čak i pi­sa­la na nje­mač­kom, a u Pa­ri­zu će za re­la­tiv­no krat­ko vri­je­me po­sta­ti pra­vi po­li­glo­ga: sem fran­cu­skog, per­fekt­no je go­vo­rio en­gle­ski, špan­ski i ita­li­jan­ski, a ka­sni­je će sa­vla­da­ti čak i ja­pan­ski je­zik.
Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić