Od to­ga što je osta­lo od pi­sa­ma i sti­ho­va ko­je je, po pret­po­stav­ci, uni­štio N. F. Beh­me­tov, Va­renj­ki je bio po­sve­ćen Ljer­mon­to­vljev auto­por­tret i pre­pis še­ste re­dak­ci­je „De­mo­na”. To je sve što je sa­ču­va­la Alek­san­dra Mi­haj­lov­na Ver­ša­gi­na. Još pri­ča­ju­ći o ne­spo­ra­zu­mi­ma svog pri­ja­te­lja Alek­se­ja Lo­pu­hi­na i Je­ka­te­ri­ne Su­ško­ve, u pi­smu toj is­toj Ver­ša­gi­noj, u pro­lje­će 1835. go­di­ne, Mi­ha­il Ljer­mon­tov pi­še: „Go­spo­đa Ulit­ska me je oba­vi­je­sti­la da se ma­u­zelj Bar­be uda­je za go­spo­di­na Bah­me­to­va... Ja mad­ma­zel Bar­be že­lim da ži­vi u sklad­nom brač­nom ži­vo­tu sve do sre­br­ne svad­be, a i da­lje ako se ona ne pre­za­si­ti...”
U tim ri­je­či­ma se, na­rav­no, osje­ća pa­ko­sna, za­je­dlji­va in­to­na­ci­ja, iako on sam, svo­joj vo­lje­noj ru­ku i sr­ce ni­ka­da ni­je pred­la­gao. Čak se ve­o­ma uz­bu­dio i sje­tio se svo­je lju­ba­vi čim je sa­znao za Va­renj­ki­nu uda­ju. Ta­da je i kre­nu­la bo­ga­ta po­e­zi­ja lju­ba­vi. I ka­ko ga je zbu­ni­la i uz­ne­mi­ri­la ta, ko­ba­ja­gi pre­va­ra. Za­hva­lju­ju­ći njoj mi smo bo­ga­ti­ji za sce­ne u toj is­toj „Knja­gi­nji Li­tov­skoj” ro­ma­nu „Ju­nak na­šeg do­ba”, po­e­mi „Sa­ška” i u dra­ma­ma „Dva bra­ta” i „Ma­ska­rad”. Pa on svo­ju Va­renj­ku ni­je za­bo­ra­vljao do po­sled­njih da­na svo­ga ži­vo­ta. Mo­žda se taj od­nos, u po­čet­ku za­bav­ni, ras­pa­lio i pre­tvo­rio u pra­vu lju­bav tek po­sli­je nje­ne uda­je? A mo­žda je lju­bav po­sta­la vječ­ni stva­ra­lač­ki po­vod i sti­mu­lans za ve­li­ku po­e­zi­ju?
Po­sled­nji put oni su se mo­gli sre­sti 1838. go­di­ne ka­da je Var­va­ra Alek­san­drov­na, na pu­tu u ino­stran­stvo, za­jed­no sa mu­žem po­sje­ti­la Sankt-Pe­ter­burg, a Ljer­mon­tov je, u to vri­je­me, slu­žio u Car­skom se­lu. Ali, da li je tom pri­li­kom do­šlo do nji­ho­vog su­sre­ta, osta­je na ni­vou pret­po­stav­ke. Ali je či­nje­ni­ca da Mi­ha­il Ljer­mon­tov svo­joj vo­lje­noj Va­renj­ki po­sve­ću­je „Va­le­rik” 1840. go­di­ne.
Ja vam pi­šem slu­čaj­no, – tač­no,/Ne znam ka­ko, ni­ti zbog če­ga./Ali sam iz­gu­bio to-tač­no,/I što da vam ka­žem?-Ni­šta!/Da vas pam­tim? Oh, Bo­že moj,/ Pa vi to odav­no zna­te,/I va­ma je, na­rav­no, sve­jed­no.//Ta­ko­đe, ne­ma­te po­tre­be da zna­te,/ Gdje sam? U ka­kvoj za­bi­ti? Što sam?/ Du­šom smo tu­đi jed­no dru­gom./ Te­ško da po­sto­ji srod­nost du­ša./Či­ta­ju­ći stra­ni­ce pro­šlo­sti,/ Pre­tre­sa­ju­ći jed­nu po jed­nu,/Sa­da već ohla­đe­nim umom/ Raz­u­vje­ra­vam se u sve­mu./ Smi­je­šno je sr­cem li­ce­mje­ran bi­ti/ Pred so­bom to­li­ko go­di­na./ Do­bro bi bi­lo la­ga­ti svi­jet,/I pri tom vje­ro­va­ti u ko­rist/ Onom ko­ga vi­še ne­ma?.../Bez­um­no če­ka­ti lju­bav od­sut­nu?/Krat­ka su osje­ća­nja u vi­je­ku na­šem,/ No ja vas ne pam­tim, to je tač­no,/ Ali vas ni­kad za­bo­ra­vi­ti ne mo­gu!/Pr­vo zbog to­ga što sam mno­go i du­go, du­go vo­lio vas./Po­tom sam da­ne bla­žen­stva/ Pat­nja­ma i ne­mi­rom pla­ćao./ Za­tim sam u ka­ja­nju ja­lo­vom/ Vu­kao la­nac go­di­na te­ških,/I raz­mi­šlja­njem hlad­nim/ Ubio po­sljed­nji cvi­jet ži­vo­ta./ Zbli­ža­va­ju­ći se s lju­di­ma opre­zno,/ Za­bo­ra­vio sam bu­ku mla­dih lju­di/ I lju­bav i po­e­zi­ju, ali vas/ Za­bo­ra­vi­ti ni­ka­ko ne mo­gu.//I na tu mi­sao sam se na­vi­kao,/ Bez rop­ta­nja ja krst svoj no­sim,/ Je li ta, ili dru­ga ka­zna?/Ni­je li sve­jed­no. Ja shva­tam ži­vot.
O lju­ba­vi Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va na pra­vi na­čin je is­pri­čao Akim San-Gi­rej. Ali evo za­go­net­ke. Nje­go­va sje­ća­nja su bi­la na­pi­sa­na 1860. go­di­ne , i tri go­di­ne su le­ža­le neo­bja­vlje­ne. Za­što? Ljer­mon­to­lo­zi su sklo­ni vje­ro­va­nju da či­ta­va po­ro­di­ca Lo­pu­hi­nih do da­na­šnjih da­na či­ni sve da o toj lju­ba­vi ne bi ni­ko ni­šta znao. Oni za­bra­nju­ju štam­pa­nje svih po­da­ta­ka i in­for­ma­ci­ja o lju­bav­nim od­no­si­ma Ljer­mon­to­va sa Var­va­rom Lo­pu­hi­nom. Za­što? Još dav­no je umro Va­renj­kin muž N. F. Bah­me­tov, ni­če­ga stid­nog u nji­ho­vim od­no­si­ma ni­je bi­lo. Za­što se ma­lo i ne po­no­si­ti po­seb­nom bli­sko­šću nji­ho­ve po­ro­di­ce i ve­li­kog ru­skog ge­ni­ja? Ot­ku­da i zbog če­ga to­li­ka ta­jan­stve­nost?
Akim Šan-Gi­rej u za­bi­lje­ška­ma, ob­ja­vlje­nim ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja po­sli­je Ljer­mon­to­vlje­ve smr­ti, (kao i sve što je u ve­zi sa nje­go­vom bi­o­gra­fi­jom) pi­še: „Dok je bio stu­dent, on je bio strast­no za­lju­bljen u mla­du, dra­gu i pa­met­nu mis Blek ajz (Ka­tenj­ku Su­ško­vu) i u pu­nom smi­slu us­hi­ću­ju­ću V.A. Lo­pu­hi­nu va­tre­nu, za­no­snu, ve­o­ma sim­pa­tič­nu i po­et­sku lje­po­ti­cu... Osje­ća­nje Ljer­mon­to­va pre­ma njoj je bi­lo in­stink­tiv­no, ali sna­žno i isti­ni­to, i te­ško da ga je on sa­ču­vao do svo­je smr­ti, bez ob­zi­ra na ne­ka ka­sni­ja za­ba­vlja­nja, ali ono ni­je mo­glo ba­ci­ti (i ni­je ba­ca­lo) mrač­nu sjen­ku na svo­je po­sto­ja­nje...Mo­men­tal­no i sna­žno ono se pro­bu­di­lo pri­li­kom neo­če­ki­va­ne vi­je­sti o uda­ji vo­lje­ne že­ne...”
Po­sled­nji put Ljer­mon­tov se di­rekt­no obra­tio Var­va­ri Lo­pu­hi­noj u po­sve­ti sa­dr­ža­noj u naj­no­vi­joj va­ri­jan­ti „De­mo­na”, po­klo­niv­ši joj auto­ri­zo­va­nu ko­pi­ju 1838. go­di­ne. To je bi­lo opra­šta­nje pje­sni­ka od vo­lje­ne že­ne.
(Na­sta­vi­će se)