PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U bli­zi­ni tromeđe Sr­bi­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re, u se­lu Mo­kra Go­ra, in­sta­li­ran je pre­daj­nik Ra­dio-Be­o­gra­da i emi­to­van je pr­vi pro­gram.
„Iz­mi­sli­li smo ne­ke po­bje­de, pod­sje­ća­li na slav­nu pro­šlost na­še voj­ske, re­ci­to­va­li, ta­ko re­ći, gr­ca­ju­ći Zma­ja i Đu­ru, pu­sti­li dva-tri mar­ša...” sje­ća­će se mno­go go­di­na doc­ni­je sam Velj­ko. A on­da da­lje, do Ze­te, do Ždre­ba­o­ni­ka, gdje su oba­vi­je­šte­ni o ka­pi­tu­la­ci­ji. Upu­ću­je se u Du­brov­nik, gdje sri­je­će pri­ja­te­lja Pe­tra Do­bro­vi­ća, a on­da za Sa­ra­je­vo, pa pre­ko Uži­ca u Be­o­grad. Ku­ći je sti­gao 29. ma­ja 1941. go­di­ne.
Grad ži­vi jed­nim no­vim, po­sve dru­ga­či­jim ži­vo­tom – na sve stra­ne Njem­ci, si­ja­set no­vih li­sto­va, na Ko­lar­če­vom na­rod­nom uni­ver­zi­te­tu se igra­ju jed­no­čin­ke, pa se da­ju i ba­let­ske pred­sta­ve, a u mo­di su kur­se­vi nje­mač­kog je­zi­ka, dok se u be­o­grad­skim gim­na­zi­ja­ma odr­ža­va­ju ma­tur­ski is­pi­ti. „No­vo vre­me” u van­red­nom iz­da­nju 22. ju­na ob­ja­vlju­je: „Rat iz­me­đu Nje­mač­ke i So­vjet­ske Ru­si­je!” U ra­no ju­tro Velj­ka je o to­me oba­vi­je­stio je­dan pri­ja­telj te­le­fo­nom: „Otvo­ri Ber­lin...” Iz tog do­ma u Vlaj­ko­vi­će­voj uli­ci usko­ro će od­ni­je­ti ra­dio i od­ve­sti nje­ga. U rop­stvo i za­tvor na Ba­nji­ci oku­pa­tor i do­ma­ći po­ma­ga­či od­vo­de oko dvi­je sto­ti­ne srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca.
Velj­ka pu­šta­ju ku­ći, i to je uti­ca­lo na od­lu­ku da sta­vi svoj pot­pis na tzv. Apel srp­skom na­ro­du pr­o­ti­vu ko­mu­ni­stič­kih sa­bo­ta­ža i zlo­či­na. Apel je pot­pi­sa­lo vi­še sto­ti­na in­te­lek­tu­a­la­ca: Alek­san­dar Be­lić, To­ma Ro­san­dić, Pe­tar Ko­njo­vić, Bran­ko La­za­re­vić, Mi­lan Ka­ša­nin, Si­ma Pan­du­ro­vić, Vik­tor No­vak, Mi­lan Bu­di­mir, Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić, Jo­van Er­de­lja­no­vić, To­ma Ži­va­no­vić, Ivan Đa­ja, Ili­ja Đu­ri­čić i dru­gi. U Bil­te­nu Glav­nog šta­ba Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta Ju­go­sla­vi­je 10. av­gu­sta, ko­ji ob­ja­vlju­je ko­men­tar po­vo­dom ovog „ape­la”, ka­že se da uz pe­to­ko­lo­na­še i na­rod­ne iz­da­ji­ce svoj pot­pis ni­je­su smje­li sta­vi­ti i ne­ki in­te­lek­tu­al­ci „bez ob­zi­ra na to što je taj apel ob­ja­vljen po za­po­vi­je­di Nje­ma­ca sa na­mje­rom da une­se za­bu­nu u re­do­ve srp­skog na­ro­da, bez ob­zi­ra na to što su pot­pi­si iz­nu­đi­va­ni pod ra­znim pri­jet­nja­ma”. U ko­men­ta­ru se, po­tom, is­ti­če: „U tom ape­lu ima mno­go ime­na onih ko­ji se ni­ka­ko ne sla­žu sa onim što su pot­pi­sa­li, a ipak su to uči­ni­li. Taj je ku­ka­vič­luk isto ta­ko za osu­du kao i sva­ka na­rod­na iz­da­ja”.
Kra­jem 1941. go­di­ne, u de­cem­bru, rje­še­njem pred­sjed­ni­ka Mi­ni­star­skog sa­vje­ta Velj­ko Pe­tro­vić, ad­mi­ni­stra­tiv­ni in­spek­tor Mi­ni­star­stva pro­svje­te, raz­ri­je­šen je du­žno­sti i pen­zi­o­ni­san. Pri­zna­te su mu 22 go­di­ne, pet mje­se­ci i 25 da­na rad­nog sta­ža. Rje­še­nje je pot­pi­sao, po ovla­šće­nju mi­ni­stra, po­moć­nik Vla­di­mir Vel­mar Jan­ko­vić, dram­ski i pro­zni pi­sac. A Velj­kov brat Mi­li­vo­je, ne­že­nja, bon­vi­van, pri­hva­ta sa­rad­nju sa ma­đar­skim oku­pa­tor­skim vla­sti­ma i pri­hva­ta mje­sto ve­li­kog žu­pa­na.
U Be­o­gra­du je ve­li­ka gru­pa pi­sa­ca osta­la sve vri­je­me ra­ta sa­svim po stra­ni od svih zbi­va­nja: Ivo An­drić, Isi­do­ra Se­ku­lić, Mar­ko Ri­stić i Du­šan Ma­tić. Velj­ko je me­đu nji­ma. Sa An­dri­ćem i Isi­do­rom pri­su­stvu­je sku­po­vi­ma Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka. Ali ni­je­su bi­li ri­jet­ki da­ni ka­da je sa zem­bi­ljem u ru­ci str­plji­vo sta­jao u re­du za na­mir­ni­ce ili žur­no išao sa svo­jom be­ret­kom na pi­ja­cu. I pom­no će pra­ti­ti zbi­va­nja na bo­ji­štu, slu­ša­ti vi­je­sti, po­vjer­lji­ve, o sko­rom do­la­sku par­ti­za­na u Sr­bi­ju i u Be­o­grad. Po­čet­kom mar­ta 1944. go­di­ne uče­stvu­je u ra­du go­di­šnjeg sku­pa Aka­de­mi­je, sa Iva­nom Đa­jom, Mi­lu­ti­nom Mi­lan­ko­vi­ćem, Bra­ni­sla­vom Pe­tro­ni­je­vi­ćem, Uro­šem Pre­di­ćem i Ni­ko­lom Vu­li­ćem. A već sle­de­ći skup, 18. de­cem­bra, odr­ža­će se u slo­bo­di.
Pri­hva­tio je zdu­šno no­vu vlast. Od­mah po oslo­bo­đe­nju Be­o­gra­da, u zgra­du Mu­ze­ja prin­ca Pa­vla, po­tom umjet­nič­kog mu­ze­ja, na či­jem je če­lu sve vri­je­me, od osni­va­nja pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, bio Mi­lan Ka­ša­nin do­šao je Ta­to­mir Vu­ka­no­vić, po­vje­re­nik za kul­tu­ru, ina­če et­no­log po obra­zo­va­nju, i sa­op­štio da će do­ći no­vi uprav­nik. Kroz ne­ko­li­ko da­na Vu­ka­no­vić se po­ja­vio, a iza nje­ga išao je Velj­ko Pe­tro­vić. Vu­ka­no­vić je pri­sut­ne po­zdra­vio sa: „Smrt fa­ši­zmu...” ali mu ni­ko ni­je od­go­vo­rio jer „ni­je znao ka­ko od­go­vo­ri­ti”. Sa­op­štio je da je „drug Pe­tro­vić no­vi uprav­nik Mu­ze­ja”. Svi su ni­je­mo po­sma­tra­li tu smje­nu. Ne­kad bli­ski pri­ja­te­lji, Ka­ša­nin i Pe­tro­vić su po­gnu­tih gla­va iz­vr­ši­li pri­mo­pre­da­ju u tzv. kra­lji­či­nom ka­bi­ne­tu, gdje se na­la­zi­la uprav­ni­ko­va kan­ce­la­ri­ja. U tom ka­bi­ne­tu Velj­ko će, za­o­gr­nut Un­ri­nim ko­žu­hom, pi­sa­ti svo­ju pri­stup­nu be­sje­du za Aka­de­mi­ju. Bi­lo je to po­čet­kom no­vem­bra 1944. go­di­ne.
Svim sr­cem pre­da­će se na­red­nih go­di­na or­ga­ni­zo­va­nju mno­go­broj­nih iz­lo­žbi i pi­sa­nju čla­na­ka i ras­pra­va iz srp­ske sta­ri­je umjet­no­sti. Je­dan je od osni­va­ča Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je. Ži­vo će uče­stvo­va­ti u ras­pra­vi na osni­vač­koj skup­šti­ni, kra­jem 1944. go­di­ne, a sa Zo­go­vi­ćem, An­dri­ćem, Da­vi­čom, Jo­va­nom Po­po­vi­ćem, Du­ša­nom Ni­ko­la­je­vi­ćem, Mar­kom Vra­ne­še­vi­ćem, Du­ša­nom Mi­la­či­ćem i Isi­do­rom Se­ku­lić (pred­sjed­ni­ca) bi­će član pr­ve upra­ve.(NA­STA­VI­ĆE SE)