PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Aka­de­mik Va­si­li­je Đ. Kre­stić, ko­ji spa­da u najznačajnija ime­na srp­ske i ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je, pu­nih pet de­ce­ni­ja ba­vi se isto­ri­jom Hr­vat­ske, po­lo­ža­jem Sr­ba u njoj i sud­bi­nom srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa i ju­go­slo­ven­ske ide­je. Po­red mno­gih dru­gih nje­go­vih knji­ga, o to­me se go­vo­ri i Kre­sti­će­voj knji­zi „Ge­no­ci­dom do Ve­li­ke Hr­vat­ske”, ko­ja je do sa­da ima­la če­ti­ri iz­da­nja na srp­skom je­zi­ku, dva na en­gle­skom, a ob­ja­vlje­na je i na fran­cu­skom je­zi­ku. Uz nje­go­vo odo­bre­nje, felj­ton smo pri­re­di­li po nje­nom če­tvr­tom iz­da­nju, ko­ga je 2015. ob­ja­vi­la Ca­te­na mun­di iz Be­o­gra­da.
Aka­de­mik Kre­stić ro­đen je 20. ju­la 1932. u Đa­li, u Ba­na­tu. Osnov­nu ško­lu je za­vr­šio u rod­nom mje­stu, a gim­na­zi­ju u No­vom Kne­žev­cu i Zre­nja­ni­nu. Stu­di­je isto­ri­je je za­vr­šio na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du 1957, na ko­me je de­set go­di­na ka­sni­je i dok­to­ri­rao. Na tom fa­kul­te­tu, kao pre­da­vač na Ka­te­dri za isto­ri­ju na­ro­da Ju­go­sla­vi­je i na­ci­o­nal­nu isto­ri­ju no­vog vi­je­ka, pro­šao je sva na­uč­na zva­nja do pen­zi­o­ni­sa­nja 1997. go­di­ne.
Za do­pi­snog čla­na Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjetn­osti iza­bran je 1981, a za re­dov­nog čla­na 1991. go­di­ne. Od 1982. di­rek­tor je Ar­hi­va SA­NU. Ob­ja­vio je pre­ko 40 knji­ga i oko 600 na­uč­nih ra­do­va.
Dr­žav­no i isto­rij­sko pra­vo Hr­vat­ske jed­no je od zna­čaj­ni­jih pi­ta­nja i u ra­ni­joj pro­šlo­sti i u sa­vre­me­nim zbi­va­nji­ma, ko­je je ve­o­ma uti­ca­lo i još uvi­jek sna­žno uti­če na me­đu­sob­ne od­no­se Sr­ba i Hr­va­ta. Zbog ne­do­volj­no pro­u­če­nih hr­vat­sko-srp­skih od­no­sa, zbog po­gre­šnog i ten­den­ci­o­znog pri­ka­zi­va­nja tih od­no­sa, ko­ji su i po­sli­je Pr­vog i na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta uljep­ša­va­ni i do­tje­ri­va­ni pre­ma dnev­no­po­li­tič­kim po­tre­ba­ma, pi­ta­nje dr­žav­nog i isto­rij­skog pra­va Hr­vat­ske, ko­je je u osno­vi svih hr­vat­skih i srp­skih ne­spo­ra­zu­ma, su­ko­ba, ge­no­cid­nih stra­da­nja Sr­ba, pa i ra­ta do ko­jeg je do­šlo iz­me­đu njih 1991. go­di­ne, ni­je pri­ka­za­no na na­uč­no vje­ro­do­sto­jan na­čin. Ka­ko se bez bo­ljeg po­zna­va­nja ovog pi­ta­nja, bar u gra­ni­ca­ma u ko­ji­ma je ono ve­za­no za bi­ti­sa­nje Sr­ba u Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji, ne mo­že na­uč­no objek­tiv­no pro­ci­je­ni­ti i ra­zu­mje­ti ni pro­šlost ni sa­da­šnjost srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa, po­ku­ša­ću u što kra­ćim po­te­zi­ma da ga osvi­je­tlim.
Či­ta­va isto­ri­ja Hr­va­ta u dr­žav­nim okvi­ri­ma Ugar­ske (od 1102. god.) i Austri­je (od 1527. god.) pro­že­ta je ne­pre­sta­nim ras­pra­va­ma o dr­žav­no­prav­nom sta­tu­su Hr­vat­ske. Cilj tih ras­pra­va bio je da se is­tak­ne i do­ka­že da je Hr­vat­ska, i u dr­žav­nim okvi­ri­ma Ugar­ske i Austri­je, sa­ču­va­la svo­ju sa­mo­stal­nost, da se uta­pa­njem u no­ve dr­ža­ve ni­je iz­gu­bi­la nje­na dr­žav­na po­seb­nost. Što je u po­li­tič­koj prak­si, u ži­vo­tu, hr­vat­ska dr­žav­nost bi­la ma­nja i uža, to je u ras­pra­va­ma ko­je su vo­di­li Hr­va­ti ona sve vi­še is­ti­ca­na i do­ka­zi­va­na. Sto­lje­ći­ma vo­de­ći pa­pi­ro­lo­šku dr­žav­no­prav­nu bor­bu pro­tiv Ma­đa­ra, Hr­va­ti su po­sta­li istin­ski eks­per­ti u toj obla­sti. Čak i ka­da je nji­ho­va dr­žav­nost bi­la sve­de­na na tan­ke ni­ti, pa i ka­da su te ni­ti bi­le po­ki­da­ne, ka­da je Hr­vat­ska po­sta­la obič­na po­kra­ji­na Ugar­ske, hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri su za­di­vlju­ju­ćom upor­no­šću is­ti­ca­li da tre­ba raz­li­ko­va­ti stvar­no od prav­nog sta­nja. Svim si­la­ma tru­di­li su se da do­ka­žu, što je bi­lo te­ško i ne­mo­gu­će do­ka­za­ti, da u prav­nom po­gle­du ni­ka­da ni­je do­šlo do dis­kon­ti­nu­i­te­ta hr­vat­ske dr­žav­no­sti.
Za­hva­lju­ju­ći tim i ta­kvim vje­ko­vi­ma vo­đe­nim ras­pra­va­ma sa Ma­đa­ri­ma, hr­vat­ska isto­ri­ja i po­li­ti­ka du­bo­ko su pro­že­te dr­žav­nim pra­vom i isto­ri­ci­zmom. To op­te­re­će­nje ni­je ne­sta­lo ni ka­da se Hr­vat­ska iz­dvo­ji­la iz Austro­u­gar­ske i ka­da se na­šla u sa­sta­vu pr­ve i dru­ge Ju­go­sla­vi­je. Uoč­lji­vo je da nje­ni čel­ni­ci i da­nas, kao da vri­je­me sto­ji, kao da se kod nas i u svi­je­tu ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo, ope­ri­šu po­da­ci­ma ko­ji­ma su ope­ri­sa­li i nji­ho­vi pret­hod­ni­ci iz dav­no pro­hu­ja­log sta­le­škog – fe­u­dal­nog dru­štva.
Hr­vat­ska po­li­ti­ka u do­ba fe­u­da­li­zma, op­te­re­će­na i do sr­ži pro­že­ta dr­žav­nim pra­vom i isto­ri­ci­zmom, ima­la je u od­no­su na Ugar­sku i Austri­ju do Re­vo­lu­ci­je 1848/49. go­di­ne od­bram­be­ni ka­rak­ter. Po­sli­je Re­vo­lu­ci­je 1848/49. ona ni­je iz­gu­bi­la taj ka­rak­ter, ali je iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še do­bi­ja­la agre­siv­ne i za­vo­je­vač­ke oso­bi­ne. U tom po­gle­du hr­vat­ska po­li­ti­ka se u vje­kov­noj dr­žav­no­prav­noj bor­bi pro­tiv Ugar­ske, pa i Austri­je, po­is­to­vje­ti­la sa ma­đar­skom agre­siv­nom i za­vo­je­vač­kom po­li­ti­kom. Isto ona­ko ka­ko su Ma­đa­ri vje­ko­vi­ma ata­ko­va­li na Hr­va­te, ta­ko su Hr­va­ti, ali mno­go bez­ob­zir­ni­je i su­ro­vi­je, ata­ko­va­li na Sr­be. U od­bra­ni „hi­sto­rij­skog pra­va hr­vat­skog na­ro­da”, ko­ja je ima­la cilj da „oži­vo­tvo­ri hr­vat­sko dr­žav­no pra­vo”, tj. da obra­zu­je ve­li­ku i sa­mo­stal­nu hr­vat­sku dr­ža­vu, u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka u Hr­vat­skoj je stvo­re­na ide­o­lo­gi­ja bes­kom­pro­mi­snog, eks­klu­ziv­nog hr­vat­skog na­ci­o­na­li­zma, ko­ji je oštri­cu svo­je ne­tr­pe­lji­vo­sti, naj­če­šće i naj­že­šće, od naj­ra­ni­jih da­na do da­nas, usmje­ra­vao pro­tiv Sr­ba. Uz to, po uzo­ru na ma­đa­r­sku sta­le­šku po­li­ti­ku za­po­če­tu s kra­ja 18. vi­je­ka, iz­ra­že­nu u de­vi­zi da na tlu Ma­đar­ske po­sto­ji sa­mo je­dan na­rod – ma­đar­ski, ve­ći­na hr­vat­skih po­li­ti­ča­ra je sma­tra­la, kao što i da­nas sma­tra, da na te­ri­to­ri­ji Hr­vat­ske po­sto­ji sa­mo je­dan „di­plo­ma­tič­ki”, od­no­sno „po­li­tič­ki”, ili, ka­ko bi se da­nas re­klo, „kon­sti­tu­tiv­ni” na­rod, a to je hr­vat­ski.
(NA­STA­VI­ĆE SE)