Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


Ge­ne­ral Đo­ko Jo­va­nić na­vo­di da je, po­red kon­sul­to­va­nja ge­ne­ra­la, oba­vi­je­šten Ju­re Bi­lić, a Bi­lić je u pro­ce­du­ru uklju­čio Sta­ne­ta Do­lan­ca i sma­tra da su tu po­če­ci in­tri­ge i ne­spo­ra­zu­ma ko­ji će po­sli­je po­vrat­ka ima­ti sa Lju­bi­či­ćem i Ti­tom. Pret­po­sta­vlja da je Do­lanc že­lio mo­no­pol u in­for­mi­sa­nju Ti­ta i nje­go­vu iz­vje­snu kon­tro­li­sa­nu izo­la­ci­ju. U sva­kom slu­ča­ju, ge­ne­ra­lu je na ko­le­gi­ju­mu kod mi­ni­stra, u pri­su­stvu pod­se­kre­ta­ra i na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba, bi­la sa­op­šte­na Ti­to­va od­lu­ka o pri­je­vre­me­nom pen­zi­o­ni­sa­nju. Ge­ne­ral Sta­ne Po­to­čar po­dr­ža­vao je Jo­va­ni­ća i na­go­va­rao ga da stvar lič­no ras­pra­vi sa Ti­tom. Ti­to ni­je htio da pri­mi ge­ne­ra­la na raz­go­vor.
Iz re­ak­ci­ja Lju­bi­či­ća, po­sli­je nje­go­vog po­vrat­ka, vi­di se da je bio „in­for­mi­san” da ga Jo­va­nić smje­nju­je i se­be „po­sta­vlja” na taj po­lo­žaj. Iz svje­do­če­nja Jo­va­ni­će­vih sa­rad­ni­ka (ge­ne­ral Ste­vo Dok­ma­no­vić) sa­zna­je­mo da je ta­kav pred­log bio u kon­sul­ta­ci­ja­ma, te da su ne­ki Jo­va­ni­će­vi rat­ni dru­go­vi već po­di­za­li zdra­vi­ce. No, slu­čaj sva­ka­ko tre­ba sa­gle­da­ti i u kon­tek­stu ta­da­šnjeg su­ko­ba Jo­van­ke Broz i Sta­ne­ta Do­lan­ca, ko­ji je sum­njao u lič­ke ge­ne­ra­le kao njen oslo­nac.
To­kom či­ta­vog pe­ri­o­da od 1945. do 1991. go­di­ne, jed­na od naj­va­žni­jih pre­o­ku­pa­ci­ja dr­žav­nog (ko­mu­ni­stič­kog) i voj­nog ru­ko­vod­stva bi­la je da se na­ci­o­nal­na struk­tu­ra što vi­še pri­la­go­di na­ci­o­nal­noj struk­tu­ri sta­nov­ni­štva i da sve na­ci­je bu­du pod­jed­na­ko pred­sta­vlje­ne. U Usta­vu iz 1974. ovo je po­dig­nu­to na naj­vi­ši prin­cip. Ovaj for­mal­ni kri­te­ri­jum, te­ško spro­vo­div u prak­si iz vi­še raz­lo­ga, vje­ro­vat­no je bio sma­tran jed­nim od osno­va le­gi­ti­mi­te­ta ar­mi­je (JNA) u ju­go­slo­ven­skom dru­štvu, po­red onog ide­o­lo­škog ko­ji ni­ka­da i ni­je do­ve­den u pi­ta­nje do je­se­ni 1990. (...)
Ju­go­sla­vi­ja, nje­na me­đu­na­rod­na po­li­ti­ka, nje­na unu­tra­šnja sta­bil­nost i nje­na ar­mi­ja bi­li su u ovom pe­ri­o­du, kao i ra­ni­je, ne­pre­sta­na bri­ga za­pad­nog blo­ka dr­ža­va ko­je su ci­je­ni­le ve­li­ki stra­te­ški do­bi­tak na­stao odva­ja­njem ove ze­mlje od is­toč­nog blo­ka. Dok je 50-ih sprem­nost Za­pa­da da po­mog­ne bi­la evi­dent­na, a od Ju­go­sla­vi­je bi­la obje­ruč­ke pri­hva­će­na, či­me su oja­ča­ne i mo­der­ni­zo­va­ne oru­ža­ne sna­ge do za­vid­nog ni­voa, 60-ih je do­šlo do iz­vje­sne za­bri­nu­to­sti tren­do­vi­ma ju­go­slo­ven­ske me­đu­na­rod­ne ori­jen­ta­ci­je.
Pre­ma pro­cje­na­ma za­pad­nih oba­vje­štaj­nih slu­žbi, to­kom 60-ih SSSR je po­stao glav­ni snab­dje­vač Ju­go­sla­vi­je voj­nom opre­mom. Po­čev od 1961. go­di­ne sve naj­va­žni­je mo­der­no na­o­ru­ža­nje sti­za­lo je iz te ze­mlje. Sred­njo­roč­ni plan snab­di­je­va­nja do­go­vo­ren 1965. go­di­ne is­ti­cao je 1970. Iste slu­žbe su ci­je­ni­le da je već po­čet­kom 1970. Be­o­grad te­žio da sma­nji ovu za­vi­snost od SSSR-a i ot­po­čeo je pre­go­vo­re sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom, Fran­cu­skom, Šved­skom, Za­pad­nom Nje­mač­kom i Nor­ve­škom. Kon­tak­ti­ran je i Va­šing­ton. Po­moć­nik mi­ni­stra od­bra­ne, ge­ne­ral Ivan Dol­ni­čar pod­nio je jed­nu ogra­ni­če­nu li­stu za na­bav­ke i iz­ra­zio in­te­res JNA za pri­hva­ta­nje nje­nih ofi­ci­ra na obu­ku u ame­rič­kim cen­tri­ma, kao i za dru­ge mo­gu­će aran­žma­ne. Za po­tre­be JNA već su do sre­di­ne 1971. go­di­ne bi­li na­ba­vlje­ni fran­cu­ski he­li­kop­te­ri i šved­ski tor­ped­ni čam­ci. Vo­đe­ni su pre­go­vo­ri i o na­bav­ci lo­va­ca Mi­ra­ge. Pri­mi­je­će­no je da je Be­o­grad po­ka­zao ma­lo in­te­re­so­va­nja za na­bav­ku za­pad­nih ten­ko­va, upr­kos či­nje­ni­ci da je svo­je­vre­me­no sa Za­pa­da na­ba­vio ili do­bio dvi­je tre­ći­ne svog po­sto­je­ćeg na­o­ru­ža­nja.
Pra­te­ći raz­voj od­bram­be­ne po­li­ti­ke SFRJ, za­pad­ni ana­li­ti­ča­ri su uoča­va­li od­re­đe­ne kon­stan­te u ba­lan­su iz­me­đu blo­ko­va, sna­žan uti­caj bli­sko­i­stoč­ne kri­ze 1967. na raz­voj dok­tri­ne od­bra­ne, a po­seb­no uti­caj in­va­zi­je SSSR-a i sa­ve­zni­ka iz Var­šav­skog ugo­vo­ra na Če­ho­slo­vač­ku 1968. go­di­ne.
U vi­še pe­ri­o­dič­nih stu­di­ja o Ju­go­sla­vi­ji po­na­vlja­la se ocje­na ka­ko je ju­go­slo­ven­ski od­bram­be­ni si­stem raz­vi­jan se­dam­de­se­tih bio na tra­gu is­ku­stva iz par­ti­zan­skog ra­ta, ali i po­slje­di­ca ve­li­ke za­bri­nu­to­sti ko­ja je ob­u­ze­la ju­go­slo­ven­sko ru­ko­vod­stvo po­sli­je in­va­zi­je na Če­ho­slo­vač­ku 1968. go­di­ne. Ne sa­mo u jav­nim na­stu­pi­ma, ne­go i pri­vat­no, ju­go­slo­ven­ski ge­ne­ra­li su u pe­ri­o­du (1968-1976 ) tvr­di­li da Be­o­grad vi­di Var­šav­ski pakt kao je­di­nu ozbilj­nu pri­jet­nju svo­joj ne­za­vi­sno­sti. Me­đu­tim, ka­ko no­ti­ra­ju ame­rič­ki oba­vje­štaj­ni ana­li­ti­ča­ri, Be­o­grad „go­to­vo si­gur­no vje­ru­je” da je opa­snost od sub­ver­ziv­nih dje­lat­no­sti – sa Za­pa­da kao i sa Is­to­ka – tre­nut­no iz­vje­sni­ja ne­go bi­lo ka­kav in­va­zi­o­ni plan.
Tri go­di­ne po­sli­je do­ga­đa­ja u Če­ho­slo­vač­koj, ame­rič­ke slu­žbe su svo­joj vla­di su­ge­ri­sa­le da Za­pad i SAD mo­gu ima­ti od­lu­ču­ju­ću ulo­gu u ju­go­slo­ven­skoj bu­duć­no­sti. Po­la­zi­lo se od to­ga da su eko­nom­ske ve­ze do­mi­nant­no usmje­re­ne ka Za­pa­du, a na pla­nu bez­bjed­no­sti, u kraj­njem slu­ča­ju, in­di­rekt­no za­vi­se od sna­ge Za­pa­da i nje­go­vog od­no­sa pre­ma SSSR-u. (…)
(NA­STA­VI­ĆE SE)