Iz­vi­nja­vam se či­ta­o­ci­ma „Da­na” zbog gre­ške u pot­pi­su is­pod fo­to­gra­fi­je u 15. na­stav­ku mog ne­dav­no ob­ja­vlje­nog felj­to­na o zlo­či­ni­ma „Han­džar di­vi­zi­je”, iako sam uvje­ren da mi do­bro­na­mjer­ni či­ta­o­ci ne bi za­mje­ri­li čak i ako bi iz­vi­nje­nje iz­o­sta­lo, jer je gre­ška to­li­ko oči­gled­na da joj kme­ti­va­nje ni­je ni po­treb­no.
„Za­pre­pa­šće­nim” pot­pi­sni­ci­ma re­a­go­va­nja na tu gre­šku, di­plo­mi­ra­nom so­ci­o­lo­gu Mi­lja­nu Sta­ni­ši­ću, voj­vo­di Mi­le­ti Pa­vi­će­vi­ću i di­plo­mi­ra­nom fi­lo­so­fu i no­vi­na­ru Iva­nu Mi­lo­še­vi­ću, ni „i” od iz­vi­nje­nja zbog is­po­lje­ne ostra­šće­no­sti i po­ku­ša­ja da me dis­kva­li­fi­ku­ju tvrd­njom da sam zlo­na­mjer­no po­ku­šao da pre­va­rim či­ta­o­ce „Da­na”.
No­ga­vi­ce mi se, do­du­še, ma­lo tre­su zbog to­ga što su ovi oda­ni ču­va­ri ime­na i dje­la Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća po­zva­li i ame­rič­ku am­ba­sa­du u Pod­go­ri­ci da re­a­gu­je zbog ove „mor­bid­ne le­gen­de” i pro­gla­ša­va­nja ame­rič­kih ofi­ci­ra Njem­ci­ma i usta­ša­ma. Na­dam se, ipak, da su i Ame­ri­kan­ci ko­nač­no uvi­dje­li ko je bio Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić, ko­ga su de­ce­ni­ja­ma sla­vi­li i di­za­li mu spo­me­ni­ke kao pa­tri­o­ti i an­ti­fa­ši­sti, da su shva­ti­li ono što je Čer­čil shva­tio još 1944. go­di­ne, što je shva­tio i nje­gov šti­će­nik, mla­di ju­go­slo­ven­ski kralj Pe­tar Dru­gi Ka­ra­đor­đe­vić ko­ji je ta­da jav­no po­zvao svo­je bor­ce u otadž­bi­ni da sta­nu pod bar­jak Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske i nje­nog vr­hov­nog ko­man­dan­ta Jo­si­pa Bro­za Ti­ta.
A što se ti­če tvrd­nje pot­pi­sni­ka re­a­go­va­nja da sam „je­dan od naj­tvr­đih pred­stav­ni­ka neokomunističke svi­je­sti ko­ja pre­o­vla­da­va u jav­no­sti Cr­ne Go­re”, imam sa­mo ne­ko­li­ke pri­mjed­be. Ja ni­je­sam ni­ka­kav neo­ko­mu­ni­sta već ko­mu­ni­sta ko­ji to ne kri­je evo već vi­še od 50 go­di­na, i to ne po za­ni­ma­nju i na­re­đe­nju ne­go po ubje­đe­nju, jer ne­po­ko­le­blji­vo vje­ru­jem da osnov­ni, ple­me­ni­ti po­stu­lat iz­vor­nog ko­mu­ni­zma da su svi lju­di na svi­je­tu bra­ća i da smo svi jed­na­ki i s jed­na­kim pra­vom na ži­vot do­la­zi­mo na ovaj svi­jet, pred­sta­vlja i te­melj hri­šćan­stva. U du­hu to­ga, sma­tram da se ni­ko ne ra­đa sa kru­nom na gla­vi i ni­ka­da lju­de ni­je­sam ci­je­nio ni po ka­pa­ma ni po znač­ka­ma, ni po zva­nji­ma ni po ima­nji­ma, već po dje­li­ma. A ako je „neo­ko­mu­ni­zam” to što ne pri­sta­jem na laž i ne­i­sti­nu, što ne­ću da kri­jem ni­či­je zlo­či­ne i gle­dam na jed­no oko, on­da su Nje­goš i Mar­ko Mi­lja­nov pr­vi ko­mu­ni­sti u Cr­noj Go­ri, jer su oni uve­li taj, ka­ko bi re­kao Mi­ha­i­lo La­lić, po­ga­ni obi­čaj da se i u go­ri isti­na zbo­ri.
Ne­mam ja ni­šta pro­tiv to­ga da Sta­ni­šić, Pa­vi­će­vić, Mi­lo­še­vić i nji­ho­vi isto­mi­šlje­ni­ci vo­le Dra­žu Mi­ha­i­lo­vi­ća, ali ne mo­gu od me­ne oče­ki­va­ti da žmu­rim i pre­ćut­ku­jem zlo­či­ne ko­je su či­ni­li on i nje­go­vi čet­ni­ci, od­no­sno pri­pad­ni­ci „Ju­go­slo­ven­ske voj­ske u otadž­bi­ni”, baš kao što ne­ću da žmu­rim ni nad zlo­či­ni­ma ko­je su ra­di­li „moj drug Broz” i nje­go­vi par­ti­za­ni. Či­ta­o­ci „Da­na” to si­gur­no do­bro zna­ju i to sam, uvje­ren sam, za po­la vi­je­ka ot­kad dr­žim pe­ro u ru­ci po­tvr­dio kroz hi­lja­de no­vin­skih tek­sto­va, de­se­ti­ne felj­to­na i 17 knji­ga ko­je sam ob­ja­vio. Bi­lo je pri­tom, na­rav­no, i oma­ški i pre­vi­da po­put ovog na ko­ji su re­a­go­va­li Sta­ni­šić, Pa­vi­će­vić i Mi­lo­še­vić, ali se mo­gu za­kle­ti na sva­kom i bož­jem i ljud­skom su­du da ni­ka­da ni­je­sam po­gri­je­šio (zlo)na­mjer­no!
Za­ni­mlji­vo je da oni ni­je­su re­a­go­va­li na još ne­ke fo­to­gra­fi­je iz ovog felj­to­na, a po­seb­no na či­nje­ni­ce i svje­do­če­nja upra­vo lju­di iz Sem­be­ri­je, Po­sa­vi­ne i Is­toč­ne Bo­sne ko­ja ne­po­bit­no go­vo­re da su se Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić i nje­go­vi čet­ni­ci dru­ži­li i lju­bi­li i sa cr­nim đa­vo­lom, ako je bio an­ti­ko­mu­ni­sta. Uosta­lom, zar i ova fo­to­gra­fi­ja ne po­tvr­đu­je ka­kvu je li­ce­mjer­nu i pod­lu po­li­ti­ku vo­dio Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić. Ako je u svom šta­bu, u kru­gu bli­skih pri­ja­te­lja, imao to­li­ko Mu­sli­ma­na, to­li­ko be­go­va, ka­ko on­da do­pu­sti da nje­gov, ne­sum­nji­vo naj­spo­sob­ni­ji i du­go naj­o­da­ni­ji ko­man­dant Pa­vle Đu­ri­šić, na­pra­vi onaj ge­no­cid­ni po­kolj mu­sli­ma­na na te­ri­to­ri­ji Bi­je­log Po­lja, Plje­va­lja, Čaj­ni­ča, Go­ra­žda i Fo­če. O to­me ba­rem po­sto­je ne­po­bit­ni do­ka­zi i to ne u „ko­mu­ni­stič­koj, po­bjed­nič­koj” isto­ri­ji ne­go u zva­nič­nim iz­vje­šta­ji­ma ko­je je Đu­ri­šić slao sa „bo­ji­šta” svom vr­hov­nom ko­man­dan­tu Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću. To­li­ko za ovu pri­li­ku o pri­go­vo­ru da neo­prav­da­no op­tu­žu­jem čet­ni­ke „za raz­ne zlo­či­ne nad mu­sli­ma­ni­ma na sje­ve­ru Cr­ne Go­re”!
Ne­ću, na­rav­no, po­slu­ša­ti sa­vjet pot­pi­sni­ka re­a­go­va­nja ko­ji bi da, kao gu­mi­com, iz­bri­še­mo i za­bo­ra­vi­mo sve što je za mi­nu­lih 70 go­di­na na­pi­sa­no i ot­kri­ve­no o ono­me što se u Dru­gom svjet­skom ra­tu de­ša­va­lo na ovim pro­sto­ri­ma. Ja­sno je da u isto­ri­ja­ma ko­je pi­šu po­bjed­ni­ci ima ve­li­kih pre­tje­ri­va­nja, ne ma­nje ne­go u isto­ri­ja­ma po­ra­že­nih ko­ji po­ku­ša­va­ju da pe­ru svo­je gre­ho­ve. Ali, sva­ko ko ho­će po­šte­no i isti­no­lju­bi­vo da se ba­vi tim zlim vre­me­nom, bio pro­ko­mu­ni­sta ili an­ti­ko­mu­ni­sta, ne mo­že za­o­bi­ći de­se­ti­ne ob­ja­vlje­nih to­mo­va ori­gi­nal­nih do­ku­me­na­ta i fo­to­gra­fi­ja iz Dru­gog svjet­skog ra­ta. To ogle­da­lo ni­ko ni­ka­da ne­će mo­ći da slo­mi i traj­no uklo­ni ni­ka­kvim „no­vim či­ta­nji­ma”, po­li­ti­kant­skim pre­su­da­ma i re­ha­bi­li­ta­ci­ja­ma. Znam da se pra­šta­ti mo­ra, da je to ljud­ski i hri­šćan­ski, ali se, što no re­kao mu­dri pa­tri­jarh Ger­man, zlo, bi­lo ko da ga je či­nio, ni­ka­da ne smi­je za­bo­ra­vi­ti, jer on­da uvi­jek mo­že i da se po­no­vi.
Bu­do Si­mo­no­vić
P.S.
I ja, na­rav­no, kao i pot­pi­sni­ci re­a­go­va­nja po­zi­vam či­ta­o­ce da po­gle­da­ju šta na in­ter­ne­tu „pi­še” o „te­mi” na­šeg spo­re­nja. Za ilu­stra­ci­ju, evo fo­to­gra­fi­ja ko­ja do­ka­zu­ju da je mo­ja spor­na „le­gen­da” is­pod neo­d­go­va­ra­ju­će fo­to­gra­fi­je i te ka­ko tač­na.