Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


„Azovski glasnik“ je objavljivao lirske stihove i mudre izreke iz poezije sa istoka. Tada je istočna tematika bila u modi. Evo nekih stihova:
„Na nebu plavom mjesec sija,
Kao od srebra, tako mi se čini,
Kraj prozora sultanija,
Čeka nekog u tišini“.
Pozorište u Taganrogu je bilo pomalo neobično za tu rusku provinciju. Nekoliko sezona u gradu je gostovala italijanska opera. Na reportoaru su bila djela Belinija, Donicetija, Rosinija, Verdija. Na toj sceni su pjevali tada čuveni Zangeri, Belati, Ponti, Fabrini, Kampanini i Kantoni. Sačekivali su ih još u luci i pratili na konjima sa muzikom i bakljama. Uveče su se kroz prozore čule na ulicama arije iz „Seviljskog berberina“, „Rigoleta“ i drugih opera. Opere su slušali svi: gimnazijalci, sobarice, kočijaši, veletrgovci. Milioner Alferaki je volio muziku i lično je plaćao za muziku italijanskom orkestru, koji je cijelo ljeto svirao u gradskom parku ( ulaz je bio besplatan za svo vrijeme, dok je Čehov bio gimnazijalac). Sa grupama koje su gostovale, dolazila su i čuvena imena: Nikolo Sarti, Bertini, Lupi, Gaetano Mola. Mola je bio najpopularniji i on je davao časove pjevanja.
Gostovali su i čuveni violinista i dirigent Varšavskog konzervatorijuma Apolinario Kontski i čuvena pijanistkinja, učenica Franca Lista, Laura Karer. Dolazio je i Sarasate. U „Otelu“ je igrao Salvini. Na programu su bile operete Zupea, Legara, Lekoka i Ofenbaha.
Zahvaljujući ovom drugom licu Taganroga, možda se još izraženije pokazivala slika onog prvog lica „dosadnog i zaparloženog“ grada.
„Tamo sve odiše Evropom“, -pisao je Puškin o drugom primorskom gradu, Odesi. U Taganrogu, kako je govorio Čehov, ne samo da je „mirisalo Evropom“, već se osjećalo da, „osim ovih prostora, postoji još i neki drugi svijet“.
Život teče i Čehov upoznaje život i u drugim prestonicama. Vidio je Rim, Pariz, Kolombo, razumno i objektivno procjenjuje Evropu, ali neodoljiv osjećaj ga vuče „drugom svijetu“, prema Alžiru ili prema Sjeveru, a to će vrijeme pokazati (kroz 200-300 godina) preko njegovih heroja.
Taj „krajičak“ Evrope je bio dovoljan da bi mogao da osjeti koliko je „prljav, pust, zaparložen,nepismen i dosadan“ ovaj ruski grad bez značaja i zauvijek će se pojaviti kod njega neka odvratnost prema toj ustajalosti i prljavštini. U to ga je još čvršće uvjerilo njegovo obrazovanje iz medicine. I mladi Čehov će izazivati divljenje kod savremenika i oni će se čuditi otkuda kod mladića iz provincije takav urođen ukus prema otmenosti i prefinjenost prema evropskim manirima života.
U vrijeme posljednjih gimnazijskih godina Čehova, skoro iz svih taganroških novina počeli su postepeno da iščezavaju spiskovi inostranih brodova, nije bilo cijena brodarskih vozarina i kursnih listi sa londonske berze. Sve češće su se pojavljivala obavještenja sa sasvim drugom sadržinom. Na primjer: „Ništa se značajno nije dogodilo na našem tržištu. Niko ništa ne radi, a za proljeće nema nikakvih porudžbina“. Banke su počele da propadaju, protestirane mjenice su se nagomilavale. Oni, koji nijesu željeli da rizikuju, gubili su poslove, a koji su rizikovali, rastao je njihov spisak imovine za prodaju, a neki nijesu mogli ni kupca da nađu. Trgovina žitom je padala, čak i veletrgovci su propadali, a firme su bankrotirale svakodnevno. Tačno je da su se svi stalno nadali nečemu. Očekivali su prekookeanske brodove da uplove u luku što dublje i bliže priđu molu, a ne da ih posmatraju kako se bjelasaju tamo negdje na sidrištu. Iščekivali su da se otvore trgovački putevi od Rostova na Donu i opet krenu prema Taganrogu. Nadali su se da će se sve promijeniti.
Zadnje godine u rodnom gradu Čehov je proživio u atmosferi osje­ća­ja ne­si­gur­no­sti, pro­pa­da­nja i ne­kih ne­ja­snih oče­ki­va­nja. Ali, to su bi­la vre­me­na sa kra­ja 1870-ih go­di­na, a od 1840.- 1850.go­di­ne sve je bi­lo dru­ga­či­je. Ta­gan­rog je bio pri­znat kao cen­tar Pri­a­zo­vlja. Sa njim se ni­je­su mo­gli upo­re­đi­va­ti ni Ber­djansk, ni Ma­ri­u­polj, čak ni Ro­stov. Baš u tom cen­tru tr­go­vi­ne ukr­sti­li su se pu­te­vi ro­di­te­lja Če­ho­va.
Po­sli­je smr­ti svo­ga mu­ža, Če­ho­vlje­va ba­ba po maj­ci je do­šla kod ge­ne­ra­la Pap­ko­va u Ta­gan­rog. Tu je i od­ra­sla nje­na naj­mla­đa kćer­ka Jev­ge­ni­ja Ja­ko­vljev­na, maj­ka An­to­na Če­ho­va.U tom gra­du je upo­zna­la Pa­vla Je­go­ro­vi­ča.
Svo­ga si­na Pa­vla Je­go­ro­vi­ča Če­ho­va (otac pi­sca) Je­gor Mi­ha­i­lo­vič je dao na uče­nje ta­gan­ro­škom tr­gov­cu Iva­nu J. Ko­bi­li­nu. Dok je Če­hov još bio ma­li, taj tr­go­vac je bio član Tr­go­vač­kog sa­vje­ta u Ta­gan­ro­gu. U nje­go­voj tr­go­vi­ni ko­lo­ni­jal­ne ro­be Pa­vel Je­go­ro­vič je pro­šao sve ste­pe­ne u tr­go­vač­koj hi­je­ar­hi­ji. Bio je „po­trč­ko“, še­grt (bez ob­zi­ra što je imao sko­ro 19 go­di­na, kad je do­šao u tr­go­vi­nu), tr­go­vač­ki po­moć­nik, a oba­vljao je i du­žnost kan­ce­la­rij­skog pi­sa­ra. Pa­vel J. Če­hov je ma­štao o sop­stve­nom du­ća­nu, ali ta že­lja ni­je mo­gla od­mah da mu se is­pu­ni.
(Na­sta­vi­će se)