Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Tra­di­ci­ja igra ve­li­ku ulo­gu – pa bi­ti ori­gi­na­lan u do­me­nu ovog spe­ci­fič­nog iz­ra­za ni­je la­ko. To su osje­ti­li mno­gi po­zna­ti re­di­te­lji a po­seb­no Majkl Pa­u­el i Eme­rik Pres­ber­džer, za­tim Džordž Kju­kor, Džordž Sid­ni, Oto Pre­min­džer, Ri­čard Ro­džers, Bi­li Vajl­der, Vi­čen­co Mi­ne­li, Luj Mal, i mno­gi dru­gi. Kri­te­ri­ju­mi u pro­cje­nji­va­nju vri­jed­no­sti nji­ho­vih ostva­re­nja bi­li su ma­nje-vi­še odav­no po­zna­ti i već go­to­vo stan­dar­di­zo­va­ni. Ka­da se po­ja­vio po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na film Bo­ba Fo­sa „Ka­ba­re” sve je do­šlo u sum­nju a isto­vre­me­no su i otvo­re­ne dru­ga­či­je per­spek­ti­ve kla­sič­nog mju­zi­kla. Ko­ri­stio se Fos ve­o­ma mno­go mu­zi­kom, pje­smom i igrom, ni­je htio po sva­ku ci­je­nu da na­pra­vi mju­zikl već je že­lio vi­še – po svom sen­zi­bi­li­te­tu da na­či­ni pra­vi film. To je zna­či­lo pro­mje­nu ne sa­mo u de­ko­ru i for­mi, pa i sa­mom rit­mu, već i u svim dru­gim kom­po­nen­ta­ma ova­kve kon­struk­ci­je; u tim ka­dro­vi­ma po­zna­tog mo­ra da se stvo­ri ne­što što će ra­di­kal­no da pro­mi­je­ni stil. „Ka­ba­re” je na­šao pro­stor u tri­de­se­tim go­di­na­ma pro­šlog vi­je­ka i to u okvi­ri­ma nje­mač­kog dru­štva gdje su se lo­mi­le sta­re tra­di­ci­je i na­go­vje­šta­va­le uz­ne­mi­ra­va­ju­će pro­mje­ne pred ko­ji­ma ni­ko ni­je mo­gao da bu­de rav­no­du­šan.
To se vi­še na­slu­ći­va­lo ne­go što je bi­lo jav­no eks­po­ni­ra­no i za­to Fos na­sto­ji da iz­bjeg­ne već onu do­bro po­zna­tu iden­ti­fi­ka­ci­ju ovih pri­li­ka ti­me što se uka­zu­je na Je­vre­je, ba­ha­te na­ci­stič­ke od­re­de i raz­ne agre­siv­no­sti. Nje­ga je vi­še in­te­re­so­va­la at­mos­fe­ra, skri­ve­na osje­ća­nja, po­na­ša­nje po­je­di­na­ca u si­tu­a­ci­ja­ma ko­je su zah­ti­je­va­le in­tim­na opre­dje­lje­nja, ne­go jav­ne ma­ni­fe­sta­ci­je i so­ci­o­lo­ške po­ja­ve. Iz onog što film pri­ka­zu­je svi Iju­di, bez ob­zi­ra ko­jim slo­je­vi­ma pri­pa­da­li, šta ra­di­li, o če­mu ma­šta­li ili šta smje­ra­li, uklju­če­ni su u te pri­li­ke i ni­ko ne mo­že da bu­de do te mje­re slo­bo­dan da se po­na­ša sa­svim ne­za­vi­sno. Otud at­mos­fe­ra i me­đu­od­no­si do­ne­kle po­ti­sku­ju sa­mu psi­ho­lo­gi­ju i su­ge­ri­šu po­na­ša­nje ak­te­ra. Ka­ko je sve tu re­la­ti­vi­zi­ra­no, a uz to nam se či­ni da jed­nom za­vi­si od sa­svim su­bjek­tiv­nih ini­ci­ja­ti­va, dru­gi put od objek­tiv­nih či­ni­la­ca – to se iz­bje­ga­va apri­or­ni sud o sa­mim do­ga­đa­ji­ma. Po­čet­kom 1930-ih ame­rič­ka pje­va­či­ca Se­li Bo­uls na­stu­pa u klu­bu „Ci­ca ma­ca”. u Ber­li­nu. Njen no­vi su­sta­nar je Brian Ro­berts (Mic­hael York), re­zer­vi­sa­ni bri­tan­ski in­te­lek­tu­a­lac, ko­ji da­je pri­vat­ne ča­so­ve en­gle­skog ka­ko bi za­ra­dio pa­re za ži­vot u Ber­li­nu, gdje za­vr­ša­va svo­je stu­di­je nje­mač­kog. Sa­li po­ku­ša­va da za­ve­de Brian, ali po­što joj ne uspi­je­va, ona po­sum­nja da je gej (Kri­sto­fer Išer­vud, na či­joj po­lu­a­u­to­bi­o­gra­fi­ji se film in­di­rekt­no ba­zi­ra, bio je gej i oti­šao je u Ber­lin...). Brian ka­že da je pro­bao da bu­de sa že­na­ma, ali da ni­je uspje­lo. Njih dvo­je po­sta­ju pri­ja­te­lji i Brian po­sta­je uklju­čen u njen bo­em­ski ži­vot u po­sled­njim da­ni­ma Vaj­mar­ske re­pu­bli­ke. Ka­sni­je u fil­mu Brian i Se­li po­sta­ju lju­bav­ni­ci i Brian za­klju­ču­je da su uzro­ci pro­šlih ne­u­spje­ha bi­le sa­me že­ne, a ne on. Fos za­to sma­tra da je to sve pra­vi ka­ba­re u ko­me se mi­je­ša­ju, po­is­to­vje­ću­ju ili ra­zi­la­ze isti­ne i op­se­ne, ilu­zi­je i stvar­nost, po­ne­kad sla­du­nja­vo ali i gor­ko, sa­ti­rič­no i sar­ka­stič­no, za­vi­si ko i šta po­sma­tra. On bi vo­lio da nje­go­ve lič­no­sti ne pred­sta­vlja­ju je­dan sa­dr­žaj već da ga pret­po­sta­vlja­ju se­bi ili stva­ra­ju za se­be ka­ko bi mo­gli da se po­ja­vlju­ju u tim slo­že­nim ali vi­dlji­vim ni­jan­sa­ma.
(Na­sta­vi­će se)