PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na jed­noj kon­fe­ren­ci­ji Na­rod­nog fron­ta u Be­o­gra­du, Velj­ko je bio u rad­nom pred­sjed­ni­štvu, ko­jem je pred­sje­da­vao pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta Ki­ri­lo Sa­vić, a osta­li čla­no­vi su bi­li Mi­li­ca Pro­da­no­vić, uprav­nik Uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke, i va­jar Sre­ten Sto­ja­no­vić. U pa­u­zi tog sku­pa, Velj­ko će se upo­zna­ti i sa Stan­kom Ve­se­li­nov, su­pru­gom uti­caj­nog par­tij­skog ru­ko­vo­di­o­ca Žar­ka Ve­se­li­no­va. Stan­ka će upam­ti­ti Velj­ko­vu opa­sku na po­ru­ku da tre­ba pri­o­nu­ti na po­sao: „La­ko je oni­ma ko­ji su go­vo­ri­li – oni su ra­to­va­li, a i mla­đi su, pa će i naj­ve­će te­re­te pod­ni­je­ti, a mi smo ov­dje sak­si­je sa aspa­ra­gu­som...” Na to mu je Stan­ka Ve­se­li­nov re­kla:
– Ni­je tač­no da ste vi sa­mo ukras, iako u ne­ku ru­ku to i je­ste – po­nos na­še kul­tu­re – ali mo­že­te vi i te ka­ko da po­mog­ne­te ovoj ze­mlji svo­jim pe­rom, kao što ste i ra­ni­je či­ni­li. To od vas oče­ku­je­mo, a ne da no­si­te ci­gle i or­ga­ni­zu­je­te is­hra­nu gra­da...”
Bu­du­ća li­je­pa mi­ni­star­ka kul­tu­re u Vla­di Sr­bi­je va­zda će po­ma­ga­ti pi­sci­ma, a, na­rav­no, na­ći će se i Velj­ku na po­mo­ći. Bi­lo je to, ina­če, vri­je­me ka­da su Ra­do­van Zo­go­vić i Jo­van Po­po­vić pi­sa­li agit­pro­pov­ske član­ke po no­vi­na­ma, dr­ža­li va­tre­ne go­vo­re u ko­ji­ma su tvr­di­li da „na­ši knji­žev­ni­ci ne ra­de do­volj­no”.
Velj­ko pi­še pri­god­ne član­ke, kao što je onaj po­vo­dom de­se­to­go­di­šnji­ce smr­ti Mak­si­ma Gor­kog, a kra­jem sep­tem­bra go­vo­ri u Ja­go­di­ni na cen­tral­noj pro­sla­vi po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce ro­đe­nja Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća. U ime vla­de NR Sr­bi­je, go­vo­rio je mi­ni­star Pe­tar Stam­bo­lić, a u ime Dr­žav­nog od­bo­ra za pro­sla­vu aka­de­mik Velj­ko Pe­tro­vić, ko­ji je i ot­krio spo­me­nik Mar­ko­vi­ću.
Nje­gov brat Mi­li­vo­je, ko­ga je no­va vlast osu­di­la u Som­bo­ru zbog sa­rad­nje sa ma­đar­skim oku­pa­tor­skim vla­sti­ma, za­da­vao mu je ve­li­ke bri­ge. Na­sto­jao je ko­li­ko-to­li­ko da mu po­mog­ne. Pi­sao je i mo­lio vlast u Som­bo­ru da ima ra­zu­mi­je­va­nja. Ni­je do­bio od­go­vor. Tu će uvre­du no­si­ti do kra­ja ži­vo­ta. Go­di­ne 1948. ob­ja­vlju­je i pr­vu knji­gu u no­voj Ju­go­sla­vi­ji „Iza­bra­ne pri­po­vjet­ke”, u iz­da­nju „Pro­svje­te”, a po­tom i „Pre­pe­li­cu u ru­ci”, sa ilu­stra­ci­ja­ma Lju­bi­ce So­kić, a u iz­da­nju Ma­ti­ce srp­ske. Naj­če­šće sa­ra­đu­je u „Knji­žev­nim no­vi­na­ma”. Pi­še o sli­kar­stvu Đu­re Jak­ši­ća, a sa naj­u­gled­ni­jim pi­sci­ma na­še ze­mlje pot­pi­su­je od­go­vor so­vjet­skim knji­žev­ni­ci­ma F. Glat­ko­vu, N. Ti­ho­no­vu i dru­gi­ma ko­ji su se uklju­či­li u na­pa­de In­for­mbi­roa na sa­mo­stal­nu po­li­ti­ku i ne­za­vi­snost no­ve Ju­go­sla­vi­je. Sta­ri pri­ja­telj Pe­tar Ko­njo­vić kom­po­nu­je 24 pje­sme Velj­ko­ve za je­dan glas i kla­vir.
Za „Pre­pe­li­cu” Velj­ko do­bi­ja 1949. pr­vu na­gra­du Sa­ve­zne vla­de, a za iz­lo­žbu sli­ka Uro­ša Pre­di­ća i Pa­je Jo­va­no­vi­ća u svo­me Na­rod­nom mu­ze­ju pi­še na­dah­nut pred­go­vor u ka­ta­lo­gu. Pa, ipak, u Velj­ku ti­nja du­bo­ko ne­za­do­volj­stvo. Bo­li ga što se o nje­go­vom dje­lu ni­šta, ta­ko­re­ći, ne pi­še. Naj­bli­žim pri­ja­te­lji­ma sa sje­tom go­vo­ri: „Ko od mla­đih ge­ne­ra­ci­ja zna šta sam ja na­pi­sao? Ko je šta o me­ni u ovoj no­voj Ju­go­sla­vi­ji na­pi­sao? O dru­gim se pi­šu ese­ji, stu­di­je, štam­pa­ju im se sa­bra­na dje­la, a mo­ju po­e­zi­ju i pro­zu sma­tra­ju de­mo­de... Eto, za­to je mo­ja du­ša obo­lje­la...” Ne­ka­ko iz­dr­ža­va po­sla­nič­ke du­žno­sti u Skup­šti­ni Sr­bi­je. Zbog bo­le­sti, oslo­ba­đa se du­žno­sti se­kre­ta­ra Odje­lje­nja li­te­ra­tu­re i je­zi­ka Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka.
U je­sen 1951. go­di­ne vjen­ča­va Ol­gu i Ta­na­si­ja Mla­de­no­vi­ća. On je že­lio da im bu­de kum – bi­li su mu če­sti go­sti u nje­go­vom do­mu u Vlaj­ko­vi­će­voj, a i pri­li­kom ne­vo­lja sa bru­hom za­hva­lju­ju­ći Ta­si smje­šten je u Voj­nu bol­ni­cu – imao je „tret­man ge­ne­ra­la”. Sa Mla­de­no­vi­ći­ma su če­sto u po­zo­ri­štu, na kon­cer­ti­ma, iz­lo­žba­ma... Ta­su je vo­lio kao si­na, i to je pri­ja­te­lji­ma če­sto go­vo­rio. U sep­tem­bru se raz­bo­lio od iši­ja­sa. Ža­li se pri­ja­te­lji­ma na grd­ne po­slo­ve, on­da vi­zi­te, pa te­le­fon – „da ih đa­vo no­si”. Te­ško mu pa­da­ju po­slo­vi, a ni­jed­nu mol­bu ne mo­že da od­bi­je. Še­ret­ski ve­li: „...Hva­la svim mi­lo­sti­vim i ne­mi­lo­sti­vim bo­go­vi­ma što ni­je­sam (bio,bio) žen­sko!...” Ob­ra­do­va­la ga je knji­ga „Sti­ho­vi”, štam­pa­na u če­tr­de­set še­stom ko­lu Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, ko­ju je sa­či­nio od ra­ni­jih knji­ga po­e­zi­je „Ro­do­lju­bi­ve pje­sme”, „Na pra­gu” i jo­še ne­kih.
Pre­sa­vio je ta­bak har­ti­je uoči sa­me no­ve 1952. go­di­ne i upu­tio knji­žev­nom i uprav­nom od­bo­ru Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge – ostav­ku. I ta­man što se oslo­bo­dio po­slo­va u Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi, u 1953. go­di­ni iza­bran je za pred­sjed­ni­ka Ma­ti­ce srp­ske. Tu po­nu­du ni­je mo­gao da od­bi­je, a oba­vlja­će je pu­ne tri go­di­ne. U to vri­je­me re­dak­ci­ja Lje­to­pi­sa vo­di svo­ju ču­ve­nu an­ke­tu o pro­ble­mi­ma srp­sko­hr­vat­skog knji­žev­nog je­zi­ka, u ko­joj uče­stvu­ju naj­i­stak­nu­ti­ji pi­sci i lin­gvi­sti ovog je­zič­kog pod­ruč­ja.
Za Ma­ti­cu srp­sku pri­hva­ta se pri­pre­ma­nja svo­jih „Sa­bra­nih dje­la”. Po­ma­žu mu u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci i u bi­bli­o­te­ci Ma­ti­ce srp­ske. Pri­bi­ra­nje ra­do­va ra­za­su­tih po li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma ne ide la­ko.
(NA­STA­VI­ĆE SE)