Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


O po­ma­ma­ma i jur­nja­vom za zla­tom imao je pri­li­ke go­di­na­ma da slu­ša raz­li­či­te pri­če. Pri­ja­te­lji su mu uka­zi­va­li na raz­ne fo­to­gra­fi­je, cr­te­že i ilu­stra­ci­je sa do­ku­men­ti­ma o sve­mu onom što se do­ga­đa­lo, na­ro­či­to de­ve­de­set i osme, u vri­je­me ču­ve­ne zlat­ne gro­zni­ce oko Klon­daj­ka. Sve je to bi­lo kraj­nje bi­zar­no, jad­no i bi­jed­no, tu­žno čak i on­da kad su ri­jet­ki sret­ni­ci uspi­je­va­li da do­đu do gru­me­na zla­ta. Ča­pli­na je to im­pre­si­o­ni­ra­lo na nje­gov po­se­ban na­čin. Da li su ta ne­iz­vje­snost, po­ni­že­nja, ogrom­ni psi­hič­ki i fi­zič­ki na­po­ri, su­ro­vost i sve osta­lo je­di­ni na­čin da se do­đe do sre­će? Mo­že li ona pre­ko no­ći da nas li­ši uspo­me­na, da za­bo­ra­vi­mo pat­nje i da iz osno­va pro­mi­je­ni­mo ži­vot? Ako je sve tu kraj­nje ne­iz­vje­sno, zar zla­to ni­je jed­na ve­li­ka ilu­zi­ja? Iro­ni­ja? Ni­su li one i na­čin da po­bjeg­ne­mo od si­ro­ma­štva i ne­iz­vje­sno­sti? Da li ona u se­bi sa­dr­ži uz svu su­ro­vost i pu­nu re­al­nost? Je­su li lju­di uop­šte sprem­ni da sa­gle­da­ju isti­nu i ve­li­či­nu žr­tve ko­ja ih če­ka u toj tr­ci za zla­tom? Ova­kve ilu­zi­je nas una­pri­jed odva­ja­ju jed­no od dru­gog, su­prot­sta­vlja­ju, de­hu­ma­ni­zu­ju ljud­sku pri­ro­du i pod­re­đu­ju je se­bič­nim in­stink­ti­ma. Ka­le­i­do­skop pu­sto­lov­nih, pa­te­tič­no-me­lo­dram­skih i ko­mič­nih se­kven­ci Ča­plin pred­sta­vlja svo­ju naj­pot­pu­ni­ju vi­zu­a­li­za­ci­ju op­ti­mi­stič­ke vje­re u sreć­no ra­zr­je­še­nje ži­vot­nih bri­ga, od­no­sno ma­te­ri­ja­li­za­ci­ju is­pu­nje­nja sno­va,
sto­ga ju­nak na kra­ju osva­ja i dje­voj­ku i zla­to. Film for­si­ra uvri­je­že­nost ljud­skih ka­rak­te­ri­sti­ka umje­sto nji­ho­ve dru­štve­ne uslov­no­sti. Film je pro­žet me­lan­ho­li­jom. Na­šem glav­nom ak­te­ru se ne­zgo­de de­ša­va­ju zbog ne­sna­la­žlji­vo­sti i osje­tlji­vo­sti na ži­vot­ne, dru­štve­ne okol­no­sti, a ne zbog ne­ka­kvog rop­ta­nja ili­ti bun­tov­ni­štva.
Po­tje­ra za zla­tom je Ča­pli­nu iz­gle­da­la kao po­hle­pa za sre­ćom. To je uti­ca­lo da u se­bi iz­gra­di od­nos ne sa­mo pre­ma te­mi, već i pre­ma si­tu­a­ci­ja­ma ko­je će nje­gov Čar­li mo­ra­ti da do­ži­vi i ostva­ri u sa­mom fil­mu. U „Po­tje­ri za zla­tom” Ča­plin je tre­ba­lo da bu­de in­kar­na­ci­ja jed­nog od onih usa­mlje­nih tra­gi­ko­mič­nih tra­ga­ča za sre­ćom ko­ji vje­ru­ju da će sa­mi us­pje­ti čak i ta­mo gdje se ni­ko ne na­da iz­ne­na­đe­nju. Nje­go­ve am­bi­ci­je i že­lje su u ne­sra­zmje­ri sa nje­go­vim fi­zič­kim iz­gle­dom, odje­ćom, a tek opre­mom. U tim bes­pu­ći­ma i sni­je­žnim pa­di­na­ma on dje­lu­je sa­svim ne­stvar­no, gro­tesk­no. U kon­tra­stu je sa svim što su­sri­je­će ili što ra­di i go­to­vo je ne­za­mi­sli­vo da se uop­šte mo­že op­sta­ti sa ta­kvim po­na­ša­njem u ta­ko su­ro­vom am­bi­jen­tu. Ti pr­vi ka­dro­vi iza­zi­va­ju aso­ci­ja­ci­je na Ča­pli­no­ve ra­ni­je fil­mo­ve, pa se sti­če uti­sak da se Čar­li po­na­ša u ovoj di­vlji­ni isto kao što bi to či­nio u ne­koj mir­noj uli­ci, u par­ku ili bi­lo kom di­je­lu gra­da ko­ji on iz­van­red­no po­zna­je.
Čar­li ni­čim ni­je op­te­re­ćen i dje­lu­je za­to smi­je­šno i ne­stvar­no, za nje­ga je sve to igra i sto­ga i ne pri­me­ću­je te fi­zi­či­ke ne­mo­gu­će okol­no­sti. Ali, to je tek ula­že­nje u si­tu­a­ci­ju ko­ja za nje­ga po­sta­je sve te­ža i ap­surd­ni­ja, što je po­ste­pe­no asi­mi­li­ra i pri­hva­ta kao svo­ju. Ovaj film je u sva­kom po­gle­du naj­slo­že­ni­ji po­du­hvat Ča­pli­no­ve ka­ri­je­re. Sni­ma­nje se dva da­na od­vi­ja­lo na te­re­nu u sni­je­žnoj Si­je­ra Ne­va­di. Ča­plin je us­peo da re­kon­stru­i­še isto­rij­sku sli­ku tra­ga­ča za zla­tom ko­ji se pe­nju uz vrh Či­li­kut. U to­me je uče­stvo­va­lo oko še­sto sta­ti­sta, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i skit­ni­ca, ko­ji su mo­ra­li da se pe­nju uz se­dam ki­lo­me­ta­ra du­ga­čak pro­laz kroz pla­nin­ski sni­jeg. Za osta­tak fil­ma, eki­pa se vra­ti­la u ho­li­vud­ski stu­dio, gdje je na­pra­vljen fan­ta­stič­no uvjer­ljiv ma­li pla­nin­ski la­nac od dr­ve­ta, so­li, bra­šna, ži­ce i gip­sa. Teh­ni­ča­ri su ta­ko­đe uspje­li da na­pra­ve sve za spe­ci­jal­ne efek­te ko­je je Ča­plin zah­ti­je­vao, na pri­mjer; pla­nin­ska ku­ća ko­ju vje­tar odu­va na ivi­cu pro­va­li­je u jed­noj od naj­du­ho­vi­ti­jih sce­na sa ele­men­ti­ma na­pe­to­sti u isto­ri­ji fil­ma.
(Na­sta­vi­će se)