Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


Po­sli­je upa­da sna­ga Var­šav­skog ugo­vo­ra u Če­ho­slo­vač­ku u je­sen 1968. go­di­ne do­ni­jet je po ubr­za­nom po­stup­ku no­vi za­kon o na­rod­noj od­bra­ni. Ti­me je traj­no otvo­re­no pi­ta­nje su­ve­re­ne nad­le­žno­sti ko­man­do­va­nja i upo­tre­be oru­ža­nih sna­ga u SFRJ, ako ne za ži­vo­ta Ti­ta, ono sva­ka­ko po­sli­je nje­go­ve smr­ti.
Pro­cje­na zna­ča­ja stu­dent­skih de­mon­stra­ci­ja 1968. ni­je bi­la je­din­stve­na unu­tar on­da­šnjeg voj­nog vr­ha. Tač­ni­je, bi­la je dra­stič­no po­la­ri­zo­va­na. Ta­da je otvo­re­no pi­ta­nje da li jed­na so­ci­ja­li­stič­ka ar­mi­ja uop­šte smi­je da in­ter­ve­ni­še u unu­tra­šnje po­li­tič­ke pri­li­ke. Ti­tov stav je bio da se Ar­mi­ja kon­cen­tri­še na pra­će­nje gra­ni­ca i da ne pred­u­zi­ma ni­je­dan ko­rak bez nje­go­vog iz­ri­či­tog odo­bre­nja.
Ad­mi­ral Ma­te Jer­ko­vić osta­vio je vi­še do­ku­me­na­ta ko­ji osvje­tlja­va­ju re­a­go­va­nje i po­di­je­lje­nost voj­nog vr­ha u pr­vim da­ni­ma kri­ze. Ta po­dje­la bi­la je, po­red osta­log, ini­ci­ra­na oštrom di­sku­si­jom po­moć­ni­ka sa­ve­znog se­kre­ta­ra za mor­na­ri­cu Jer­ko­vi­ća i ko­man­dan­ta va­zdu­ho­plov­stva Vik­to­ra Bub­nja. Bu­banj je, kao i ge­ne­ral Vla­do Ba­jić, tra­žio da se, ako tre­ba, stu­den­ti ras­tje­ra­ju si­lom oruž­ja. Jer­ko­vić je za­stu­pao te­zu da su stu­den­ti uvi­jek bi­li i osta­li naj­re­vo­lu­ci­o­nar­ni­ji dio na­šeg na­ro­da i da bi bi­la uči­nje­na naj­ve­ća gre­ška ako bi se upo­tri­je­bi­la JNA za rje­ša­va­nje pro­ble­ma de­mon­stra­ci­ja.
No, do­ga­đa­ji na Ko­so­vu i u Ma­ke­do­ni­ji (1968) sa de­mon­stra­ci­ja­ma i ele­men­ti­ma po­bu­ne Al­ba­na­ca, kao i eska­la­ci­ja Ma­spo­ka u Hr­vat­skoj br­zo su uvje­ri­li i one ubi­je­đe­ne „li­be­ra­le” me­đu ge­ne­ra­li­ma da voj­ska u po­je­di­nim si­tu­a­ci­ja­ma mo­ra dje­lo­va­ti ka­da su ugro­že­ni red i mir, od­no­sno je­din­stvo ze­mlje. Ovo je bi­la i Ti­to­va li­ni­ja.
U vri­je­me še­zde­se­tih, na­šlo se onih ko­ji su pro­mo­vi­sa­li dru­ge ide­je, ide­je re­pu­blič­kog osa­mo­sta­lji­va­nja pa i pot­pu­nog odva­ja­nja od Ju­go­sla­vi­je po­sli­je Ti­ta. Kul­mi­na­ci­ja ovog tren­da de­si­će se za vri­je­me Ma­spo­ka u Hr­vat­skoj ka­da je je­dan po­sla­nik, ta­da ak­tiv­ni ge­ne­ral, Jan­ko Bo­bet­ko u Sa­bo­ru Hr­vat­ske pod­nio na­crt za­ko­na o hr­vat­skoj voj­sci. Po­je­di­ni ana­li­ti­ča­ri na Za­pa­du su ovaj za­htjev za voj­skom, iza ko­jeg su po­mi­nja­li Ru­ka­vi­nu i Bo­bet­ka, vi­dje­li kao po­vod da Ti­to od­luč­no re­a­gu­je i slo­mi Hr­vat­sko pro­lje­će vi­de­ći ga kao pri­jet­nju je­din­stvu ze­mlje.
Te­ško je ote­ti se uti­sku da je ja­ka šo­vi­ni­stič­ka pro­pa­gan­da u Hr­vat­skoj o „srp­skoj do­mi­na­ci­ji”, po­seb­no od 1969. do 1970, ipak da­la re­zul­ta­te. Pra­vi cilj ove pro­pa­gan­de bi­lo je raz­bi­ja­nje je­din­stva JNA pra­vlje­njem pu­ko­ti­na u „par­ti­zan­skom ju­go­slo­ven­stvu” (ovo pri­mje­ću­ju i za­pad­ni ana­li­ti­ča­ri onog vre­me­na). Cilj je bio da se raz­bi­je si­la od ko­je je sva­ki se­pa­ra­ti­zam za­zi­rao.
Dr Vla­di­mir Ba­ka­rić i ta­da­šnje hr­vat­sko ru­ko­vod­stvo po­ku­ša­li su da za svo­ju po­li­ti­ku pri­do­bi­ju ve­ći broj is­tak­nu­tih ge­ne­ra­la iz Hr­vat­ske, od onog ko­ji ih je do ta­da jav­no ili taj­no po­dr­ža­vao. S tim ci­ljem or­ga­ni­zo­va­li su ne­ko­li­ko sa­sta­na­ka sa nji­ma. Po­seb­no je bio zna­ča­jan sa­sta­nak ak­ti­va SK u DSNO, 9. de­cem­bra 1969, uz pri­su­stvo ge­ne­ra­la i vi­so­kih ofi­ci­ra po­ri­je­klom iz Hr­vat­ske i naj­i­stak­nu­ti­jih pred­stav­ni­ka hr­vat­skog ru­ko­vod­stva. Ma­da su u svo­joj po­li­ti­ci na­i­šli na raz­li­či­te vr­ste neo­do­bra­va­nja, to im ni­je sme­ta­lo da po­sli­je po­vrat­ka, na te­re­nu, u to­ku pri­pre­me 10 sjed­ni­ce SKH, ma­ni­pu­li­šu „či­nje­ni­com” da ima­ju po­dr­šku ge­ne­ra­la iz Hr­vat­ske. Pro­cje­nju­ju­ći da bi se no­va po­li­ti­ka mo­gla su­o­či­ti sa još ve­ćim ot­po­rom ge­ne­ra­la iz Hr­vat­ske, Ba­ka­rić po­no­vo od­la­zi u Be­o­grad i iz­la­že svo­je sta­vo­ve 20. fe­bru­a­ra 1970, ali i ta­da se su­o­ča­va sa kri­ti­ka­ma i ot­po­rom. Po­seb­no su se is­ti­ca­li ge­ne­ra­li Vik­tor Bu­banj, An­te Ba­ni­na, Goj­ko Ni­ko­liš, ad­mi­ral Ma­te Jer­ko­vić i dru­gi.
Za­ni­mlji­vo je u ve­zi sa Ma­spo­kom, ka­da se pra­te slu­žbe­ni za­pi­sni­ci, mag­ne­to­gra­mi i ste­no­gra­mi, da je pri­je i po­sli­je 10. sjed­ni­ce CK SKH ve­ći­na naj­vi­šeg ar­mij­skog sa­sta­va lo­jal­no po­dr­ža­va­la sa­rad­nju sa or­ga­ni­ma SKH i ru­ko­vod­stvom, dr­že­ći se in­struk­ci­ja ge­ne­ra­la Lju­bi­či­ća. Ta­ko je u pr­vi mah i ko­man­da 5 ar­mij­ske obla­sti (ge­ne­ral Đo­ko Jo­va­nić) za­u­ze­la to sta­no­vi­šte. Tek su se ri­jet­ki ge­ne­ra­li us­pro­ti­vi­li. Ka­da je u ovu ko­man­du sa Bri­on­skog sa­stan­ka (16. mar­ta 1971) sti­gla Kar­de­lje­va ne­ga­tiv­na ocje­na ove sjed­ni­ce „da ne mo­že jed­no ru­ko­vod­stvo se­be od­re­đi­va­ti kao mje­ri­lo pro­gre­siv­no­sti, od­re­đi­va­ti šta je naj­ve­ća opa­snost za SKJ i po­li­ti­ku SKJ da­kle ono što je pre­ro­ga­tiv CK SKJ”, te kri­ti­ka na­či­na na ko­ji se pro­ga­nja­ju lju­di dru­ga­či­jih po­gle­da, do­šlo je do krat­kog ko­le­ba­nja, ali i afe­re u sa­mom SSNO, jer ovo na­vod­no ni­je tre­ba­lo sla­ti „do­lje”. Na­da­lje, sve do ju­la 1971. go­di­ne ru­ko­vod­stvo V ar­mij­ske obla­sti (na­čel­nik Šta­ba Jan­ko Bo­bet­ko) da­va­lo je jav­nu po­dr­šku hr­vat­skim li­de­ri­ma. U iz­vje­šta­ju sa sjed­ni­ce kon­fe­ren­ci­je or­ga­ni­za­ci­je SK V ar­mi­je, 28. apri­la 1971, ne­ma ni re­da da je po­me­nu­to pi­sa­nje hr­vat­ske štam­pe, ali je u Po­li­tič­ku upra­vu upu­ćen onaj dio di­sku­si­ja u ko­ji­ma su kri­ti­ko­va­ni be­o­grad­ski i no­vo­sad­ski me­di­ji ko­ji po su­du di­sku­ta­na­ta pi­šu jed­no­stra­no o sta­nju u Hr­vat­skoj.
(NA­STA­VI­ĆE SE)