Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Bi­ti sam u sni­je­gu i le­du ni­je baš za­bav­na stvar, po­go­to­vo ka­da sa­svim neo­če­ki­va­no na­i­đe­te na kr­vo­loč­nog po­lar­nog me­dvje­da! Šta je te­že — pre­va­ri­ti tu gr­do­si­ju ili iza­ći na kraj sa Cr­nim Lar­se­nom, ko­ji mi­sli da zla­to tu ne­gdje le­ži is­klju­či­vo za­to da bi nje­mu pri­pa­lo? On sva­ko­me sme­ta, sve je pro­tiv nje­ga. Nje­go­ve šan­se na bi­lo ka­kav uspjeh sve­de­ne su na nu­lu. Sve što vi­di, a ka­mo­li če­ga se do­tak­ne, kao da je s dru­ge stra­ne jer mu se ne­pre­kid­no sve su­prot­sta­vlja i mno­že se ne­pri­jat­no­sti. On je jed­no­stav­no aut­saj­der ko­ji u toj tr­ci ili po­tje­ri ne­ma ap­so­lut­no ni­ka­kvih šan­si. Ali Čar­li ne od­u­sta­je i op­sto­ja­va kroz iz­u­zet­no na­dah­nu­te pan­to­mim­ske re­ak­ci­je i bra­vu­ro­zne ge­go­ve. Sve ono što je ra­ni­je po­ka­zi­vao u svo­jim krat­kim fil­mo­vi­ma od sve­ga ne­ko­li­ko rol­ni ov­dje je blje­snu­lo u no­vom svje­tlu, da­le­ko slo­bod­ni­je, na­dah­nu­ti­je, sa­dr­žaj­ni­je, bo­ga­ti­je i iz­ra­žaj­ni­je. To je kon­den­za­ci­ja is­ku­stva ali nje­go­vo nad­gra­đi­va­nje kroz iz­raz ko­ji se osna­žu­je upra­vo u kru­gu ko­ji je Ča­plin do ta­da stvo­rio. Nad­i­gra­va­nje sa Cr­nim Lar­se­nom, tr­ka to­kom bor­be, iz­bje­ga­va­nje puc­nja­ve i osta­li de­ta­lji ima­ju svo­ju ne­pre­va­zi­đe­nu lje­po­tu. Tek što se za tre­nu­tak oslo­bo­dio Cr­nog Lar­se­na, na­i­la­zi na ve­li­kog Dži­ma, ta­ko­đe usa­mlje­nog i raz­o­ča­ra­nog tra­ga­ča za zla­tom. Sav je iz­ne­mo­gao od hlad­no­će i gla­di, pun je raz­dra­že­no­sti, ali i ču­de­snih ha­lu­ci­na­ci­ja. Ipak, pri­hva­ta Čar­li­ja kao dru­ga­ra i po­ku­ša­va­ju za­jed­no da se spa­su. Osta­je im kao za­klon na­pu­šte­na stra­ća­ra s ko­jom vje­tar ra­di šta ho­će i u ko­joj su oni li­še­ni sve­ga.
Ži­vot je tu prak­tič­no ne­mo­guć, ali to ne zna­či da sno­vi mo­gu da se ogra­ni­če. Za njih je ovo dan bla­go­da­re­nja i od­lu­ču­ju da ga pro­sla­ve. Oni ne mo­gu kao ri­jet­ki sreć­ni­ci da za­hva­lju­ju u mo­li­tvi Sve­vi­šnjem što su do­šli do zla­ta. To nji­ho­vo pra­znič­no ras­po­lo­že­nje za­to je pu­no sjet­no­sti i sa­mo­i­ro­ni­je. Mo­žda tre­ba za­hva­li­ti što su uop­šte ži­vi i da u ovom bez­na­đu ima­ju mo­guć­no­sti da pre­dah­nu! Ka­da bi se su­o­či­li sa re­al­no­šću ka­kva stvar­no je­ste, bi­lo bi to stra­šno po­ra­ža­va­ju­će, ali Čar­li ni­kad ne pri­zna­je po­raz, a još ma­nje objek­tiv­nu stvar­nost. Zbog to­ga on stva­ra at­mos­fe­ru za­do­volj­stva i onu an­to­lo­gij­sku sce­nu u ko­joj ku­va svo­ju ci­pe­lu, za­tim je sa svim ri­tu­a­lom ser­vi­ra i re­že, a u per­tla­ma uži­va kao u špa­ge­ta­ma. U fil­mu te­ško da se mo­že pri­mi­je­ti­ti raz­li­ka iz­me­đu auten­tič­ne lo­ka­ci­je i mi­ni­ja­tur­nog mo­de­la. Po­tje­ra za zla­tom obi­lu­je sa­da već kla­sič­nim ko­mič­nim sce­na­ma, kao što je ona in­spi­ri­sa­na tra­gič­nim stra­da­njem pi­o­ni­ra iz XIX ve­ka, ka­da Čar­li i Ve­li­ki Džim (Mek Sven) za­vi­ja­ni u pla­ni­ni cr­ka­va­ju od gla­di. Čar­li ku­va svo­ju ci­pe­lu uži­va­ju­ći u njoj kao pra­vi gur­man, a Ve­li­ki Džim non-stop vi­di Čar­li­ja kao ogrom­nog pi­je­tla sprem­nog za rer­nu. Bio je to ve­li­ki uspjeh, ka­ko za Čar­li­ja, ko­ji je po­la­ko po­pri­mao ka­rak­te­ri­sti­ke ko­ko­ta, ta­ko i za ka­mer­ma­na ko­ji je ovaj trik mo­rao iz­ve­sti sa­mo ka­me­rom. Ča­plin je po­ku­šao sni­mi­ti ve­ći­nu pri­zo­ra na lo­ka­ci­ji po­kraj Tra­ki­ja, Ka­li­for­ni­ja, po­čet­kom 1924. Od­ba­cio je ve­ći­nu ma­te­ri­ja­la, osta­viv­ši sa­mo uvod­nu sce­nu. Film je na kra­ju sni­mljen u Ča­pli­no­vom stu­di­ju u Ho­li­vu­du. Nje­go­va ge­ni­jal­nost do­la­zi do iz­ra­ža­ja upra­vo ta­mo gdje vi­še ni­šta ne mo­že da se uči­ni i gdje nam se či­ni da je i u do­me­nu tra­gi­ko­mič­nog do­šao kraj sve­mu. Po­raz Čar­li ni­kad ne pri­zna­je i sno­ve is­pu­nja­va svo­jim su­bjek­tiv­nim vje­ro­va­njem. U to­me je fa­sci­nan­tan jer ih pro­ži­vlja­va kroz sop­stve­na osje­ća­nja. Sve se to mi­je­ša sa Dži­mi­je­vim ha­lu­ci­na­ci­ja­ma ko­ji u jed­nom ča­su vi­di Čar­li­ja kao ve­li­ku i neo­bič­nu ži­vi­nu.
(Na­sta­vi­će se)