Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Pot­pi­sni­ku ovih re­da­ka, ko­ji ma­lo bo­lje po­zna­je „sa­gu” po­ro­di­ce Vu­ke­lić, od­no­sno po­ri­je­klo, po­ro­dič­no sta­blo i ulo­gu, pr­ven­stve­no Bran­ka Vu­ke­li­ća, na sud­bin­skim čvo­ri­šti­ma no­vi­je isto­ri­je, nje­gov do­pri­nos u an­ti­fa­ši­stič­kom ot­po­ru tri­de­se­tih i če­tr­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka, sve to iz­gle­da i lo­gič­no i pra­ved­no, i po bož­jim i po ljud­skim za­ko­ni­ma, ako se zna iz ko­jeg su ko­ri­je­na po­te­kli i on i brat mu.
Ni­je, či­ni se, ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje to što je Slav­ko Vu­ke­lić oti­šao u Špa­ni­ju i na­šao se u stro­ju onih ko­ji su ki­di­sa­li na ne­bo i ne­u­stra­ši­vo, sr­cem i če­lom, sta­li pred za­huk­ta­lu alu fa­ši­zma i na­ci­zma ko­ja se va­lja­la Evro­pom, baš kao što ni­je ču­do što se nje­gov sta­ri­ji brat Bran­ko ne­ko­li­ko go­di­na pri­je nje­ga upu­stio u je­dan dru­gi, mno­go opa­sni­ji vid an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be – da oba­vje­štaj­nim ra­dom za ra­čun So­vjet­skog Sa­ve­za, naj­moć­ni­je an­ti­na­ci­stič­ke i an­ti­fa­ši­stič­ke si­le i na­de ne­moć­nih i ne­ja­kih da se su­prot­sta­ve tom mra­ku. Upra­vo to je pri­li­či­lo iz­dan­ci­ma srp­ske pje­snič­ke i ofi­cir­ske lo­ze Vu­ke­li­ća sa lju­tog lič­kog kr­ša.
– Mi­slim da je u Bran­ku Vu­ke­li­ću bi­lo pod­jed­na­ko i voj­nič­ke i pje­snič­ke kr­vi – ka­že nje­gov sin Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki, alu­di­ra­ju­ći na to što su i Bran­kov otac Mi­li­voj, a po­seb­no djed La­vo­slav i maj­ka Vil­ma, bi­li na­da­re­ni pi­sci i umo­tvor­ni­ci. – On je od­ba­cio voj­nič­ku uni­for­mu, ali se ni­je ustru­ča­vao da u an­ti­fa­ši­stič­koj bor­bi uče­stvu­je kao di­sci­pli­no­van voj­nik. Uosta­lom, i Ri­hard Zor­ge u svo­jim bi­lje­ška­ma ko­je je na­pi­sao u is­tra­žnom za­tvo­ru mom ocu pri­pi­su­je „čin ma­jo­ra”. Moj otac za so­bom ni­je osta­vio zbir­ku pje­sa­ma, ali je svo­jim he­roj­skim dje­lo­va­njem, uvje­ren sam, is­pi­sao ep­sku pje­smu tog vre­me­na. Nje­gov ži­vot i rad su za­to po­sta­li dio „ko­lek­tiv­nog pam­će­nja” mno­gih Ju­go­slo­ve­na ko­ji su se bo­ri­li pro­tiv fa­ši­zma.
– Me­ni je bi­lo sa­mo se­dam mje­se­ci kad mi je otac uhap­šen – sje­ća se da­lje Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki. Ka­sni­je, kad su do­zvo­li­li maj­ci da ga po­sje­ću­je u za­tvo­ru, ona je i me­ne uvi­jek vo­di­la. Bio sam sa njom i kad smo ga po­sled­nji put po­sje­ti­li, ne­gdje u je­sen 1944. go­di­ne, ma­lo pri­je ne­go što su ga pre­ba­ci­li iz za­tvo­ra iz To­kia u ka­za­mat Aba­ši­ri na sje­ve­ru ostr­va Ho­ka­i­do. Ja sam ta­da imao ne­pu­ne če­ti­ri go­di­ne, ali ne mo­gu sa si­gur­no­šću da ka­žem da li pam­tim oca, da li su te mut­ne sli­ke u mo­jim sje­ća­nji­ma za­i­sta osta­le od ta­da ili su one ka­sni­je for­mi­ra­ne pod uti­ca­jem maj­či­ne pri­če.
Ma­da nje­go­voj su­pru­zi, iako je tra­ga­la do kra­ja du­gog vi­je­ka, ni­ka­da ni­je po­šlo za ru­kom da pro­na­đe nje­go­ve po­smrt­ne ostat­ke, od­no­sno ur­nu sa pe­pe­lom Bran­ka Vu­ke­li­ća, Jo­ši­ko Ja­ma­sa­ki mu je ipak po­di­gla spo­me­nik is­pod pla­ni­ne Fu­dži, gdje i ona vječ­no po­či­va. Vu­ke­li­će­vo ime je upi­sa­no i na po­seb­nom obe­li­sku na to­kij­skom gro­blju Ta­ma, po­red spo­me­ni­ka ko­ji je tu po­dig­nut Ri­har­du Zor­geu. Na tom obe­li­sku su, ina­če, upi­sa­na i ime­na osta­lih pri­pad­ni­ka Zor­ge­o­ve oba­vje­štaj­ne or­ga­ni­za­ci­je. Ko­nač­no, ime Bran­ka Vu­ke­li­ća je upi­sa­no i na po­ro­dič­nom spo­me­ni­ku u Za­gre­bu, a Hi­ro­ši Ja­ma­sa­ki vje­ru­je da je to uči­ni­la nje­go­va maj­ka Vil­ma, ko­ja je umr­la de­se­tak go­di­na po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
K r a j


Pi­sma že­ni

Upr­kos stra­ho­vi­toj tor­tu­ri ko­ju je tr­pio u za­tvo­ru i sil­nim pe­ri­pe­ti­ja­ma i cen­zu­ra­ma ko­ji­ma je bio pod­vrg­nut, Bran­ko Vu­ke­lić je ko­ri­stio sva­ku pri­li­ku da svo­joj mla­doj su­pru­zi na­pi­še pi­smo iz tam­ni­ce, is­ka­že joj lju­bav i ohra­bri je da is­tra­je i po­dig­ne nji­ho­vog si­na. U po­čet­ku, dok joj je pi­sao na en­gle­skom, ta pi­sma su pro­la­zi­la du­gu pro­ce­du­ru pre­vo­đe­nja u za­tvor­skoj upra­vi. Ka­sni­je, kad je on na­u­čio da pi­še i na ja­pan­skom, sve je bi­lo br­že i jed­no­stav­ni­je. Za ne­što vi­še od tri go­di­ne tam­no­va­nja Jo­ši­ko Ja­ma­sa­ki je do­bi­la od su­pru­ga i sa­ču­va­la pre­ko sto pe­de­set pi­sa­ma. Ta za­ni­mlji­va „knji­ga”, svje­do­čan­stvo jed­ne to­ple, ro­man­tič­ne lju­ba­vi, ko­ja je plam­tje­la u za­tvor­skim ska­mi­ja­ma i rat­nim stra­ho­ta­ma, odav­no je ob­ja­vlje­na u Ja­pa­nu. Na­ža­lost, još ni­ko se ni­je za­in­te­re­so­vao da je ob­ja­vi i na srp­skom, iako ju je Hi­ro­ši Ja­ma­sa­vi dav­no pre­veo sa ja­pan­skog.