Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ži­vot­ni put Po­la Vu­ke­li­ća, sta­ri­jeg bra­ta po ocu Hi­ro­šia Ja­ma­sa­ki­ja Vu­ke­li­ća, išao je sa­svim dru­gim prav­cem. On se uoči sa­mog Dru­gog svjet­skog ra­ta sa maj­kom Edit, na­kon nje­nog raz­vo­da sa Bran­kom Vu­ke­li­ćem, na­šao u Austra­li­ji kod nje­ne se­stre. Pet­na­e­stak go­di­na ka­sni­je, ona se pre­u­da­la, a Pol je kre­nuo da se bo­ri i pro­bi­ja u svi­je­tu bi­zni­sa. Ko­nač­no se skra­sio u Per­tu i raz­vio po­sao tr­go­vi­ne po­lov­nim, na­rav­no ja­pan­skim auto­mo­bi­li­ma, iz dva bra­ka do­bio še­sto­ro dje­ce, od ko­jih sa­da ima je­da­na­e­sto­ro unu­ča­di, a on­da, kre­pak i zna­ti­že­ljan, kre­nuo da tra­ga za svo­jim ko­ri­je­ni­ma i rod­bi­nom.
Znao je da se nje­gov otac, na­kon raz­vo­da sa nje­go­vom maj­kom, ože­nio Ja­pan­kom Jo­ši­ko Ja­ma­sa­ki, znao je i ka­kva je bi­la nje­go­va ko­nač­na sud­bi­na, da je ska­pao u ja­pan­skoj tam­ni­ci, ali će pro­ći 45 go­di­na dok je sa­znao da ima i ži­vog po­lu­bra­ta, bra­ta po ocu, iz tog bra­ka.
– Nje­go­va kćer­ka Di­an oti­šla je osam­de­se­tih go­di­na u To­kio na stu­di­je i po­če­la da se ras­pi­tu­je za mo­ju maj­ku Jo­ši­ko – ka­zu­je Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki Vu­ke­lić – de­si­lo se ta­ko da slu­čaj­no na­i­đe i upo­zna čo­vje­ka ko­ji je stu­di­rao na istom uni­ver­zi­te­tu sa mo­jom su­pru­gom Ka­jo­ko. Po­sli­je je sve išlo br­zo – ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti kad je Pol ba­nuo kod mo­je maj­ke u Jo­ko­ha­mu i to baš u vri­je­me kad sam i ja bio kod nje na od­mo­ru sa ci­je­lom po­ro­di­com...
Od ta­da je to po­sta­la jed­na po­ro­di­ca. Pro­šle go­di­ne su se na­šli na sku­pu svih Vu­ke­li­ća u Za­gre­bu.
– Za­ni­mlji­vo je da se taj pro­šlo­go­di­šnji skup svih Vu­ke­li­ća u Za­gre­bu, sa­svim slu­čaj­no, de­sio 15. ju­na, na dan kad je pri­je sto go­di­na ro­đe­na mo­ja po­koj­na maj­ka Jo­ši­ko. Sje­tio sam se, na­rav­no, da je tog da­na njen sto­ti ro­đen­dan i ne­ka­ko sam osje­ćao, či­ni­lo mi se kao da je ona sa ne­ba upra­vlja­la da naš sa­sta­nak bu­de upra­vo tog da­na – ka­že Hi­ro­ši.
Pri­je ne­ki dan i u Be­o­gra­du je upri­li­čen usko rod­bin­ski, brat­ski sa­sta­nak Po­la i Hi­ro­šia Vu­ke­li­ća i nji­ho­vih po­ro­di­ca, od­no­sno onih ko­ji su mo­gli da stig­nu na taj skup. Na­rav­no, te su­sre­te for­si­ra­ju naj­sta­ri­ji, lič­ka bra­ća po ocu, osam­de­set­pe­to­go­di­šnji Pol Vu­ke­lić i nje­gov je­da­na­est go­di­na mla­đi brat Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki Vu­ke­lić, ali i Po­lo­va pred­u­zi­mlji­va kćer­ka Di­an, s jed­ne, i Hi­ro­ši­je­va su­pru­ga Ka­jo­ko i si­no­vi, s dru­ge stra­ne.
– Ovog pu­ta je sa na­ma i Ili­ja Vu­ke­lić sa su­pru­gom Ne­ven­kom i kćer­kom Iva­nom. To je unuk Po­lo­vog i mog stri­ca, Bran­ko­vog mla­đeg bra­ta Sla­vo­mi­ra Slav­ka – ob­ja­šnja­va Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki.
I on je, po­put sta­ri­jeg bra­ta bio li­je­vo ori­jen­ti­sa­ni bun­dži­ja i ne­po­kor­nik. On će se na­ći i me­đu 35.000 pri­pad­ni­ka in­ter­na­ci­o­nal­nih bri­ga­da, ko­ji su se ko­ju, go­di­nu uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta, oku­pi­li u Špa­ni­ji iz 55 ze­ma­lja svi­je­ta i tra­ži­li da im pri­pad­ne čast da umru za čast špan­ske re­pu­bli­ke, da sta­nu i osta­nu na bra­ni­ku slo­bo­de, na be­de­mu ko­ji je na­pred­na mla­dost svi­je­ta po­ku­ša­va­la po­di­ći na Pi­ri­nej­skom po­lu­o­str­vu i za­u­sta­vi­ti fa­ši­stič­ko ču­do­vi­šte, ko­je je u Špa­ni­ji, pod kri­lom Fran­ko­ve dik­ta­tu­re, oštri­lo zu­be u že­lji da pro­žde­re cio svi­jet.
Sju­tra: SPO­ME­NIK
IS­POD PLA­NI­NE FU­DžI


Pa­tri­o­te
A ko su i ka­kve pa­tri­o­te, slo­bo­da­ri i slo­bo­do­um­ni­ci bi­li bra­ća Bran­ko i Slav­ko Vu­ke­lić, do­bra­no go­vo­ri po­da­tak da se ni­ka­da ni­je­su od­ri­ca­li svo­jih mla­da­lač­kih uvje­re­nja. Bran­ko je, re­ci­mo, iako se pred dik­ta­tu­rom kra­lja Alek­san­dra sklo­nio u „za­vje­tri­nu” Pa­ri­za, bud­no pra­tio šta se zbi­va u nje­go­voj otadž­bi­ni i ni­je se od­ri­cao ni ju­go­slo­ven­skog pa­so­ša ni­ti za­ne­ma­ri­vao svo­je pa­tri­ot­ske oba­ve­ze. On se, ta­ko, upr­kos sve­mu, 1931. go­di­ne ob­reo u Za­gre­bu i oda­zvao po­zi­vu da od­slu­ži voj­ni rok. U uni­for­mi je, me­đu­tim, ostao sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci, a on­da je ot­pu­šten – zva­nič­no: zbog sla­bog vi­da, a ne­zva­nič­no – voj­ne vla­sti su, iz­gle­da, je­dva do­če­ka­le da se ne­ka­ko ra­to­si­lja­ju jed­nog cr­ve­no obo­je­nog re­do­va ko­ji bi la­ko mo­gao da im po­mu­ti i uz­bu­ni voj­sku, da i u ka­sar­na­ma kre­sne var­ni­cu bun­ta ko­ji su stu­den­ti ši­ri­li po uli­ca­ma i tr­go­vi­ma uni­ver­zi­tet­skih, i ne sa­mio uni­ver­zi­tet­skih cen­ta­ra.