Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

U Be­o­gra­du je 4. fe­bru­a­ra ove go­di­ne, u 82. go­di­ni, pre­mi­nuo aka­de­mik Dra­go­ljub R. Ži­vo­ji­no­vić, isto­ri­čar i na­uč­nik svjet­skog ran­ga i re­dov­ni pro­fe­sor be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u pen­zi­ji. Bio je re­dov­ni član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti i se­kre­tar Odje­lje­nja isto­rij­skih na­u­ka te in­sti­tu­ci­je, kao i član Or­ga­ni­za­ci­je ame­rič­kih isto­ri­ča­ra i Evrop­skog udru­že­nja za ame­rič­ke stu­di­je. Ob­ja­vio je ogrom­ni broj knji­ga i na­uč­nih ra­do­va ne­pro­la­zne vri­jed­no­sti. Do­bio je ve­li­ki broj pri­zna­nja, me­đu ko­ji­ma su i Na­gra­da za ži­vot­no dje­lo „Vla­di­mir Ćo­ro­vić” i Or­den Sve­tog Sa­ve 2 ste­pe­na.
Ro­đen je u Vra­nju, 17. apri­la 1934. go­di­ne. Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet za­vr­šio je u Be­o­gra­du 1959, a post­di­plom­ske stu­di­je na Uni­ver­zi­te­tu Pen­sil­va­ni­ja, 1963, na ko­me je i dok­to­ri­rao, 1966. go­di­ne. Post­dok­tor­ski rad od­bra­nio je na ha­var­do­vom uni­ver­zi­te­tu.
Pre­ma „Da­nu” aka­de­mik Ži­vo­ji­no­vić je imao na­ro­či­to po­što­va­nje. Felj­to­ni­zi­ra­li smo vi­še nje­go­vih knji­ga, na če­mu nam je bio po­seb­no za­hva­lan, uvi­jek spre­man za na­sta­vak sa­rad­nje. Sli­je­de­ći to, uz lju­ba­znu sa­gla­snost nje­go­ve po­ro­di­ce, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, ob­ja­vi­će­mo skra­će­nu ver­zi­ju aka­de­mi­ko­vog ra­da „Su­đe­nje nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu, sep­tem­bar-ok­to­bar 1946. go­di­ne”, iz nje­go­ve pre­sti­žne knji­ge „Va­ti­kan, Ka­to­lič­ka cr­kva i ju­go­slo­ven­ska vlast, 1941–1958”, ko­ju je, kao dru­go, do­pu­nje­no iz­da­nje, ob­ja­vio be­o­grad­ski „Slu­žbe­ni gla­snik”, 2007. go­di­ne. Ovom knji­gom aka­de­mik Ži­vo­ji­no­vić je, ka­ko je to za­pi­sao njen re­cen­zent aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić, „uspio da na­pi­še je­dan pot­pu­no ori­gi­na­lan is­tra­ži­vač­ki rad, ko­ji će či­ni­ti ve­li­ki ko­rak na­pri­jed u na­šim i op­štim zna­nji­ma o od­no­si­ma Ka­to­lič­ke cr­kve i ju­go­slo­ven­skog ko­mu­ni­zma za vri­je­me pon­ti­fi­ka­ta Pi­ja XII, od 1941. do nje­go­ve smr­ti kra­jem 1958”.
Naj­ve­ći i naj­da­le­ko­se­žni­ji po­sli­je­rat­ni sud­ski pro­ces bio je pro­tiv nad­bi­sku­pa za­gre­bač­kog, dr Aloj­zi­ja Ste­pin­ca. Već mno­go ra­ni­je vlast je po­ka­zi­va­la na­mje­ru da to­ga vi­so­kog pre­la­ta Cr­kve, op­tu­že­nog za mno­ge pre­stu­pe i po­stup­ke po­či­nje­ne ka­ko za vri­je­me ta­ko i po­sli­je ra­ta, iz­ve­de pred sud na­ro­da. Ipak, ri­zik je bio ve­li­ki, pa ga je zbog mo­gu­ćih bur­nih re­ak­ci­ja i od­je­ka u svi­je­tu tre­ba­lo iz­bje­ći. Zbog to­ga je Jo­sip Broz u ne­ko­li­ko na­vra­ta pred­la­gao, po­sred­stvom bi­sku­pa Her­li­ja, da se nad­bi­skup po­vu­če sa svo­ga po­lo­ža­ja ili opo­zo­ve u Va­ti­ka­nu. U Ku­ri­ji su se oglu­ši­li o taj, kao i dru­ge slič­ne za­htje­ve. Pred­sjed­nik vla­de ni­je skri­vao svo­ja na­sto­ja­nja da pi­ta­nje Ste­pin­ca, vi­še­stru­ko osje­tlji­vo i po­li­tič­ki zna­čaj­no, ri­je­ši na taj na­čin.
Za­ni­mlji­va i ilu­stra­tiv­na svje­do­če­nja o dr­ža­nju ju­go­slo­ven­skog ru­ko­vod­stva, mo­ti­vi­ma i raz­lo­zi­ma ko­ji su do­ve­li do iz­vo­đe­nja nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca pred sud, osta­vio je Mi­lo­van Đi­las. U svo­jim uspo­me­na­ma na po­rat­na vre­me­na, Đi­las je, na­po­mi­nju­ći da ni­je bio upo­znat sa su­đe­njem, uka­zao na nje­go­vu pred­i­sto­ri­ju. Spo­me­nuo je Ti­to­ve sa­stan­ke sa Sa­lis-Se­vi­som i Ste­pin­cem, na ko­ji­ma je iz­ja­vlji­vao da ni­je za­do­vo­ljan dr­ža­njem jed­nog di­je­la kle­ra. Ta­da­šnje naj­vi­še par­tij­sko ru­ko­vod­stvo, po Đi­la­so­vim ri­je­či­ma, že­lje­lo je spo­ra­zum sa Ka­to­lič­kom cr­kvom i Ste­pin­cem i raz­mi­šlja­lo o stva­ra­nju „na­ci­o­nal­ne ka­to­lič­ke cr­kve” u Ju­go­sla­vi­ji, odvo­je­ne od Va­ti­ka­na. Da­lje, Đi­las je na­veo da KPJ ni­je na­mje­ra­va­la da su­di Ste­pin­cu zbog nje­go­vog ra­da to­kom ra­ta (sa­rad­nja sa usta­škim re­ži­mom, po­kr­šta­va­nje). Pod­sti­caj da Ste­pi­nac bu­de iz­ve­den pred sud bi­le su od­lu­ke Bi­skup­ske kon­fe­ren­ci­je odr­ža­ne sep­tem­bra 1945. go­di­ne. Par­ti­ja ih je do­ži­vje­la kao istup Cr­kve pro­tiv no­ve vla­sti, a Cr­kva je Ti­to­vu po­nu­du za spo­ra­zum shva­ti­la kao sla­bost re­ži­ma. Na­kon Bi­skup­ske kon­fe­ren­ci­je usli­je­dio je oštar na­pa­da na Ste­pin­ca. Ton mu je od­re­dio Jo­sip Broz svo­jim član­kom u „Bor­bi” 25. ok­to­bra 1945. go­di­ne u ko­me je upo­zo­rio da su Ste­pi­nac i Ka­to­lič­ka cr­kva bi­li za Pa­ve­li­ća, a pro­tiv De­mo­krat­ske Fe­de­ra­tiv­ne Ju­go­sla­vi­je (DFJ) iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga. Mje­sec da­na ka­sni­je Ti­to je u kru­gu svo­jih naj­bli­žih sa­rad­ni­ka iz­ja­vio da Cr­kva ne mo­že bi­ti sta­ri­ja od dr­ža­ve, već da dr­ža­va mo­ra bi­ti sta­ri­ja od Cr­kve. Što se ti­če su­đe­nja, Đi­las je sma­trao da je ono pru­ži­lo do­sta uvjer­lji­vog ma­te­ri­ja­la o sa­rad­nji Cr­kve sa usta­škim re­ži­mom. Ste­pin­cu se su­di­lo na­vod­no zbog nje­go­vog dr­ža­nja u ra­tu, ma­da je stvar­ni raz­log su­đe­nju bi­lo nje­go­vo su­prot­sta­vlja­nje ko­mu­ni­stič­kom re­ži­mu na­kon za­vr­šet­ka ra­ta. U za­pad­nim ze­mlja­ma to je od­mah uoče­no. Đi­la­so­ve na­vo­de po­tvr­di­li su i dru­gi.
I bri­tan­ska vla­da je sma­tra­la da su dr­ža­nje nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca i po­seb­no nje­go­va ulo­ga na Bi­skup­skoj kon­fe­ren­ci­ji mar­ta 1945. go­di­ne i sa­rad­nja sa kri­ža­ri­ma na­kon za­vr­še­ta­ka ra­ta bi­li ne­pri­hva­tlji­vi za re­žim. Am­ba­sa­dor Sti­ven­son je pri­mi­je­tio da su Ste­pin­če­va po­li­tič­ka ra­su­đi­va­nja u po­sto­je­ćim okol­no­sti­ma bi­la ne­zre­la. Dru­gim ri­je­či­ma, Ste­pi­nac je dje­lo­vao na po­li­tič­kom pla­nu, što je vo­di­lo u otvo­re­ni su­kob sa re­ži­mom.(Na­sta­vi­će se)