PIŠE: MILjAN STANIŠIĆ


Da bi­smo va­lja­no mo­gli da ob­ja­sni­mo dje­lo­va­nje za­vje­re­nič­kih taj­nih dru­šta­va i or­ga­ni­za­ci­ja ko­je su kao po­sle­di­cu pro­du­ko­va­le ma­te­ri­jal­nu i du­hov­nu pu­stoš, po­treb­no je is­pi­ta­ti osno­vu, uzrok i svr­hu nji­ho­vog po­sto­ja­nja. Ma­son­ska or­ga­ni­za­ci­ja („Slo­bod­ni zi­da­ri”) jed­na je od naj­moć­ni­jih kon­spi­ra­tiv­nih or­ga­ni­za­ci­ja i dru­šta­va, sa broj­nim po­dor­ga­ni­za­ci­ja­ma, ko­ja taj­no ili po­lu­taj­no dje­lu­je već tri vi­je­ka, zna­čaj­no uti­če na op­šte­dru­štve­ne to­ko­ve u svi­je­tu. Po­red osta­lih i dvi­je naj­moć­ni­je ide­o­lo­gi­je 20. vi­je­ka na­ci-fa­ši­zam i ko­mu­ni­zam, pro­iz­i­šli su iz „ku­hi­nje” ma­son­ske or­ga­ni­za­ci­je, o če­mu će bi­ti na­po­me­na u da­ljem tek­stu. Mno­gi is­tak­nu­ti te­o­re­ti­ča­ri ko­ji su iz­u­ča­va­li po­sto­ja­nje taj­nih dru­šta­va, ot­kri­li su za­što ona na­sto­je da bu­du taj­na: „Ko­ri­šće­nje taj­no­sti, da bi se mi­sli pri­kri­va­le od izvjesnih čla­no­va ili od jav­no­sti, me­tod je onih ko­ji ima­ju ne­što da sa­kri­ju. To 'ne­što' to­li­ko je gro­zno i stra­šno da ga mo­ra­ju sa­kri­ti oni ko­ji bi naj­vi­še iz­gu­bi­li ka­da bi se taj­na ot­kri­la. U slu­ča­ju taj­nih dru­šta­va to je vje­ro­va­nje u Lu­ci­fe­ra, ko­ji se još zo­ve Sa­ta­na, od­no­sno Đa­vo. (Ralf Eper­son, „No­vi svjet­ski po­re­dak”, Be­o­grad, 1993.; na­slov ori­gi­na­la: Ralp Ep­per­son, „The new world or­der”, 1991. g.) Jed­ni od pre­te­ča taj­nih dru­šta­va bi­li su „Ba­var­ski ilu­mi­na­ti”, na­sta­li u dru­goj po­lo­vi­ni 18. vi­je­ka, a či­ji je tvo­rac Adam Vaj­sha­upt, raz­o­ča­ra­ni je­zu­i­sta, pro­fe­sor ka­non­skog pra­va na uni­ver­zi­te­tu u Ba­var­skoj. Mo­to nje­go­ve dok­tri­ne je bio „No­vus Or­do Sec­lo­rum”, tj. No­vi svjet­ski po­re­dak, ko­ji je u se­bi uklju­či­vao uki­da­nje re­li­gi­je, mo­nar­hi­je i vla­da svih dr­ža­va i stva­ra­nje jed­ne vla­de, uki­da­nje pri­vat­ne svo­ji­ne i nje­no pre­no­še­nje na tu je­di­nu vla­du, uki­da­nje po­ro­dič­nog ži­vo­ta i sl. za­la­ga­nja ko­ja će ka­sni­je bi­ti in­kor­po­ri­ra­na u pro­gra­mu dru­gih moć­nih taj­nih or­ga­ni­za­ci­ja. Naj­ve­ći uti­caj ovo uče­nje ima­lo je na ko­mu­ni­stič­ki po­kret, ko­ji je pro­is­te­kao iz „Ba­var­skih ilu­mi­na­ta”. Na­ve­šće­mo jed­nu iz­re­ku Vaj­sha­up­ta, ko­ja osli­ka­va nje­go­va za­la­ga­nja: „Neo­p­hod­no je us­po­sta­vi­ti uni­ver­zal­ni re­žim i im­pe­ri­ju nad ci­je­lim svi­je­tom”.
Taj­na in­ter­na­ci­o­nal­na ma­son­ska or­ga­ni­za­ci­ja je osno­va­na po­čet­kom 18. vi­je­ka. Da bi je­vrej­ska ma­so­ne­ri­ja, ko­ja je ima­la ogrom­nu fi­nan­sij­sku moć i bi­la pu­sti­la pip­ke u mno­gim dr­ža­va­ma, mo­gla da ostva­ri svo­je za­cr­ta­ne ci­lje­ve da za­go­spo­da­ri svi­je­tom, ona je stvo­ri­la i osmi­sli­la ko­mu­ni­stič­ku ide­o­lo­gi­ju. Idej­ni tvo­rac tzv. na­uč­nog so­ci­ja­li­zma bio je Karl Marks (1818-1883.) či­ja je po­ro­di­ca pre­šla na hri­šćan­stvo, iako su bi­li Je­vre­ji. Nje­gov pr­vi pi­sa­ni rad odi­sao je po­bo­žno­šću i hri­sto­lju­bljem: „Uz po­moć lju­ba­vi ko­jom lju­bi­mo Hri­sta, mi isto­vre­me­no okre­će­mo sr­ca na­ša pre­ma bra­ći na­šoj, ko­ja su sa na­ma naj­bli­že po­ve­za­na, ra­di ko­jih je On lič­no Se­be pri­nio na žr­tvu”. (Ri­hard Vur­mbrand, „Marks i Sa­ta­na”, Ili­nos, 1986). Me­đu­tim, Marks se još kao stu­dent pri­klju­čio taj­noj sek­ti sa­ta­ni­sta: „Po­sto­je do­ka­zi da se pri­klju­čio sa­tan­skom kul­tu ko­ji je vo­di­la Džo­a­na Šut­kok, sa­tan­ska 'sve­šte­ni­ca', ko­ja je tvr­di­la da je u ve­zi sa de­mo­nom Ši­lo­hom”. (Ralf Eper­son, n.d.). Ušav­ši u sa­ta­ni­stič­ke kru­go­ve on po­či­nje da pi­še pje­sme, po­e­me i sl. ko­je su odi­sa­le an­ti­hri­šćan­skim sa­dr­ža­ji­ma. To po­ka­zu­je i pje­sma „Bli­je­da dje­voj­ka”, ko­ju je na­pi­sao po­što je stu­pio u sek­tu i od­re­kao se Hri­šćan­stva: „I ta­ko, iz­gu­bih ne­bo,/ I znam to ve­o­ma do­bro./ Du­ša mo­ja do­sko­ra vjer­na Bo­gu,/ Obi­lje­že­na za pa­kao bi”. (Ri­hard Vur­mbrand, n.d.). Karl Marks je na­pi­sao i po­e­mu „Oula­nem”, u ko­joj opi­su­je uni­šte­nje svi­je­ta – „uni­šti­ti da ne osta­ne ni­ka­kvog tra­ga”, a nje­go­va po­e­ma „Igrač” či­ta­na je na po­čet­ku ri­tu­a­la sa­ta­ni­stič­kog re­da. (prof. dr Smi­lja Avra­mov, „Tri­la­te­ral­na ko­mi­si­ja”, Ve­ter­nik, 1998.). An­ti­hri­šćan­ski sta­vo­vi obi­lo­va­li su Mark­so­vim dje­li­ma, pa je hri­šćan­sku vje­ru na­zvao „naj­ne­mo­ral­ni­jom od svih re­li­gi­ja”. On se za­la­gao za uki­da­nje re­li­gi­je kao „ilu­zi­je ljud­ske sre­će” ... kao „znak ugnje­ta­va­nog bi­ća, sen­ti­ment bez­o­sje­ćaj­nog svi­je­ta” ... da je re­li­gi­ja „opi­jum za na­rod" (Ralf Eper­son, n.d.). Marks se za­la­gao za uki­da­nje po­ro­di­ce, pri če­mu je ona nje­go­va do­ži­vje­la tra­gič­nu sud­bi­nu, a ne­ki iz nje­go­ve po­ro­di­ce, kao i on bi­li su čla­no­vi sek­ti: „Tam­na stra­na Mark­so­vog ži­vo­ta i nje­go­vi po­ro­dič­ni od­no­si vje­što su pri­kri­va­ni, a nje­go­vi tek­sto­vi u pre­štam­pa­va­nju či­šće­ni su od šo­kant­nih de­ta­lja”, o če­mu pi­še i po­zna­ti fran­cu­ski pi­sac Al­bert Ka­mi. (dr Smi­lja Avra­mov, n.d.). Marks i ka­sni­je nje­go­vi ide­o­lo­ški sled­be­ni­ci pro­pa­gi­ra­li su da je mark­si­stič­ko uče­nje do­vr­šen si­stem i svo­bu­hva­tan po­gled na svi­jet, da je ono na­uč­ni ak­si­om, di­žu­ći ga na pi­ja­de­stal sa­vr­šen­stva, a u zbi­lji to je bi­la jed­na bru­tal­na, mon­stru­o­zna, to­ta­li­tar­na, sa­ta­ni­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, ko­ja je osta­vi­la tam­nu, kr­va­vu mr­lju na li­cu čo­vje­čan­stva.
(Na­sta­vi­će se)