PI­ŠE: PRE­DRAG R. PE­TRO­VIĆ


In­te­re­sant­no je da i po­red sul­ta­no­ve na­red­be o opa­si­va­nju Ska­dar­skog san­dža­ka­ta tvr­đa­va­ma i ob­na­vlja­nju tvr­đa­va na te­ri­to­ri­ji Ska­dar­skog san­dža­ka­ta, od­no­sno ob­na­vlja­nju Ono­go­šta, ra­se­lja­va­nju Kli­me­na­ta i iz­grad­nji Gu­sinj­ske tvr­đa­ve, za­u­zi­ma­nju Spu­ške tvr­đa­ve i nje­noj in­ten­ziv­noj do­grad­nji, ure­đe­nju pod­go­rič­ke, bar­ske i ul­cinj­ske tvr­đa­ve, Tur­ci ni­je­su do kra­ja če­tr­de­se­tih go­di­na XVI­II vi­je­ka po­ku­ša­li da za­u­zmu me­dun­sku tvr­đa­vu, da bi je po na­lo­zi­ma za sve tvr­đa­ve u Ska­dar­skom san­dža­ka­tu, ob­no­vi­li i po­no­vo us­po­sta­vi­li po­sa­du. In­di­ka­tiv­no je, da to ni­je­su uspje­li da ura­de, od po­sto­je­ćih tvr­đa­va, sa­mo sa me­dun­skom na te­ri­to­ri­ji Ku­ča, iako su im prog­na­li i ti­me od­stra­ni­li glav­ne sa­ve­zni­ke Kli­men­te i još u si­tu­a­ci­ji, ka­da Mle­ci ni­je­su smje­li Ku­če da po­ma­žu. Vje­ro­vat­no su nji­ho­va is­ku­stva sa Ku­či­ma u pret­hod­nom Mo­rej­skom ra­tu, ka­da su pre­tr­pje­li tri ve­li­ka po­ra­za 1687–1688. go­di­ne i ka­sni­je, po­sli­je pe­de­set go­di­na, još dva ve­li­ka po­ra­za: 1737. na Ve­li­kom Or­lje­vu i je­dan po­raz 1738. go­di­ne bi­li raz­lo­zi za ta­ko opre­znu po­li­ti­ku Tu­ra­ka pre­ma Ku­či­ma i raz­lo­zi za pre­pu­šta­nje Me­dun­ske tvr­đa­ve Ku­či­ma u ovom pe­ri­o­du. Svje­sni su bi­li da bi se tur­ska po­sa­da u okru­že­nju sa Ku­či­ma te­ško odr­ža­la, da bi mo­ra­la bi­ti broj­na i ja­ka, sa ja­kom ar­ti­lje­ri­jom, a to je iz­i­ski­va­lo i pot­pu­nu ob­no­vu i vje­ro­vat­no do­grad­nju tvr­đa­ve, za šta u stal­nim rat­nim uslo­vi­ma sa Ku­či­ma, ni­je bi­lo uslo­va. Slič­ni pri­mje­ri kod Tu­ra­ka su i sa na­mje­rom za iz­grad­njom tvr­đa­ve i us­po­sta­vlja­njem tur­ske po­sa­de na Ce­ti­nju, za šta je po sul­ta­no­vom fer­ma­nu, bo­san­ski ve­zir Ću­pri­lić, imao na­log u dva­de­se­tim go­di­na­ma XVI­II vi­je­ka, ali uslo­vi i okru­že­nje ne­pri­ja­telj­skim i ra­to­bor­nim ple­me­ni­ma, to ni­je­su omo­gu­ća­va­li, pa to ni­je ni­kad ura­đe­no. U še­zde­se­tim go­di­na­ma XVI­II vi­je­ka, Tur­ci su sa be­gom Zo­to­vi­ćem ra­di­li na to­me da po­dig­nu tvr­đa­vu i na Nje­gu­ši­ma sa istim ci­ljem, da bu­de pret­nja i kon­tro­la ra­to­bor­nom ple­me­nu, ali su iz istih raz­lo­ga, kao i za Ce­ti­nje i Me­dun, mo­ra­li od­u­sta­ti.
Kra­jem pr­ve de­ce­ni­je XVI­II sto­lje­ća se do­ne­kle, po­li­tič­ka i voj­na si­tu­a­ci­ja Ku­ča pre­ma Tur­ci­ma po­pra­vi­la. Kli­men­ti su uz ve­li­ke žr­tve uspje­li, da se vra­te 1707. go­di­ne na svo­ju te­ri­to­ri­ju, sa ko­je su ih Tur­ci na­sil­no ise­li­li. U 1710. Ru­si­ja je ušla u rat sa Tur­skom, te su se sma­nji­le mo­guć­no­sti Tu­ra­ka za oru­ža­ne in­ter­ven­ci­je nad ne­po­kor­nim brd­skim ple­me­ni­ma, a ru­ski car ša­lje 1711. go­di­ne de­le­ga­ci­ju vla­di­ci Da­ni­lu sa gra­ma­tom svim slo­ven­skim na­ro­di­ma po­ko­re­nim od Tu­ra­ka, da se po­dig­nu na usta­nak, ko­ju na sku­pu pri­hva­ta vla­di­ka sa svim cr­no­gor­skim i brd­skim gla­va­ri­ma. Ku­či, kao i okol­na brd­ska ple­me­na su u ovoj si­tu­a­ci­ji ušli u niz ve­ćih ili ma­njih oru­ža­nih su­ko­ba sa Tur­ci­ma, ko­ji su se i ka­sni­je na­sta­vlja­li, sve do ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka 1876. go­di­ne.
Ako se uzmu zna­čaj­ni­je bit­ke i bo­je­vi, iz­me­đu Ku­ča i Tu­ra­ka, bi­lo ih je de­vet od 1683. do 1740. go­di­ne.
Po­sli­je bi­ta­ka u 1687. i 1688. usli­je­di­le su 1711. go­di­ne ka­da su Ku­či sa Va­so­je­vi­ći­ma na­pa­li Tur­ke na Pla­vu i Gu­si­nju, ra­zo­ri­li Plav i raz­bi­li tur­sku voj­sku Ah­met-pa­še iz Bo­sne, spri­je­čiv­ši je da kre­na ka Pru­tu fron­tu ru­sko-tur­skog ra­ta.
Iste go­di­ne, 1711. Ku­či, Pi­pe­ri i Bje­lo­pa­vli­ći su na­pa­li Tur­ke u Spu­škoj tvr­đa­vi, ali ni­je­su uspje­li da za­u­zmu tvr­đa­vu, za­tim su po­ku­ša­li da na­pad­nu Tur­ke u Pod­go­ri­ci, ali su i od to­ga mo­ra­li da od­u­sta­nu, jer su Tur­ci u me­đu­vre­me­nu sa­ku­pi­li 5.000 voj­ni­ka. Iste go­di­ne je za­vr­šen ru­sko-tur­ski rat mi­rom u Pru­tu.
Zbog opa­sno­sti od na­pa­da okol­nih ne­po­kor­nih ple­me­na ska­dar­ski pa­ša je 1714. go­di­ne dao na­log, da se Pod­go­ri­ca opa­še od­bram­be­nim be­de­mom, me­đu­tim, ne­ma­mo po­da­ta­ka, da li je to gra­đe­no, a ne­ma ni osta­ta­ka ovog objek­ta. Iz štu­rog po­da­tka, na ko­ji na­i­la­zi­mo, ne vi­di se, da li je to pla­ni­ra­no (što bi se mo­glo pred­po­sta­vi­ti) oko sta­re čar­ši­je pod­go­rič­ke, pro­ši­re­njem are­a­la sa­me po­sto­je­će tvr­đa­ve.
Ku­či su 1717. go­di­ne u pre­go­vo­ri­ma sa Mle­tač­kom Re­pu­bli­kom. Voj­vo­da Ra­do­nja Pe­tro­vić, po­sti­gao je spo­ra­zum, dat no­vim mle­tač­kim du­ka­lom, ko­jim su Mle­ci is­pu­ni­li za­htje­ve Ku­ča za sa­ve­zni­štvo pro­tiv Tu­ra­ka i uče­šće Ku­ča na stra­ni Mle­ta­ka u su­ko­bi­ma sa Tur­ci­ma i udo­vo­lji­li za­htje­vi­ma Ku­ča za ma­te­ri­jal­nom i po­mo­ći u mu­ni­ci­ji i oruž­ju i pla­ća­nji­ma, ko­ja su do sa­da išla ne­re­dov­no za gla­va­re i za mje­seč­ne pla­te stal­nog voj­nog sa­sta­va – po­sa­de me­dun­ske tvr­đa­ve.
(Na­sta­vi­će se)