Smrt Mi­ha­i­la Lje­r­mon­to­va, Vr­va­ra Lo­pu­hi­na, sa­da Bah­ma­to­va, te­ško je pre­ži­vlja­va­la. Ona je u sep­tem­bru 1841. go­di­ne pi­sa­la A.M. Ver­ša­gi­noj Hju­gelj:
„Po­sled­nje vi­je­sti o mo­joj se­stri Bah­ma­to­voj su za­i­sta tu­žne. Ona je po­no­vo bo­le­sna, nje­ni ner­vi su ta­ko pro­pa­li da je ona pri­nu­đe­na da oko dvi­je ne­dje­lje pro­ve­de u kre­ve­tu. Ta­ko je bo­le­sna. Muž joj je pred­la­gao da pu­tu­je u Mo­skvu, ali je ona to od­bi­la. Od­bi­la je i put u ino­stran­stvo, od­luč­no iz­ja­viv­ši da ne že­li da se li­je­či. Mo­že bi­ti da ja gri­je­šim, ali mi­slim da je do tog ra­stroj­stva do­šlo zbog Ljer­mon­to­vlje­ve smr­ti.”
Ne­će­mo na­bra­ja­ti dru­ge, do­sta broj­ne pje­sni­ko­ve pri­ja­te­lji­ce, jer ni­ka­kav zna­čaj­ni­ji trag u nje­go­voj po­e­zi­ji one ni­je­su osta­vi­le. Vra­ti­mo se već po­mi­nja­noj Ma­ri­ji Ščer­ba­to­voj, tim pri­je što je lju­bav­ni od­nos sa njom ve­zan još sa pr­vim dvo­bo­jem pje­sni­ka i nje­go­vim dru­gim pro­go­nom. Ne­će­mo vje­ro­va­ti lju­bo­mor­nim za­bi­lje­ška­ma po­mi­nja­nja i sje­ća­nja Je­ka­te­ri­ne Su­ško­ve, kao „Bu­du­ći da je bio kan­di­dat za že­nid­bu Ščer­ba­to­voj, a isto­vre­me­no je iz­bje­ga­vao brak sa njom, Ljer­mon­tov je na ko­lje­ni­ma mo­lio svo­ju ba­bu Ar­se­ni­e­vu da mu ne do­zvo­li že­nid­bu...” Ni­je li Je­ka­ta­ri­na sa­ma bi­la u Tar­ha­na­ma i slu­ša­la te pje­sni­ko­ve mol­be? Po­što je sa­ma od­ba­če­na, ona je, pri­rod­no, na su­par­ni­ce gle­da­la sa pre­zre­njem. Sko­ro da po­vje­ru­jem sje­ća­nji­ma Aki­ma Šan-Gi­re­ja:
– U zi­mu 1839. go­di­ne Ljer­mon­tov je bio ve­o­ma za­in­te­re­so­van za knja­gi­nju Ščer­ba­to­vu. (Na nju se od­no­si dra­ma „Na svjet­ske lan­ce”). Ni­je­sam ni­kad imao pri­li­ke da je vi­dim. Znam sa­mo da je bi­la mla­da udo­vi­ca, a od nje­ga sam slu­šao da je ta­kva da se ne mo­že „ni pe­rom opi­sa­ti ni u baj­ci is­pri­ča­ti”. To isto, bi­lo je oči­gled­no, ka­sni­je je o njoj mi­slio i go­spo­din De Ba­rant, sin ta­da­šnjeg fran­cu­skog am­ba­sa­do­ra u Pe­ter­bur­gu.
Ljer­mon­tov je na­sta­vio da se udva­ra svo­joj knja­gi­nji i po­sli­je dvo­bo­ja sa Ba­ran­tom, i čak po­sli­je nje­nog pre­se­lje­nja u Mo­skvu. Ni­šta ni­je sme­ta­lo za­lju­blje­ni­ma da ve­žu svo­je sud­bi­ne, ali kod pje­sni­ka ta­kve že­lje ni­je bi­lo. Po­red to­ga, tre­ba ima­ti u vi­du i ba­bi­ne pre­ten­zi­je na nje­ga, što je još vi­še učvr­šći­va­lo u nje­mu ne­vje­ro­va­nje u lju­bav, ka­ko je sam na­pi­sao: „Vo­lje­ti... ali ko­ga? Vo­lje­ti pri­vre­me­no, ne vri­je­di tru­da. A vo­lje­ti vječ­no je ne­mo­gu­će.”
„Na svjet­ske lan­ce”
Ma­ri­ja Alek­se­jev­na se sa se­dam­na­est go­di­na uda­la za knja­za Ščer­ba­to­va, ko­ji je umro go­di­nu da­na po­sli­je svad­be. Ro­di­la mu je si­na ko­ji je umro dvi­je go­di­ne na­kon ro­đe­nja. Po­stav­ši mla­da udo­vi­ca knja­gi­nja ni­je ule­tje­la u dru­štve­ni ži­vot, sa­ču­va­la je pri­rod­no dr­ža­nje i šarm.
U to­me su joj po­mo­gli po­bo­žnost i po­slu­žnost, ko­je ni­je­su baš bi­le ka­rak­te­ri­stič­ne za naj­ve­ći broj svjet­skih lje­po­ti­ca to­ga vre­me­na. „S na­dom u Bo­ga/ ču­va ona dječ­ju vje­ru”. Što se mo­že re­ći ljep­še i jed­no­stav­ni­je? Bez ob­zi­ra na svo­je mla­de go­di­ne, ona je na svo­je obo­ža­va­o­ce gle­da­la kao na ne­sta­šnu dje­cu. Bi­la je, oči­gled­no, ne­za­do­volj­na što je bi­la uzrok dvo­bo­ja iz­me­đu mla­dog Er­ne­sta Ba­ran­ta i Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va. Od­mah na­kon dvo­bo­ja, Ma­ri­ja pi­še:
„Ne­što što me bes­kraj­no ža­lo­sti i ogor­ču­je je oča­ja­nje Ar­se­ni­je­ve, te iz­u­zet­no do­bre sta­ri­ce. Ona tre­ba da me mr­zi, iako me ni­ka­da ni­je vi­dje­la. Ja sam uvje­re­na da me ona osu­đu­je. Sa­da sam ne­str­plji­va da sa­znam što će se do­go­di­ti sa ma­i­tre Mic­hel. Pi­šu mi da on mo­li da ga po­ša­lju na Kav­kaz. Ka­kav glu­pak! Raz­mi­šlja li on o kle­tva­ma či­ta­ve nje­go­ve po­ro­di­ce ko­je on usmje­ra­va na mo­ju gla­vu? Ni­ka­da nje­go­vi bli­ski ne­će htje­ti da shva­te da ja za taj dvo­boj ni­je­sam ni­šta kri­va. Mu­škar­ci­ma je svoj­stve­no čud­no, uobi­ča­je­no kom­pro­mi­to­va­nje že­ne, čak i ako je uva­ža­va­ju, to je za njih sit­ni­ca, i to je po­šte­no. Ubi­ti čo­vje­ka, čak i ako je on pri­ja­telj, ali je, ka­ko se do­go­di­lo,... do­zvo­lio, ma­kar i ne­mar­no, gre­šku, zna­či ima mu­ški ka­rak­ter... Sve je to žr­tva nji­ho­ve pri­vid­ne osve­te...”
Je­ka­ta­ri­ni Bi­ho­vec
po­sled­nja lju­bav
Eto ka­kva je ma­te­rin­ska lju­bav ko­ja je Ljer­mon­to­vu upra­vo ta­ko ne­do­sta­ja­la. Opra­šta­ju­ći se od nje u Mo­skvi, pred od­la­zak na Kav­kaz, Ljer­mon­tov joj je uru­čio pre­li­je­pu pje­smu „Na svjet­ske lan­ce”. Na­kon to­ga Ljer­mon­tov je ot­pu­to­vao na Kav­kaz, u su­sret no­vom dvo­bo­ju i oni se ni­ka­da vi­še ni­je­su vi­dje­li. To je, po na­šem mi­šlje­nju bi­la Ljer­mon­to­va naj­bli­ža i naj­ne­op­hod­ni­ja že­na.
Po­sled­nja že­na u ži­vo­tu Ljer­mon­to­va bi­la je J. G. Bi­ho­vec, nje­go­va dalj­nja ro­đa­ka. Upo­zna­li su se kod svo­jih za­jed­nič­kih ro­đa­ka Kr­ju­ko­vih u Mo­skvi, 1837. go­di­ne, ali su se zbli­ži­li na Kav­ka­zu ma­lo pri­je pje­sni­ko­ve po­gi­bi­je u dvo­bo­ju. Pje­sni­ka je pri­vla­či­la Je­ka­ta­ri­ni Bi­ho­vec još i nje­na ve­li­ka slič­nost sa Va­renj­kom Lo­pu­hi­nom. Ka­sni­je je Bi­ho­vec pi­sa­la:” On je bio strast­no za­lju­bljen u V.A. Bah­me­to­vu... Ja mi­slim da je on i me­ne za­vo­lio zbog slič­no­sti ko­ju je na­la­zio iz­me­đu nas, i nje­gov omi­lje­ni raz­go­vor je bio o njoj. Oni su se sre­ta­li i na dan dvo­bo­ja, o ko­je­mu Je­ka­ta­ri­na ni­je ni slu­ti­la. Pje­snik je ta­da uzeo od nje za uspo­me­nu i za sre­ću nje­nu ma­ra­mu, ko­ju su ka­sni­je na­šli kr­va­vu u pje­sni­ko­vom dže­pu. Ta­mo u Pja­ti­gor­sku, 1841. go­di­ne pje­snik je na­pi­sao pje­smu „Ni­je­sam ja te­be ta­ko va­tre­no vo­lio”, po­sve­će­nu Je­ka­ta­ri­ni Bi­ho­vec, a u stva­ri, pre­ko nje Va­renj­ki Lo­pu­hi­noj Bah­me­to­voj. To je po­sled­nja Ljer­mon­to­vlje­va pje­sma o lju­ba­vi:
Ne, ne te­be za­no­sno ta­ko ja vo­lim,
Ne bli­sta za me­ne lje­po­ta tvo­ja.
U te­bi ja vo­lim pro­te­kle pat­nje,
I mla­dost iz­gu­blje­nu mo­ju.

Ka­da, po­ne­kad, ja te­be gle­dam,
Pro­ni­ču­ći u tvo­je oči po­gle­dom du­gim
Ta­jan­stve­nim za­u­zet raz­go­vo­rom,
Ali sr­cem svo­jim ne go­vo­rim s to­bom.

Go­vo­rim ja sa že­nom mla­dih da­na,
U tvo­jim cr­ta­ma tra­žim cr­te dru­ge.
U usti­ma ži­vim, usta dav­no ni­je­ma,
U oči­ma va­tra po­gle­da uga­še­nog.

Uosta­lom, i u mno­gim dru­gim ta­jan­stve­nim sti­ho­vi­ma o lju­ba­vi on se ni­je ba­vio raz­go­vo­rom sa oni­ma ko­ji­ma su upu­će­ne te po­ru­ke, ne­go sa da­lji­na­ma ne­do­stup­nim ovo­ze­malj­skim stvo­re­nji­ma. Re­dov­no se kod Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va kon­kret­na žen­ska lič­nost za­mje­nju­je naj­va­žni­jim po­et­skim i me­ta­fi­zič­kim pro­ble­mi­ma. Ne­će­mo za to stro­go osu­đi­va­ti ru­skog ge­ni­ja. Vo­lje­ne že­ne su u nje­mu bu­di­le po­et­sku svi­jest i zbog to­ga mi tre­ba da se po­no­si­mo nji­me. One su doc­ni­je, kao po pra­vi­lu, do­bi­ja­le svo­ju zem­nu po­ro­dič­nu sre­ću. Is­po­sta­vi­lo se da je Mi­ha­il Ljer­mon­tov s ta­kvom sre­ćom bio ne­spo­jiv. Mo­žda bi se ta­ko do­ga­đa­lo i da­lje, čak i da ni­je bi­lo tog tra­gič­nog dvo­bo­ja? Ko zna?
KRAJ