Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Pri­je ne­ki dan iz štam­pe sam sa­znao za pi­smo Sve­to­za­ra Ma­ro­vi­ća upu­će­no me­di­ji­ma pre­ko nje­go­vog advo­ka­ta. U pi­smu Ma­ro­vić ob­ja­šnja­va da je pri­znao svo­ju kri­vi­cu i gri­jeh, kao pr­vi me­đu osta­li­ma, jer ka­ko re­če ni­je znao ono što je tre­ba­lo da zna, ni­ti je vi­dio ono što su svi vi­dje­li, ni­ti je spri­je­čio ono što ni­je znao da je bi­lo, da je vje­ro­vao oni­ma ko­ji­ma bi opet vje­ro­vao, što je po­vri­je­dio one ko­ju su nje­mu vje­ro­va­li, i da tra­ži oprost, jer je da­nas, ka­ko ka­že ma­nji od naj­ma­njeg i onaj ko­jeg sva­ko mo­že uči­ni­ti kri­vim. Za­tim u pi­smu na­sta­vlja da je kriv on sam i ni­ko dru­gi, ni po­ro­di­ca, kao ni par­ti­ja ko­ju je ka­ko re­če, stva­rao i osje­ćao kao di­je­te svo­je, iako je ona uvi­jek ima­la i bo­ljih i va­žni­jih od nje­ga. Na kra­ju us­tvr­di da u svim tim po­slo­vi­ma za ko­je ga op­tu­žu­ju ni­je za se­be imao ni­ka­kve ko­ri­sti, ka­ko sa­op­šti „ni cen­ta“. Za­i­sta mu­dro i fi­lo­zof­ski, uosta­lom ta­ko sam ga uvi­jek i do­ži­vlja­vao, a i bio je ide­o­log par­ti­je. Od­mah na po­čet­ku da po­sta­vim jed­nu di­le­mu ko­ja će mo­žda za­ču­di­ti mno­ge či­ta­o­ce a to je: da li je i ko­li­ko Ma­ro­vić sam kri­vac, ka­žem sam, za sve ovo što mu se de­ša­va? Po­če­ću od po­čet­ka. Ma­ro­vi­ća sam upo­znao pred kra­jem osam­de­se­tih go­di­na, da li je to bi­la osam­de­set osma, de­ve­ta ili de­ve­de­se­ta, tač­no se ne sje­ćam. Tih go­di­na bio sam od­bor­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Ti­to­grad. Bio je to po­sled­nji man­dat ko­mu­ni­stič­kih od­bor­ni­ka, bio sam i pred­sjed­nik jed­nog skup­štin­skog od­bo­ra. Oti­šli smo u Bu­dvu na je­dan sa­sta­nak. Go­spo­din, ili ta­da drug Ma­ro­vić bio je, mi­slim, na funk­ci­ji pred­sjed­ni­ka iz­vr­šnog od­bo­ra Skup­šti­ne op­šti­ne. Oda­vao je uti­sak ve­o­ma mu­drog i otre­si­tog op­štin­skog ru­ko­vo­di­o­ca. Bu­dva, i ta­da me­tro­po­la tu­ri­zma, ži­vje­la je je­dan mi­ran ži­vot bez ika­kvih po­tre­sa i afe­ra, sa­svim uobi­ča­je­no. Uosta­lom, bi­lo je sve u dru­štve­nom vla­sni­štvu iz­u­zev jed­nog di­je­la ugo­sti­telj­skih obje­ka­ta. Ko­mu­ni­stič­ka vlast je i te­ ka­ko vo­di­la ra­ču­na o mno­gim stva­ri­ma, a po­seb­no u sfe­ri gra­đe­vi­nar­stva, ne daj bo­že di­vlje grad­nje i dru­gih ne­za­ko­ni­to­sti. A on­da je do­šlo jed­no zlo vri­je­me ko­je je iz­nje­dri­la an­ti­bi­ro­krat­ska re­vo­lu­ci­ja. Ko­li­ko je bi­la „zna­čaj­na“ a s ob­zi­rom da se de­si­lo u ja­nu­a­ru, go­di­ne su po­če­le da po­či­nju ja­nu­a­rom kao da do­ta­da­šnjih hi­lja­du de­vet­sto de­ve­dest od po­čet­ka no­ve ere ni­je po­či­nja­lo ja­nu­a­rom. Da se čo­vjek pre­kr­sti li­je­vom ru­kom. Na­ci­o­na­li­zmi ra­znih bo­ja uze­še sve pod svo­je, na­rod ko na­rod za­ve­den, a ona ču­ve­na troj­ka na­ci­o­na­li­sta ko­jih da­nas, na sre­ću, ne­ma uz po­moć ve­li­kih si­la ras­ko­ma­da­ nam biv­šu do­mo­vi­nu. Je­dan moj pri­ja­telj, ina­če vi­so­ki in­te­lek­tu­a­lac ko­ji da­nas sa­mo pre­ži­vlja­va, sklon je mno­go pu­ta da ka­že za ovu troj­ku „bo­že im se grob is­ko­pao“. I sve po­đe na­o­pa­ko. Drug, sa­da go­spo­din Ma­ro­vić se do­bro sna­šao i u no­voj si­tu­a­ci­ji. Po­stao je vi­so­ki funk­ci­o­ner par­ti­je na vla­sti, njen ide­o­log. Re­đa­le su se vi­so­ke funk­ci­je. Pr­va i naj­va­žni­ja pred­sjed­nik SRJ. U te­škim vre­me­ni­ma već ta­da raz­gra­đe­ne ze­mlje, mno­gi ka­žu da se od­lič­no sna­la­zio. Po­stao je svjet­ski po­li­ti­čar, či­ja je ta­da moć pri­je­ti­la da ugro­zi i pri­mat sa­mog Đu­ka­no­vi­ća. Ali, iako je ži­vio u Be­o­gra­du, sva­ke ne­dje­lje je bio u Bu­dvi. A Bu­dva je po­če­la na­glo da ra­ste, da se gra­di i da se raz­vi­ja. Da­nas tek sa­zna­je­mo ko­li­ko je tom raz­vo­ju i ra­stu do­pri­no­sio šverc i ko­rup­ci­ja. Taj­no se pre­pri­ča­va­lo da je Sve­to bog u Bu­dvi i da je vla­snik po­la nje. I sve se to taj­no pri­ča­lo, ni­ko ni­je smio da pro­go­vo­ri. I dok je bo­ra­vio u Be­o­gra­du, za Ma­ro­vi­ća je ve­za­na jed­na afe­ra iz ko­je se sreć­no iz­vu­kao. O če­mu je ri­ječ, jav­no­sti je do­bro po­zna­to, bez ob­zi­ra što se i da­nas vu­ku re­po­vi. A on­da funk­ci­ja čel­nog čo­vje­ka cr­no­gor­skog par­la­men­ta. Mi­slim da je od­lič­no ra­dio svoj po­sao, me­đu­tim ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vljao rod­nu Bu­dvu.
Za­dr­ža­ću se sa­mo na dvi­je nje­go­ve po­zna­te ko­va­ni­ce a to su: „rat za mir“, ve­za­no za na­pad na Du­brov­nik, i dru­ga; „ko je pr­vi ni­je dru­gi“, ve­za­no za usto­li­če­nje Fi­li­pa Vu­ja­no­vi­ća na mje­sto pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re. Za pr­vu ko­va­ni­cu je sve is­pri­ča­no. Ma­ro­vić je prav­dao na­pad na Du­brov­nik kao pri­je­ku po­tre­bu da do­đe do mi­ra, od­no­sno da je to bio iz­nu­đen po­tez, me­đu­tim, ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je cr­no­gor­ske vla­sti su ipak pri­zna­le gre­šku i upu­ti­le su iz­vi­nje­nje Du­brov­ni­ku. Mi­slim da je to bio do­bar po­tez. Dru­ga ko­va­ni­ca, pa­ra­fra­zi­ra­ću gla­si­la je „ ko je pr­vi ni­je dru­gi, od­no­sno onaj ko­ji je dru­gi ne mo­že bi­ti pr­vi“ i da ne ši­rim da­lje, oči­gled­no alu­di­ra­ju­ći na po­bje­du Vu­ja­no­vi­ća nad Le­ki­ćem. Mi­slim da je go­spo­din Ma­ro­vić pre­na­glio s ob­zi­rom da je kao pa­me­tan čo­vjek znao da je po­bje­da Vu­ja­no­vi­ća bi­la pro­ble­ma­tič­na pa je tre­bao bar da ću­ti. Na­ža­lost ni­je, već je is­tu­pio ta­ko ka­ko je is­tu­pio ma­ni­fe­stu­ju­ći još jed­nom svo­ju neo­gra­ni­če­nu moć. A i Fi­lip, kog ina­če uva­ža­vam, mo­gao je one iz­bor­ne no­ći da osta­ne u pam­će­nju kao ve­li­ki Fi­lip da je mo­žda po­stu­pio dru­ga­či­je. Ka­ko? Ne­ka pro­su­di na­rod.
I evo da­nas do­šlo vri­je­me da se pla­ća­ju ra­ču­ni, što na­rod ka­že ni­či­ja ne go­ri do zo­re. Da li pod pri­ti­skom Bri­se­la ili je pro­go­vo­ri­la sa­vjest čel­ni­ka iz­vr­šne i sud­ske vla­sti u Cr­noj Go­ri, tek ta­ko go­spo­din Ma­ro­vić za­vr­ši u Spu­žu. Po­što je od­le­žao iz­vje­sno vri­je­me, on i nje­go­va fa­mi­li­ja, u za­tvo­ru u Spu­žu od­lu­čio je da pro­go­vo­ri. Mno­gi um­ni lju­di su sklo­ni da po­vje­ru­ju u ovo dru­go. A ja bih do­dao još i ovo da je go­spo­din Ma­ro­vić i u ta­ko ko­rum­pi­ra­nom si­ste­mu mo­gao od­go­vor­no i tran­spa­rent­no da vr­ši vlast. Od­no­sno kao je­dan od vo­de­ćih lju­di par­ti­je na vla­sti tre­balo je svom sna­gom da se bo­ri pro­tiv ko­rup­ci­je i da ti­me po­tvr­di rej­ting ko­ji je imao kao pred­sje­nik Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, a ka­sni­je i kao pred­sjed­nik cr­no­gor­skog par­la­men­ta.
Ma­ro­vi­ću, si­gur­no vam ni­je­sam ne­pri­ja­telj i ne pi­šem ovo, ka­ko vi ka­že­te da ste ma­nji da­nas od naj­ma­njeg, pa me ni­je strah. Bo­že sa­ču­vaj ni po­me­na od to­ga. Ja vas uva­ža­vam i po­ku­ša­vam da po­mog­nem. Ono što po­seb­no iri­ti­ra je­ste va­ša iz­ja­va u pi­smu me­di­ji­ma da ste pri­zna­li kri­vi­cu iz stra­ha. Vje­ruj­te, go­spo­di­ne Ma­ro­vi­ću, ta­kvom iz­ja­vom za­bi­li ste auto­gol. Po me­ni, a i po mi­šlje­nju mno­gih, ta­kva iz­ja­va je mno­go go­ra i od ra­ni­je da­te da ste pot­pla­ti­li čo­vje­ka da vam olak­ša po­lo­žaj kod tu­ži­la­štva. Ja u to ne vje­ru­jem sve dok tu­ži­la­štvo i sud ne sa­op­šte pra­vu isti­nu. Pri­zna­ti ne­što iz stra­ha mo­gu sa­mo sla­bi­ći bez ob­zi­ra na ču­ve­nu mi­sao ve­li­kog pje­sni­ka „ Strah čo­vje­ku če­sto obraz ka­lja“.
Ljud­ski je pri­zna­ti kri­vi­cu i to ste uči­ni­li, ali ove dvi­je dru­ge stva­ri ni­ste smje­li po­seb­no ovu po­sled­nju. Tre­ba­li ste da se bo­ri­te do kra­ja, po­seb­no zbog či­nje­ni­ce, ka­ko ste sa­op­šti­li, da ni­ste uze­li ni cen­ta.
Iz­gle­da da ste sve to ra­di­li da obo­ga­ti­te dru­ge ko­ji­ma ste vje­ro­va­li a oni vas pro­gla­si­še za še­fa kri­mi­nal­ne ban­de. I u ovom slu­ča­ju kao mu­dar čo­vjek tre­ba­li ste da zna­te da su po­ma­ga­či sa­mo ma­lo ma­nje kri­vi od iz­vr­ši­o­ca. Da­kle, go­spo­di­ne Ma­ro­vi­ću, svo­jim či­nje­njem po­ka­za­li ste da je ko­rup­ci­ja si­stem­ska i da je na vi­so­kom ni­vou. A sa­da krat­ko o pi­smu me­di­ji­ma. Pri­hva­ti­li ste kri­vi­cu OK, iako je iz stra­ha. Am­ne­sti­ra­li ste po­ro­di­cu, to je ne­što naj­ljud­ski­je što mo­že ura­di­ti otac i su­prug. Aj­de da vam vje­ru­jem i ako znam da mno­go pu­ta i sa­ma po­ro­di­ca „na­gr­di“ čo­vje­ka. Ali go­spo­di­ne Ma­ro­vi­ću po­sto­je naj­ma­nje dvi­je stva­ri iz pi­sma ko­je vam ne vje­ru­jem a to je:
1. Da ni­je kri­va ni par­ti­ja ko­ju ste, ka­ko sa­op­šti­ste stva­ra­li i osje­ća­li kao svo­je di­je­te.
2. Tvr­di­te da u po­slo­vi­ma za ko­je vas op­tu­žu­ju ni­ste ima­li ni­ka­kve ko­ri­sti, ka­ko ka­že­te „ni cen­ta“. Go­spo­di­ne Ma­ro­vi­ću, mno­gi tvr­de da je par­ti­ja sa­mo ma­lo ma­nje kri­va od vas za sve što vas op­tu­žu­ju. Vi to ne ra­di­te od ju­če, već du­že vri­je­me. Par­ti­ja se ni­je ogla­ša­va­la a zna se i zbog če­ga. I još ne­što sa­svim iskre­no, va­ša bi žar­ka že­lja bi­la da DPS iz­gu­bi ok­to­bar­ske iz­bo­re iako to jav­no ne pri­zna­je­te. Tvrd­nja da u svim tim či­nje­nji­ma ni­ste ima­li ko­ri­sti za­bo­ra­vi­te jer vam ni­ko ne­će vje­ro­va­ti. I na sa­mom kra­ju, go­spo­di­ne Ma­ro­vi­ću, još jed­nom na­po­mi­njem da vam ja ni­sam ne­pri­ja­telj i ni­ma­lo se ne ra­du­jem va­šoj ne­sre­ći, na­pro­tiv. Tre­ba­lo je da se bo­ri­te i da is­tra­je­te u toj bor­bi, po­seb­no zbog či­nje­ni­ce da ni­ste, ka­ko re­ko­ste, ima­li ni­ka­kve ko­ri­sti. Da­kle, pri­zna­li ste gre­šku, od­slu­ži­te ka­znu i na­sta­vi­te ži­vot. Ja mi­slim da će vam bog opro­sti­ti i sa­ču­va­ti fa­mi­li­ju. Ni­ko ni­je bez­gre­šan.