An­te Star­če­vić je Sr­be na­zi­vao: „blat­ni sko­ti”, „gnu­sna rop­ska stvo­re­nja”, „na­kot zrio za sje­ki­ru”, „pro­da­ne mje­ši­ne”, „pse­ta austrij­ska”, „pse­ta pu­stje­na s ve­ri­ge”, „sme­će” itd. Je­zik je ri­jet­ko, sa­mo iz­u­zet­no, imao pri­djev srp­ski: hr­vat­sko-srp­ski, hr­vat­ski ili srp­ski. Po pra­vi­lu on je iz­bje­ga­van, pa je na­zi­van: hr­vat­ski, na­rod­ni, naš je­zik, hr­vat­sko-sla­von­ski-dal­ma­tin­ski i ju­go­slo­ven­ski. Iz istih raz­lo­ga, ra­di stva­ra­nja je­din­stve­nog hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da i et­nič­ki či­ste Hr­vat­ske, či­tav škol­ski si­stem je od 1874. bio u slu­žbi hr­va­ti­za­ci­je. Ći­ri­li­ca kao srp­sko pi­smo, na raz­ne na­či­ne, če­sto i bru­tal­no, bi­la je po­ti­ski­va­na i iz­ba­ci­va­na iz upo­tre­be. Srp­ska za­sta­va i srp­ski grb, kao na­ci­o­nal­ni sim­bo­li, bi­li su za­bra­nji­va­ni.
Dr M.Gr­ba, od­li­čan po­zna­va­lac pri­li­ka u Hr­vat­skoj, na­pi­sao je da je u toj ze­mlji vla­da­la pa­ro­la da su Sr­bi pra­vo­slav­ni Hr­va­ti, „a ako oni ne­će to da bu­du, tre­ba ih ipak ta­kvi­ma sma­tra­ti”. Da­lje je is­ta­kao: „U hr­vat­skoj je in­te­li­gen­ci­ji vla­da­la ta­ko­va men­tal­na di­sci­pli­na da se Hr­vat ko­ji bi pri­zna­vao Sr­be sma­trao iz­da­ji­com. Pu­bli­ci­stič­ki se mo­ral­no mr­cva­re­nje Srp­stva vr­ši­lo sa ži­la­vo­šću ko­ja bi za­slu­ži­la di­vlje­nje, da je slu­ži­la bo­ljoj na­mje­ri”. Zbog ova­kvog od­no­sa pre­ma Sr­bi­ma, Ja­gić je 15. ju­na 1882. na­pi­sao F. Rač­kom: „(...) u Za­gre­bu reć bi da ima sa­da ja­ko mno­go lju­di ko­ji bi sa­mo htje­li da se svi zo­vu Hr­va­ti. Kao da je to naj­pre­če ka­ko se tko zo­ve (...).” Ko­li­ko je srp­sko ime bi­lo ne­po­želj­no ilu­stra­ci­je ra­di na­ve­šću ri­je­či po­zna­tog hr­vat­skog mu­zi­ko­lo­ga i kom­po­zi­to­ra Fra­nje Ku­ha­ča, upu­će­ne jed­nom pri­ja­te­lju 30. ok­to­bra 1879. Ku­hač je, iz­me­đu osta­log, na­pi­sao: „Uz to jo­šte pri­la­žem nje­ko­li­ko mo­jih kom­po­zi­ci­ja: šest zbo­ro­va i ‘srb­sko oro’ za če­ti­ri gla­so­vi­ra. Iz­vo­li­te ih ko­je­mu pje­vač­kom dru­štvu pre­da­ti. Ime ‘srb­sko’ ne­ka Vas ne že­ni­ra, mo­že­te na pro­gram sta­vi­ti i na­rod­no oro.”
Do­bro je po­zna­to da je svu­gdje u svi­je­tu, gdje je do­la­zi­lo do ma­sov­ne de­struk­ci­je ime­na ne­ke na­ci­je, to bio znak za fi­zič­ki na­pad na tu na­ci­ju, da je to bi­lo jav­no ži­go­sa­nje i upi­ra­nje pr­stom na one ko­ji ko­ji su sme­ta­li i ko­je je, ni­ma­lo bi­ra­nim sred­stvi­ma, tre­ba­lo od­stra­ni­ti iz sre­di­ne u ko­joj su bi­li ne­po­želj­ni. De­struk­ci­ja srp­skog ime­na u Hr­vat­skoj uvi­jek je bi­la pra­će­na ne­pre­sta­nim jav­nim is­ti­ca­njem da su Sr­bi iz­daj­ni­ci, da su re­me­ti­lač­ki či­ni­lac hr­vat­skog dru­štva i hr­vat­ske po­li­ti­ke, da su „na­rod­na ne­pri­li­ka”, da „Hr­va­ti ni­je­su srp­ska bra­ća, jer su Sr­bi bra­ća sa psi­ma”, da su haj­duč­ki i raz­boj­nič­ki na­ro­da, da su vi­zan­tij­ski pre­pre­de­ni i lu­ka­vi i da je „Srp­stvo opa­sno po svo­im mi­sli­ma i po svom ra­snom sa­sta­vu”, jer u nje­mu je „kr­vlju uvje­to­va­no ras­po­lo­že­nje za za­vje­re, re­vo­lu­ci­je i pre­vrat”. Ova­ko su ru­že­ni i sa­ta­ni­zo­va­ni Sr­bi u pro­šlo­sti, a ta­ko, i još go­re, sa­ta­ni­zu­ju ih i da­nas, pod ha­de­ze­ov­skom vla­šću dr Fra­nje Tuđ­ma­na i nje­go­vih na­sled­ni­ka. Šta­vi­še, po pre­u­zi­ma­nju vla­sti od stra­ne Hr­vat­ske de­mo­krat­ske za­jed­ni­ce, sa­či­njen je za no­vi­na­re po­se­ban glo­sar sa uput­stvi­ma ka­ko tre­ba go­vo­ri­ti i pi­sa­ti o Sr­bi­ma. Kao što se u vri­je­me Pa­ve­li­će­ve NDH go­vo­ri­lo o ži­do-ko­mu­ni­sti­ma, od no­vi­na­ra je sa­da tra­že­no da go­vo­re o sr­bo­ko­mu­ni­sti­ma. U fe­bru­a­ru 1990. Tuđ­man je zah­ti­je­vao da se Sr­bi u Hr­vat­skoj, kao hr­vat­ski gra­đa­ni, ozna­ča­va­ju kao „pra­vo­slav­ni Hr­va­ti”. Za­la­gao se za to da se ne ko­ri­sti ko­va­ni­ca „pra­vo­slav­ni Sr­bi”, a, u pot­pu­nom skla­du sa za­kon­skim od­red­ba­ma iz vre­me­na Pa­ve­li­će­ve NDH, na­go­vi­je­stio je da će u Hr­vat­skoj bi­ti za­bra­nje­na Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva. Za Sr­be ko­ji bi osta­li u Hr­vat­skoj i ne bi se pre­se­li­li u Sr­bi­ju, obe­ćao je da će nji­ho­va cr­kva, kao i u vri­je­me NDH, po­sta­ti hr­vat­ska.
Dr­že­ći se po­me­nu­tog glo­sa­ra, ali i kon­kret­nih uput­sta­va Fra­nje Tuđ­ma­na, re­por­ter i ured­nik Hr­vat­ske te­le­vi­zi­je, Jer­ko To­mić, u emi­si­ji „Ku­da srp­ska hor­da pr­o­đe”, emi­to­va­noj 20. av­gu­sta 1996, o Sr­bi­ma je re­kao da su „ne­lju­di ko­ji­ma ni­je po­mo­glo ni sve­to­sa­vlje, da su tr­gov­ci svi­nja­ma, čet­nič­ka ga­mad, da su go­ri od sto­ke, sr­ba­di­ja pr­lja­ve ša­pe, so­ton­ski do­bo­ša­ri, da su ci­vi­li­za­ci­ja ra­žnja i ra­ki­je­ti­ne, kre­zu­bi mon­stru­mi, pr­lja­ve šu­ba­re, jad i bi­je­da, đu­brad, sr­bo­čet­nič­ki vam­pi­ri, ljud­sko zlo, hor­de, stvo­ro­vi, bo­lest, gu­ba, ne­slav­ni Jo­va­ni, bi­je­sne raz­u­la­re­ne čet­nič­ke zvi­je­ri, te­pih na­ci­zma, da su u Hr­vat­sku do­šli pri­je sto go­di­na, da su bi­li sli­za­ni sa Tur­ci­ma, da su po­ta­ma­ni­li Je­vre­je i pri­je do­la­ska hi­tle­ro­va­ca u Be­o­grad!” Po­čet­kom av­gu­sta 2001. go­di­ne, do­gra­do­na­čel­ni­ca Pe­tri­nje iz­ja­vi­la je da „dok ije­dan pra­vaš ži­vi na svom pod­ruč­ju (tj. u Hr­vat­skoj – V.K.), dok ije­dan Hr­vat di­še svo­jim plu­ći­ma i ho­da po ovoj ze­mlji, Sr­bin ne­će mo­ći ži­vje­ti ov­dje kao svi osta­li”. Za čel­ni­cu Pe­tri­nje Sr­bin „ni­ti je čo­vjek, ni­ti ži­vo­ti­nja, ži­vo­ti­nja ne za­slu­žu­je ta­kvu us­po­red­bu s njim”. Sve Sr­be ona vi­di kao čet­ni­ke i za njih ne­ma ži­vo­ta u Hr­vat­skoj. O to­me ona ka­že: „(...) Mi mo­že­mo sa svi­ma osim s ne­kr­sti­ma, jer vje­ra i vrag ne idu sku­pa. Oči­stit će­mo Hr­vat­sku od sme­ća (...).”
Va­žno je is­ta­ći da su se bru­tal­ni ver­bal­ni na­pa­di na Sr­be, ko­ji su bi­li pra­vi rat­ni po­klič, ču­li i u Sa­bo­ru Hr­vat­ske 4. ok­to­bra 1990, u vri­je­me kon­sti­tu­i­sa­nja sa­da­šnje Hr­vat­ske, vi­še mje­se­ci pri­je no što je do­šlo do oru­ža­nih su­ko­ba. Na toj sjed­ni­ci po­sla­nik Da­mir Ma­jov­šek je, iz­me­đu osta­log, re­kao: „Ne vje­ruj Sr­bi­ma ni ka­da ti da­ro­ve do­no­se (...).”
(NA­STA­VI­ĆE SE)


PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ