Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Po­red stu­di­ja pra­va na Sor­bo­ni i uče­nja je­zi­ka, osta­la i ka­ko će se po­ka­za­ti naj­va­žni­ja „za­ni­ma­nja” i ak­tiv­no­sti Bran­ka Vu­ke­li­ća u Pa­ri­zu od­vi­ja­li su se pod ve­lom du­bo­ke taj­no­sti i tek će is­pli­va­ti na po­vr­ši­nu kad je u je­sen 1941. go­di­ne ja­pan­ska po­li­ci­ja za­ku­ca­la na nje­go­va vra­ta, ma­da ne ni ta­da do kra­ja.
Ni­ka­da se, re­ci­mo, ni­je do kra­ja sa­zna­lo kad je i ka­ko po­stao so­vjet­ski oba­vje­šta­jac, ka­ko je po­stao do­pi­snik „Po­li­ti­ke“ (ni­ka­da, ina­če, ni­je pre­kro­čio prag te naj­po­zna­ti­je no­vin­ske ku­će na Bal­ka­nu za ko­ju je pi­sao pu­nih osam go­di­na ni­ti ga je, da se zna, ika­da iko od ured­ni­ka ili no­vi­na­ra „Po­li­ti­ke“ vi­dio i upo­znao). Zna se da se on u Pa­ri­zu upo­znao i ože­nio sa Dan­ki­njom Edit, da je sa njom 1930. go­di­ne do­bio si­na Po­la, da se dvi­je go­di­ne ka­sni­je, po­sled­njeg de­cem­bar­skog da­na 1932. sa su­pru­gom ukr­cao u Mar­se­lju na je­dan fran­cu­ski put­nič­ki brod i pr­vog da­na fe­bru­a­ra 1933. sti­gao u Ja­pan, u Jo­ko­ha­mu. Di­je­te su osta­vi­li kod Edi­ti­nih ro­di­te­lja i maj­ka će tek tri go­di­ne ka­sni­je do­ći po nje­ga i do­ve­sti ga u Ja­pan.
Vu­ke­li­ćev brak sa Edit će, ipak, „pu­ći“ pet go­di­na ka­sni­je. Ona će još sko­ro tri go­di­ne osta­ti u Ja­pa­nu i tek 1941, u po­sled­njem tre­nut­ke pred Dru­gi svjet­ski rat, na­pu­sti­ti ovu ze­mlju i sa si­nom bro­dom ot­pu­to­va­ti u Austra­li­ju kod se­stre, ko­ja je ta­mo ži­vje­la od ra­ni­je.
Bran­ko će ne­du­go po raz­vo­du sa Edit sre­sti mla­du pre­li­je­pu Ja­pan­ku Jo­ši­ko Ja­ma­sa­ki i sa njom za­sno­va­ti no­vi brak – vjen­ča­li su se 26. ja­nu­a­ra 1940. go­di­ne u pra­vo­slav­noj cr­kvi Sve­tog Ni­ko­la­ja u To­ki­ju, a Jo­ši­ko će sle­de­će go­di­ne, se­dam mje­se­ci pri­je Bran­ko­vog hap­še­nja, ro­di­ti si­na Hi­ro­ši­ja...
U lje­to 1963. go­di­ne, jed­nim bro­dom iz Jo­ko­ha­me, u Ju­go­sla­vi­ju će iz Ja­pa­na do­pu­to­va­ti ta­da dva­de­set­dvo­go­di­šnji Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki Vu­ke­lić, mla­đi sin Bran­ka Vu­ke­li­ća. Do­pu­to­vao je na kri­li­ma sla­ve svo­ga oca, na­u­man da se u nje­go­voj otadž­bi­ni po­sve­ti stu­di­ja­ma eko­no­mi­je. Ne­du­go po­tom, Hi­ro­ši će iz Be­o­gra­da ot­pu­to­va­ti u Mo­skvu, gdje je iz Ja­pa­na sti­gla i nje­go­va maj­ka Jo­ši­ko da bi iz ru­ku Ana­sta­sa Iva­no­vi­ča Mi­ko­ja­na, ta­da­šnjeg so­vjet­skog pre­mi­je­ra, le­gen­de so­vjet­ske re­vo­lu­ci­je, po­li­ti­ke i di­plo­ma­ti­je, čo­vje­ka ko­ji je „ostao u se­dlu“ i za vla­da­vi­ne Le­nji­na i Sta­lji­na, i Hru­ščo­va i Bre­žnje­va, pri­mi­ti Or­den otadž­bin­skog ra­ta pr­vog ste­pe­na, jed­no od naj­ve­ćih so­vjet­skih od­lič­ja, ko­jim je ova ve­li­ka dr­ža­va po­smrt­no od­li­ko­va­la Bran­ka Vu­ke­li­ća.
Kad je do­bro na­u­čio i ovla­dao srp­skim je­zi­kom, Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki se po­sve­tio pre­vo­di­la­štvu i po­di­za­nju du­hov­nih mo­sto­va iz­me­đu ju­go­slo­ven­ske i ja­pan­ske kul­tu­re. Pr­vo uz po­moć maj­ke Jo­ši­ko, a po­tom u sa­rad­nji sa ču­ve­nim ja­pan­skim sla­vi­stom, pro­fe­so­rom Ta­na­kom, sa ko­jim je pre­veo naj­po­zna­ti­je dje­lo na srp­skom je­zi­ku, Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac“, kao i nje­go­vu „Lu­ču mi­kro­ko­zma“.
Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki će u Be­o­gra­du sre­sti i svo­ju bu­du­ću su­pru­gu Ka­jo­ko, Ja­pan­ku ko­ja je za­vr­ši­la sla­vi­sti­ku na Ho­ka­i­do uni­ver­zi­te­tu i do­šla da na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu ma­gi­stri­ra na na­šoj na­rod­noj po­e­zi­ji, a nje­na dok­tor­ska di­ser­ta­ci­ja je bi­la „Ja­pan­ska avan­gard­na po­e­zi­ja u po­re­đe­nju sa srp­skom po­e­zi­jom”. Do­šla i za­u­vi­jek osta­la i kao na­uč­nik i pje­snik po­sta­la jed­na od naj­tvr­đih sa­vre­me­nih du­hov­nih spo­na iz­me­đu ja­pan­ske i srp­ske kul­tu­re, a u bra­ku sa Hi­ro­ši­jem Ja­ma­sa­ki­jem ro­di­la je si­no­ve Bran­ka – Ha­i­mea, Mi­ha­i­la – Hi­sa­šia i Ne­boj­šu –Hi­ka­rua (Bran­ko je, ina­če, već ože­njen i ima tro­je dje­ce).

Sju­tra: SU­SRET PO­SLI­JE 45 GO­DI­NA
Ni­je ga oda­la

Kad su se od­no­si u pr­vom bra­ku Bran­ka Vu­ke­li­ća do te mje­re po­gor­ša­li da je do­šlo do raz­vo­da – nje­go­va su­pru­ga Edit, iako je po­tom sko­ro tri go­di­ne ži­vje­la u Ja­pa­nu i zna­la za nje­gov no­vi brak, osta­la je ko­rekt­na i vjer­na: ni u ča­su raz­vo­da, ma­da je do­bro zna­la či­me se ile­gal­no ba­vi njen biv­ši muž i nje­go­vi pri­ja­te­lji, da to mo­že do­bra­no unov­či­ti, ni­je ga oda­la ni­ti ika­da iko­me o to­me pro­go­vo­ri­la jed­nu je­di­nu ri­ječ.