PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Ka­ko je pr­vo­bit­na kam­pa­nja za stu­pa­nje mu­sli­man­skih do­bro­vo­lja­ca u no­vo­for­mi­ra­nu 13. SS di­vi­zi­ju, po­zna­ti­ju pod ime­nom Han­džar di­vi­zi­ja, da­la mr­ša­ve re­zul­ta­te i ka­ko se s tim re­zul­ta­ti­ma ni­je smje­lo iza­ći pred Hi­tle­ra, Ge­bels i maj­sto­ri iz nje­go­ve pro­pa­gand­ne ma­ši­ne­ri­je su se sje­ti­li čo­vje­ka ko­ji bi mo­gao pre­sud­no po­mo­ći da taj Fi­re­rov po­tez ipak us­pi­je.
Pri­pre­me i od­lu­ka o for­mi­ra­nju ta­kve SS di­vi­zi­je po­klo­pi­li su se sa bo­rav­kom ve­li­kog je­ru­sa­lim­skog muf­ti­je Mu­ha­me­da Emin El Hu­se­i­ni­ja u Ber­li­nu, sa­mo­zva­nog vo­đe sve­ko­li­kog isla­ma, va­tre­nog pri­sta­li­ce na­ci­zma i fa­ši­zma, ide­o­lo­ga, tvor­ca i pot­pi­sni­ka taj­nog spo­ra­zu­ma islam­skih ze­ma­lja sa Hi­tle­rom, ko­ji mu je ši­ro­ko otva­rao vra­ta za ostva­re­nje nje­go­vih osva­jač­kih pla­no­va u Azi­ji i Afri­ci.
On je u Nje­mač­koj do­če­kan sa svim po­ča­sti­ma, tim vi­še što je Hi­tle­ru za­peo za oko nje­gov pret­hod­ni bo­ra­vak u Ri­mu, gdje mu je i Mu­so­li­ni pri­re­dio ne­u­o­bi­ča­je­no sr­da­čan do­ček i do­bro­do­šli­cu. Hi­tler se oči­gled­no po­bo­jao da bi Ita­li­ja­ni pre­ko ovog kon­tro­verz­nog, ali u tom tre­nut­ku moć­nog i uti­caj­nog isla­mi­ste, mo­gli pri­do­bi­ti na­klo­nost mu­sli­ma­na pa se po­sta­rao da u od­no­su pre­ma nje­mu ode ma­kar ko­rak da­lje.
Za po­če­tak, vje­štom i pred­u­zi­mlji­vom je­ru­sa­lim­skom muf­ti­ji, po­red osta­log i pred­sjed­ni­ku Pa­ni­slam­skog kon­gre­sa op­sjed­nu­tom svo­jom pa­ni­slam­skom vi­zi­jom, omo­gu­ćio je da u Ber­li­nu ofor­mi Cen­tar za oku­plja­nje mu­sli­ma­na ra­di stva­ra­nja mu­sli­man­skih voj­nih for­ma­ci­ja ko­je bi, pod nje­mač­kom ko­man­dom ra­to­va­le pro­tiv sna­ga an­ti­hi­tle­rov­ske ko­a­li­ci­je na svim pro­sto­ri­ma ko­je na­sta­nju­ju mu­sli­ma­ni.
Sa ve­li­kom svi­tom, ko­ja pri­li­či vjer­skom po­gla­va­ru za ka­kvog se on iz­da­vao, El Hu­se­i­ni je ba­nuo naj­pri­je u Za­greb u prat­nji vi­še nje­mač­kih SS ofi­ci­ra. Tu se, na­rav­no, sa­stao sa An­tem Pa­ve­li­ćem, da bi amor­ti­zo­vao nje­gov pri­ta­je­ni ot­por Hi­tle­ro­vom na­u­mu da na tlu NDH for­mi­ra et­nič­ki či­stu, mu­sli­man­sku SS di­vi­zi­ju, a za­tim je pre­ko Ba­nja­lu­ke sti­gao u Sa­ra­je­vo gdje je pet da­na bez po­čin­ka ubje­đi­vao naj­i­stak­nu­ti­je i naj­u­ti­caj­ni­je mu­sli­man­ske pr­va­ke da mu­sli­ma­ni­ma ne­ma spa­sa bez Hi­tle­ro­vog ku­ka­stog kr­sta i da su mu­sli­ma­ni du­žni da u ovim pre­lom­nim isto­rij­skim tre­nu­ci­ma po­mog­nu svo­joj ger­man­skoj bra­ći po kr­vi.
Po po­vrat­ku u Ber­lin, El Hu­se­i­ni će „ra­por­ti­ra­ti“ Ri­ben­tro­pu, od­no­sno Hi­tle­ru i Hi­mle­ru, ka­ko je ulo­žio sve sna­ge i auto­ri­tet i uspio da „iz­li­je­či mo­ral­ne ra­ne mu­sli­ma­na“ u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, od­no­sno Ne­za­vi­snoj Dr­ža­vi Hr­vat­skoj, okle­ve­ta­ne da su po­ve­za­ni sa ko­mu­ni­sti­ma-par­ti­za­ni­ma, iako su baš oni bi­li pr­vi va­tre­ni do­bro­volj­ci, ko­ji su oti­šli na is­toč­ni front da se bo­re za in­te­re­se Nje­mač­ke. Ve­li­ki je­ru­sa­lim­ski muf­ti­ja se po­hva­lio da je nje­go­va mi­si­ja uspje­la i da se za bu­du­ću elit­nu nje­mač­ku SS di­vi­zi­ju već pri­ja­vi­lo 12.000 do­bro­vo­lja­ca – mu­sli­ma­na. On pri tom na­po­mi­nje da se mo­ra uva­ži­ti nji­ho­vo oče­ki­va­nje da glav­ni za­da­tak ove di­vi­zi­je bu­de za­šti­ta nji­ho­vih po­ro­di­ca i do­mo­va, od­no­sno da ta je­di­ni­ca ne smi­je na­pu­šta­ti pro­stor Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
Br­zo će se, me­đu­tim, is­po­sta­vi­ti da Njem­ci ne­će is­po­što­va­ti ni taj osnov­ni za­htjev mu­sli­ma­na: di­vi­zi­ja je, ka­ko pi­še aka­de­mik En­ver Re­džić – već u av­gu­stu 1943. go­di­ne upu­će­na u ju­žnu Fran­cu­sku „na voj­nu obu­ku“, što je u star­tu iza­zva­lo ve­li­ko ne­za­do­volj­stvo me­đu pri­pad­ni­ci­ma di­vi­zi­je, jer su se osje­ti­li pre­va­re­nim.
Ne­za­do­volj­stvo je sve vi­še ra­slo ka­ko su iz do­mo­vi­ne sti­za­li cr­ni gla­so­vi o stra­da­nju nji­ho­vih su­na­rod­ni­ka, pa i naj­bli­žih, a kul­mi­ni­ra­lo je kad se pro­ču­lo da zlo­či­ne nad mu­sli­ma­ni­ma či­ne i Njem­ci i da stra­da­ju čak i po­ro­di­ce i naj­bli­ža rod­bi­na pri­pad­ni­ka Han­džar di­vi­zi­je. Ta­ko se, re­ci­mo, pro­ču­lo za ve­li­ki zlo­čin ko­ji je nje­mač­ka ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja, od­no­sno 7. SS „Prinz Eugen“ di­vi­zi­ja, po­či­ni­la u oko­li Ro­ga­ti­ce, po­seb­no u mu­sli­man­skom se­lu Si­jer­ci kod So­ko­ca, gdje su po­bi­li svo sta­nov­ni­štvo.
Bi­će to var­ni­ca i je­dan od ne­po­sred­nih raz­lo­ga za iz­bi­ja­nje že­sto­ke, kr­va­vo ugu­še­ne po­bu­ne u ovoj je­di­ni­ci. Po­bu­na je iz­bi­la u ta­ko­zva­nom Pi­o­nir­skom ba­ta­ljo­nu di­vi­zi­je, smje­šte­nom u ma­lom fran­cu­skom gra­di­ću Vil­frans de Rur­že iz­me­đu Tu­lu­za i Kler­mon Fe­ra­na u no­ći iz­me­đu 17. i 18 sep­tem­bra 1943. go­di­ne
Sju­tra: PO­BU­NA KO­MU­NI­STA U SS DI­VI­ZI­JI


Za­kle­tva Hi­tle­ru i Pa­ve­li­ću

Am­blem Han­džar di­vi­zi­je bio je han­džar, spe­ci­fič­na vr­sta sa­blje, na­slo­njen na ku­ka­sti krs, a svi do­bro­volj­ci i mo­bi­li­sa­ni su pri stu­pa­nju u je­di­ni­cu po­la­ga­li i po­seb­nu za­kle­tvu: „Za­kli­njem se Fi­re­ru, Adol­fu Hi­tle­ru, kao vr­hov­nom za­po­vjed­ni­ku nje­mač­kog Ver­mah­ta na oda­nost i hra­brost. Za­vje­tu­jem se Fi­re­ru, kao i pret­po­sta­vlje­ni­ma ko­je on od­re­di, na po­slu­šnost do smr­ti. Ku­nem se Bo­gom sve­mo­gu­ćim da ću hr­vat­skoj dr­ža­vi i nje­zi­nom ovla­šće­nom pred­stav­ni­ku, po­glav­ni­ku, uvi­jek bi­ti odan te da ću uvi­jek šti­ti­ti in­te­re­se hr­vat­sko­ga na­ro­da i po­što­va­ti hr­vat­ski Ustav i za­ko­ne.”