PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za­hva­lju­ju­ći za­u­zi­ma­nju Stan­ke Ve­se­li­nov i nje­nog mu­ža Žar­ka, do­bio je či­ta­vu ku­ću, vi­lu na De­di­nju, u Draj­ze­ro­voj broj 32. Uži­vao je da če­pr­ka po ba­šti, ali se pri­ja­te­lji­ma ža­lio na tro­ško­ve odr­ža­va­nja ku­će: „Do­bio sam la­va na lu­tri­ji”.
Neo­če­ki­va­no ga po­sje­ću­je Mi­ro­slav Kr­le­ža. Du­go raz­go­va­ra­ju o lju­di­ma i li­te­ra­tu­ri. Kra­jem ju­na ob­ra­do­va­la ga je vi­jest iz Za­gre­ba: iza­bran je za do­pi­snog čla­na Ju­go­slo­ven­ske aka­de­mi­je zna­no­sti i umjet­no­sti. U obra­zlo­že­nju ko­je su pot­pi­sa­li Mi­ro­slav Kr­le­ža i Ma­ri­jan Mat­ko­vić ka­že se: „Mo­ti­vi­ra­ti iz­bor Velj­ka Pe­tro­vi­ća za­pra­vo je for­mal­nost. Nje­go­vo knji­žev­no dje­lo po­zna­to je već pe­de­set i vi­še go­di­na. Bi­ra­ju­ći Velj­ka Pe­tro­vi­ća za čla­na Ju­go­slo­ven­ske aka­de­mi­je, Aka­de­mi­ja is­ka­zu­je po­čast ak­tiv­nom knji­žev­ni­ku, ko­ji je tu pa­žnju već odav­no bio za­slu­žio”.
Na­rod­ni mu­zej mu je 8. sep­tem­bra 1962. pri­re­dio in­tim­ni opro­štaj. De­jan Me­da­ko­vić, je­dan od onih mla­dih isto­ri­ča­ra umjet­no­sti, član ko­lek­ti­va Mu­ze­ja, ko­ji je 1944. go­di­ne do­če­kao Velj­ka Pe­tro­vi­ća, na­pi­sao je u „Po­li­ti­ci”: „Umjet­nič­ko oko Velj­ka Pe­tro­vi­ća stra­ža­ri­lo je sa pod­jed­na­kom pa­žnjom na pre­đe­nim pu­te­vi­ma li­kov­ne po­ru­ke kod Sr­ba, kao i nad umjet­nič­kim pre­lo­mi­ma ko­ji će se tek do­go­di­ti. Nje­go­vi tek­sto­vi po­sve­će­ni isto­ri­ji umjet­no­sti upot­pu­ni­će jed­nog da­na svu ve­li­či­nu nje­go­ve lič­ne hu­ma­no­sti. Tek str­plji­vim ra­dom ot­kri­će se da je taj stra­sni za­lju­blje­nik srp­ske kul­tu­re go­to­vo ne­po­gre­ši­vo po­ga­đao u srž na­ših istin­skih li­kov­nih vri­jed­no­sti, za­dr­ža­va­ju­ći u svom stu­dij­skom po­zi­vu svu skrom­nost jed­nog istin­skog go­spo­di­na”.
A već 9. sep­tem­bra, otva­ra­njem iz­lo­žbe No­va­ka Ra­do­ni­ća, Velj­ko Pe­tro­vić se jav­no opro­stio od Na­rod­nog mu­ze­ja, a no­vi uprav­nik La­zar Tri­fu­no­vić je re­kao da je Pe­tro­vić bio pi­o­nir na­še na­u­ke o no­vi­joj srp­skoj umjet­no­sti i da je pu­nih osam­na­est go­di­na ru­ko­vo­dio ra­dom te ku­će. Kao iz­raz oda­no­sti i lju­ba­vi, Na­rod­ni mu­zej je če­tvr­tu knji­gu svog Zbor­ni­ka po­sve­tio upra­vo Velj­ku Pe­tro­vi­ću, sa op­šir­nom stu­di­jom dr Mi­o­dra­ga Ko­la­ri­ća „Velj­ko Pe­tro­vić i isto­ri­ja na­še no­vi­je umjet­no­sti”.
U edi­ci­ji „Srp­ska knji­žev­nost u sto knji­ga”, ko­ja je u štam­pi, iz­la­ze i dvi­je knji­ge iza­bra­nih dje­la Velj­ka Pe­tro­vi­ća (iz­da­va­či Ma­ti­ca srp­ska i Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga). U Lje­to­pi­su iz­la­ze nje­go­ve pje­sme. Velj­ko bi­lje­ži: „Eh, kad bih mo­gao da ži­vim sa­mo od pen­zi­je, ni­šta vi­še ne bih ob­ja­vlji­vao već sa­mo umno­ža­vao, u ono­li­ko pri­mje­ra­ka ko­li­ko imam pri­ja­te­lja”. A pri­ja­te­lja je sve ma­nje.
Po­če­tak 1964. go­di­ne pro­ti­če u obi­lje­ža­va­nju osam­de­se­to­go­di­šnji­ce ži­vo­ta Velj­ka Pe­tro­vi­ća. I be­o­grad­ske i no­vo­sad­ske no­vi­ne, ra­dio i te­le­vi­zi­ja da­ju ve­li­ki pu­bli­ci­tet „pa­gan­skoj sim­fo­ni­ji ži­vo­ta” ovog pi­sca. Pi­ta­ju ga – ko­ju svo­ju pje­smu naj­vi­še vo­li. S te­škom mu­kom se od­lu­ču­je za pje­sme „Usa­mlje­ni grm”, „Dje­lo” i „Ne­vi­dlji­vi iz­vor”, iz isto­i­me­ne zbir­ke.
Če­stit­ke mu upu­ću­ju pi­sci So­vjet­skog sa­ve­za, a 4. fe­bru­a­ra, na sam dan ro­đe­nja, nje­gov dom u Draj­ze­ro­voj uli­ci po­sje­ću­ju i vi­so­ki dr­žav­ni ru­ko­vo­di­o­ci Edvard Kar­delj, Mi­loš Mi­nić, Slo­bo­dan Pe­ne­zić Kr­cun i Ro­do­ljub Čo­la­ko­vić. Za­tim do­la­zi de­le­ga­ci­ja pi­sa­ca Sr­bi­je (Dra­gan Je­re­mić, Mom­či­lo Mi­lan­kov i Mla­den Olja­ča), de­le­ga­ci­ja gra­da Vr­šca, za­tim Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge (Sve­ta Đu­rić, Jo­van Hri­stić i De­jan Me­da­ko­vić), a sve to pra­ti hr­pa če­stit­ki, te­le­gra­ma i po­klo­na. Sju­tra­dan no­ve po­sje­te vi­so­kih ru­ko­vo­di­la­ca: Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po, Mi­jal­ko To­do­ro­vić, Du­šan Pe­tro­vić, Đu­ri­ca Joj­kić, Ste­van Do­ronj­ski, Ivo An­drić, Ili­ja Đu­ri­čić, Ra­do­mir Ra­duj­kov, Mi­loš Ha­džić, Pa­vle Ma­le­tin, Bo­ško Pe­tro­vić, Mi­ća Ni­ko­la­je­vić, pred­stav­ni­ci rod­nog Som­bo­ra, a sti­žu i te­le­gra­mi Do­bri­ce Ce­sa­ri­ća, Dra­ga Iva­ni­še­vi­ća i mno­gih dru­gih.
Svi su sti­gli na po­klo­nje­nje pje­sni­ku rav­ni­ce. Pred­sjed­nik re­pu­bli­ke mu je po­slao te­le­gram. Ko­lek­tiv Na­rod­nog mu­ze­ja je sa­če­kao da „ma­lo pre­dah­ne” i 7. fe­bru­a­ra u pre­dvor­ju pri­re­dio mu pri­god­nu sve­ča­nost – sla­vlje­ni­ka je to­plim ri­je­či­ma po­zdra­vio uprav­nik La­zar Tri­fu­no­vić, a ni­je­su iz­o­sta­li ni po­klo­ni. Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti or­ga­ni­zo­va­la je 27. fe­bru­a­ra 1964. aka­de­mi­ju u čast Velj­ko­vog osam­de­se­tog ro­đen­da­na, a go­vo­ri­li su: Dra­gan Je­re­mić, Ve­li­bor Gli­go­rić, Brat­ko Kreft, Jo­van Vu­ko­vić, Mla­den Le­sko­vac, Mla­den Olja­ča, Bo­ško No­va­ko­vić, Mi­ro­slav Va­u­po­tić, Me­ša Se­li­mo­vić, Ko­ce So­lun­ski i Ra­do­slav Rot­ko­vić – pred­stav­ni­ci svih udru­že­nja i dru­šta­va pi­sa­ca i aka­de­mi­ja na­u­ka.
Do­pi­snik Ra­dio Ti­to­gra­da (da­nas Pod­go­ri­ca) pi­ta ga o pri­po­vje­ci, za­što ju je ro­man u sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti po­ti­snuo: „Do­bra pri­po­vjet­ka je su­šta umjet­nost, i ne­ma je mno­go; do­bar ro­man mo­že bi­ti či­sta pu­bli­ci­sti­ka; raz­ra­đen, pri­mje­ri­ma ilu­stro­van trak­tat – a ta­kvih ima na­pre­tek u svi­je­tu. Pri­po­vje­dač­ka umjet­nost je što i ka­mer­na mu­zi­ka, zbi­je­na sin­te­za, i li­ri­ke i dra­ma­ti­ke i ep­skog pri­ka­zi­va­nja”.
NA­STA­VI­ĆE SE)