PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Čim bi se za­vr­ši­la pri­ča o Poj Ulji i Mar­ku Đe­ljo­še­vu, ne­ko od pri­sut­nih bi na­sta­vio pri­ču Mar­ka Mi­lja­no­va o ar­ba­na­škom pa­sti­ru. „Di­je­te ko­je sto­ku ču­va, kvr­či ne pa­ti­še, po­ju­ći ide, a za njim nje­gov mal, pet ili de­set ko­za ili ova­ca. Kad ga vi­diš go­la, bo­sa i po­me­te­na, a mo­že bit’ i glad­na, u one dro­nja­ve za­kr­plje­ne alji­ni­ce, pros ko­je mu se na vi­še mje­sta vi­di is­pu­ca­lo od stu­da ali i od sun­ca ti­je­lo kao pe­pe­lja­va ča­pra ko­ja je ma­lo ma­nje ma­lo vi­še cr­na – ko­li­ko i’ goj ova­kvi­je pa­stir­ča­di sret­neš, sve mu nje­go­vo di­vlje iz­gle­da...
Da mu do­bar dan ili ju­tro na­zo­veš, ili ga što pi­taš, na sve ti s ne­kjem po­no­som od­go­va­ra. Oso­bi­to ako po­zna­je da ga oštro pi­taš, on još oštri­je od­go­va­ra, ako ti okre­neš ma­lo umi­lja­ti­je š njim, za­ču­di­ćeš se toj pro­mje­ni ka­ko mu si­nu uljud­nost iz onog na­mr­go­đe­nog li­ca, te mu se na obraz či­ta lju­bav ko­ju mu du­ša lju­bi da se š njim li­je­po go­vo­ri... ti ga za­lu­du gle­daš i po sva­če­mu po­zna­ješ ko­li­ko od si­ro­ma­šti­ne pa­ti, a na nje­go­vo po­na­ša­nje ni tra­ga od to­ga ne­ma, no je od sva­šta za­do­vo­ljan. On od­ma za­po­je iz gla­sa, ve­seo, ni­šta ma­nje no nje­gov po­red­nik ko­ji ču­va po pet sto­ti­na ova­ca, ob­u­čen u naj­ljep­še ’alji­ne i oru­že ar­ba­na­ško sve u sre­bro oko­va­no; a ima ga i po­zla­će­no­ga da ga po sve­mu nje­go­vu mo’š po­znat kao me­đu Ar­ba­na­si­ma da ima čim bi­ti za­do­vo­ljan, i od se­be i od svog ma­la; jer ne­ki dio ar­ba­na­ški­je pa­sti­ra, ne bi ru­žno bi­lo vi­đet u Beč ili Pa­riz”. Pri­ča je iza­zi­va­la mno­štvo ko­men­ta­ra me­đu pri­sut­nim pa­sti­ri­ma. Pr­vo se ogla­sio je­dan pa­stir iz Za­tri­jeb­ča. „Ta­kom Bo­ga, Mark Mi­lja­ni ni­je pra­vo re­ka’. Na na­ša ku­ća, na na­ša ple­me ni­je bi­lo ta­ko si­ro­ma­šni pa­sti­ri. Ot­kad lju­đi za se­be zna­ju na ova na­ša Kra­ji­na, pa­sti­ri su bi­li do­bro odje­ve­ni. Ovo sam ču­ja od oca, a otac od svog oca i ta­ko re­dom za dvje­sta i ku­sur go­din. Mark Mi­ljan ni­je ču­va sto­ka s na­šim čo­ba­ni­ma. Zbog to­ga ni­je mo­gao zna­ti ka­kvo im je bi­lo od­je­lo i ko­li­ko mu je bio bu­ljuk na bro­ju”. Na ovo je do­sta lju­ti­to i uvre­dlji­vo re­a­go­vao pa­stir sa Me­du­na. „Ti, iz­gle­da, pri­go­va­raš da voj­vo­da Mar­ko ni­je iz­re­kao isti­nu. To su te­ške i neo­d­go­vor­ne ri­je­či. Ni­kad u do­sa­da­šnjem ži­vo­tu ni­je­sam čuo da je ikad i iko­ga Mar­ko Mi­lja­nov la­ža. On je od sa­mog Bo­ga bio po­slat da zbo­ri mu­drost i sa­mo isti­nu. Uosta­lom, ko si ti da mo’’š o Mar­ku ta­ko zbo­rit”. Sad se uvri­je­dio i pret­hod­ni sa­go­vor­nik. Za­cr­ve­nio se od ne­kog unu­tra­šnjeg je­da i od­bru­sio sa­go­vor­ni­ku: „A ko si ti da me pi­taš ko sam ja? Ja sam od ku­će đe se sa­mo od pu­šča­nog zr­na po­gi­ba­lo. Kad bi se u na­ša ku­ća ro­di­lo di­je­te, sa­mo bi se po­gle­da­lo je li mu­ško. To je do­volj­no bi­lo da se otac za­do­vo­lji, jer se una­pri­jed zna­lo da će bi­ti ju­nak. Kad su Ar­ba­na­si iz­go­va­ra­li ime mog đe­da, po­di­gli bi se s mje­sta ako su sje­dje­li i s po­što­va­njem bi iz­go­vo­ri­li: „Pre­ko nje­ga ni­je mo­glo bi­ti bo­lje­ga. Đe je on bio, tu dru­gi ni­je­su di­za­li glas”. „Ni­je mi do sad bi­lo po­zna­to da se Ar­ba­na­si hva­le. Voj­vo­da i’ je opi­sao i ka’ po­no­si­te, mo­ral­ne i go­sto­prim­ne lju­đe.Ni­đe ni­je re­ka’ da su se pr­ga­vo nad­gor­nja­va­li i sa­mi se­be is­ti­ca­li. Oni ko­ji su to či­nje­li, ni­je ih Voj­vo­da ubra­ja’ u ar­ba­na­ški soj”, sve je ovo u je­dan du­šak iz­re­kao pa­stir iz Me­du­na. Si­tu­a­ci­ja je po­sta­la „gu­sta”. Oče­ki­va­lo se da će eks­plo­di­ra­ti. Oba pa­sti­ra su se po­di­gla i za­gna­li se je­dan na dru­go­ga. Iz­me­đu njih se ob­reo sta­ri­ji pa­stir iz Banj­ka­nja. Bra­nio i’ je da se ne uhva­te za gr­la go­vo­re­ći: „Ne­moj­te uči­nje­ti ono što lju­đi ne či­ne. Da je ne­kim ču­dom ovo­đe Mark Mi­lja­ni ne bi do­zvo­lio da se ne­ljuc­ki zbo­ri”. Za­tim se okre­nuo svom Ar­ba­na­su i oštro ga pre­ko­rio: „Te­be ri­je­či po­ti­je­ču pa­met. Pu­štio si ri­je­či u sam­pas i alji­da­ju đe ne tre­ba. Da te čuo tvoj đe­do ka­ko zbo­riš, ne bi mu bi­lo mi­lo. Si­gu­ran sam da ti ne bi do­zvo­lio da iz­go­vo­riš ono što si iz­go­vo­rio. Kad zbo­riš, pa­zi do­bro šta zbo­riš. Uzap­ti svo­je ri­je­či ko­je mo­gu dru­go­ga po­vri­je­di­ti. Na to nas uči knji­ga Mark Mi­lja­na. Ko se bid­ne nje pri­dr­ža­va’, ne mo­že ni­kad po­gri­je­ši­ti”.
Ri­je­či sta­rog pa­sti­ra iz Banj­ka­nja uga­si­le su na­pe­tu si­tu­a­ci­ju.
Pa­sti­ri su se ra­zi­la­zi­li. Sva­ki je oti­šao svom sta­du. Nji­ho­vi bu­lju­ci su mir­no pa­sli. Ni­ma­lo ih ni­je­su uz­ne­mi­ra­va­le žuč­ne ri­je­či nji­ho­vih pa­sti­ra.
(Na­sta­vi­će se)