PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Kr­va­va oru­ža­na po­bu­na ko­ja je u no­ći iz­me­đu 17. i 18. sep­tem­bra 1943. go­di­ne iz­bi­la u ta­ko­zva­nom Pi­o­nir­skom ba­ta­ljo­nu nje­mač­ke Han­džar di­vi­zi­je, sta­ci­o­ni­ra­nom u fran­cu­skom gra­di­ću Vil­frans de Rur­že, sma­tra se je­di­nom ta­kvom po­bu­nom ko­ja se to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta de­si­la u ne­koj SS je­di­ni­ci.
Ko­lo­vo­đa po­bu­ne bio je po­ruč­nik Fe­rid Dža­nić, dva­de­set­pe­to­go­di­šnji in­ži­njer, ro­dom iz Bi­ha­ća, a uz nje­ga u naj­u­žem kru­gu za­vje­re­ni­ka bi­li su Ni­ko­la Vu­ke­lić iz Za­gre­ba, Lu­tvi­ja Di­zda­re­vić iz Sa­ra­je­va, Edu­ard Ma­tu­ti­no­vić iz Vin­ko­va­ca, a iz­gle­da i Bo­žo Je­le­nek, ro­dom od­ne­kud iz Dal­ma­ci­je. Oni su sa ve­ćom gru­pom pri­sta­li­ca po­bu­ne u glu­vo do­ba no­ći upa­li u štab ba­ta­ljo­na i ubi­li ko­man­dan­ta Oska­ra Kir­chba­u­ma i još če­ti­ri nje­mač­ka ofi­ci­ra. Za krat­ko su pre­u­ze­li ko­man­du u je­di­ni­ci, ali oči­gled­no ni­je­su ima­li sna­ge da za­po­sjed­nu i ci­je­lo mje­sto, od­no­sno da ostva­re plan da ci­je­li ba­ta­ljon po­ve­du u br­da i pri­dru­že se Fran­cu­zi­ma iz po­kre­ta ot­po­ra, ka­ko je, po svoj pri­li­ci, bi­lo pla­ni­ra­no.
Tu su na­pra­vi­li fa­tal­nu gre­šku jer su od­lu­či­li da pro­bu­de ba­ta­ljon­skog ima­ma Ha­li­ma Mal­ko­ča, uvje­re­ni, valj­da da će na­i­ći na nje­go­vu po­dr­šku i da će, za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom ugle­du i uti­ca­ju, sva­ka­ko ve­ćem i od sa­mog ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na, us­pje­ti da pri­do­bi­ju i za so­bom okre­nu ci­je­lu je­di­ni­cu.
Lu­ka­vi i opre­zni ho­dža, me­đu­tim, ni­je po­žu­rio ni sa po­dr­škom ni sa od­bi­ja­njem. Pri­bra­no je mjer­kao za­ja­pu­re­ne mla­di­će ogre­zle u krv i pri­mi­je­tio da im se tre­se oruž­je u ru­ka­ma – da to ni­je ne­ka si­la pred ko­jom tre­ba ustuk­nu­ti.
Kad su Dža­nić i dru­go­vi shva­ti­li da ih je pod­mu­kli i pre­pre­de­ni ho­dža pre­va­rio i iz­dao, već je bi­lo ka­sno. Mno­go broj­ni­je ho­dži­ne pri­sta­li­ce i za­gri­že­ni ese­sov­ci br­zo su se or­ga­ni­zo­va­li, us­po­sta­vi­li kon­tro­lu i u sa­moj je­di­ni­ci i na naj­va­žni­jim punk­to­vi­ma u gra­du, a alar­mi­ra­li su i ko­man­du di­vi­zi­je ko­ja je od­mah upu­ti­la ja­ke sna­ge u Vil­frans.
Ta­ko je br­zo i efi­ka­sno slo­mljen sla­ba­šni ot­por po­bu­nje­ni­ka, a on­da je usli­je­di­la ne­mi­lo­srd­na od­ma­zda. Po­da­ci oko bro­ja onih ko­ji su gla­vom pla­ti­li ovu hra­bru, ali ne­do­volj­no pro­mi­šlje­nu i una­pri­jed na ne­u­spjeh osu­đe­nu avan­tu­ru ni do da­nas ni­je­su sa­svim usa­gla­še­ni. Iz­vje­sno je sva­ka­ko da su, po­red vo­đe po­bu­ne Fe­ri­da Dža­ni­ća i nje­go­vog dru­ga Lu­tvi­je Di­zda­re­vi­ća, ko­ji su po­gi­nu­li u bor­bi to­kom gu­še­nja po­bu­ne (na­vod­no ih je lič­no li­kvi­di­rao ho­dža Ha­lim Mal­koč, a po­je­di­ni hro­ni­ča­ri pre­ci­zi­ra­ju da se to de­si­lo na tre­ći dan Ra­ma­za­na), po krat­kom po­stup­ku su stri­je­lja­na još tri­na­e­sto­ri­ca po­bu­nje­ni­ka. Pred stre­ljač­kim stro­jem svo­jih sa­bo­ra­ca i su­na­rod­ni­ka na­šli su se, Ni­ko­la Vu­ke­lić, Mu­jo Ali­spa­hić, Me­ho Me­mi­še­vić, Fi­lip Nji­mić, Ali­ja Be­ga­no­vić, Mu­sta­fa Mo­rić, Su­lej­man Si­laj­džić, Ju­suf Vuč­jak, Zem­ko Ba­njić, Efra­im Ba­sić, Ivan Jur­ko­vić, Ismet Cef­ko­vić i Uze­ir Me­hi­čić.
Stre­lja­nje su iz­be­gli sa­mo Edu­ard Ma­tu­ti­no­vić i Bo­žo Je­le­nek. Oni su na vri­je­me uspje­li da se iz­vu­ku iz obru­ča i do­mog­nu fran­cu­skih ge­ril­skih po­lo­ža­ja, a do da­nas se na­ga­đa o nji­ho­vim sud­bi­na­ma, čak i oko to­ga da li su oba bi­li uklju­če­nu u or­ga­ni­za­ci­ju za­vje­re.
Ipak, naj­vi­še ne­do­u­mi­ca i ne­po­zna­ni­ca, naj­vi­še di­ja­me­tral­no su­prot­nih tvrd­nji, is­pre­de­no je u pri­či o ko­lo­vo­đi po­bu­ne Fe­ri­du Dža­ni­ću. Po jed­noj naj­ra­spro­stra­nje­ni­joj i či­ni se naj­lo­gič­ni­joj i naj­u­bje­dlji­vi­joj, on je pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta za­vr­šio Vi­šu že­lje­zni­čar­sku ško­lu u Be­o­gra­du, gdje se, po sve­mu su­de­ći, i „za­ra­zio” ide­ja­ma so­ci­ja­li­zma i ko­mu­ni­zma. Po ka­pi­tu­la­ci­ji Ju­go­sla­vi­je i na­kon pro­gla­še­nja Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske, mo­bi­li­san je u do­mo­bra­ne, gdje će do­bi­ti i čin po­ruč­ni­ka. Oda­tle je u no­vem­bru 1942. go­di­ne pre­bje­gao u par­ti­za­ne, u Osmu kra­ji­šku bri­ga­du. Ne­du­go po­tom, ob­reo se u zlo­gla­snom nje­mač­kom za­tvo­ru Be­le­di­ja u Sa­ra­je­vu, a čim je u pro­lje­će 1943. go­di­ne ob­ja­vljen pro­glas o for­mi­ra­nju mu­sli­man­ske SS di­vi­zi­je i upu­ćen po­ziv do­bro­volj­ci­ma da se ja­ve, Dža­nić je uvi­dio pri­li­ku da se iz­ba­vi iz tam­ni­ce. Vi­še hro­ni­ča­ra ovih do­ga­đa­ja tvr­di da su Dža­nić i još naj­ma­nje dvo­ji­ca ko­lo­vo­đa po­bu­ne, bi­li ko­mu­ni­sti ko­ji su se po par­tij­skom za­dat­ku na­šli u stro­ju Han­džar di­vi­zi­je...
Sju­tra: „U BOJ SMJE­LO,
VI SS-JU­NA­CI...“


Od­ma­zda i po­ča­sti

Osim pet­na­e­sto­ri­ce li­kvi­di­ra­nih i stri­je­lja­nih to­kom gu­še­nja po­bu­ne, Njem­dži su po­ve­li de­talj­nu i ri­go­ro­znu is­tra­gu to­kom ko­je je na­red­nih da­na, po tvrd­nja­ma vi­še i fran­cu­skih i ju­go­slo­ven­skih isto­ri­ča­ra i hro­ni­ča­ra, po­stri­je­lja­no još oko 140 onih za ko­je je usta­no­vlje­no da su bi­li u do­slu­hu sa za­vje­re­ni­ci­ma, a čak 825 sum­nji­vih pri­pad­ni­ka ove di­vi­zi­je je uhap­še­no i de­por­to­va­no u nje­mač­ke rad­ne lo­go­re, dok je i ci­je­la di­vi­zi­ja ubr­zo po­vu­če­na iz Fran­cu­ske u Nje­mač­ku, u re­jon Šle­zi­je. Ši­ća­rio je je­di­no ho­dža Ha­lim Mal­koč ko­ji je za oda­nost Ver­mah­tu i hra­brost i od­luč­nost is­po­lje­nu pri gu­še­nju po­bu­ne od­li­ko­van gvo­zde­nim kr­stom, naj­vi­šim Hi­tle­ro­vim voj­nič­kim od­lič­jem, a „pro­mak­nut” je i u čin SS po­ruč­ni­ka.