Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Ma­ska je za­i­sta iz­u­zet­na u tom bo­ga­tom per­ju, ve­li­kom re­pu, omo­ta­či­ma na no­ga­ma, ali i tu­žnom li­cu. To je do­volj­no da se iz­me­đu njih za­met­ne kav­ga i ta­da na­sta­je ona na­pe­ta igra oko dvo­ci­jev­ke. Ko će se dov­ha­ti­ti oki­da­ča? Po­kre­ti su iz­u­zet­no ma­što­vi­ti, isto­vre­me­no smi­je­šni, ali i ve­o­ma dra­ma­tič­ni. Pu­ška pra­la­zi iz ru­ke u ru­ku i u jed­nom tre­nut­ku, Čar­li slu­čaj­no opa­li i po­ga­đa me­dvje­da ko­ji se upra­vo po­ja­vio pred ko­li­bom. Ti­me su i Čar­li i Džim spa­se­ni, bi­će hra­ne, a to je do­volj­no da po­no­vo po­sta­nu lju­di i da se od­u­pru hlad­no­ći i bez­na­đu u ko­me su se na­šli. Ve­li­ki Džim po­ku­ša­va da do­đe do zla­ta, dok se Čar­li vi­še ne upu­šta u tu bez­na­de­žnu igru. On se za­dr­ža­va u ma­lom na­se­lju, po­ku­ša­va da pre­ži­vi sku­plja­ju­ći sni­jeg is­pred ku­ća. Tu se upo­zna­je sa Đor­đi­jom, naj­ljep­šom dje­voj­kom u ovoj di­vlji­ni. Na­rav­no, slu­čaj­no kao i u nje­go­vim ra­ni­jim fil­mo­vi­ma, mi­je­ša­ju se opet re­al­nost i sno­vi, po­go­to­vo što dje­voj­ka ima mom­ka, što se na nje­ga lju­ti, što iz bi­je­sa že­li da pad­ne u za­gr­ljaj pr­vom ko­ji na­i­đe, a ta­kvi su pod­sti­ca­ji Čar­li­ja mo­guć­nost da ih nad­gra­di ona­ko ka­ko nje­mu naj­vi­še pri­ja. Na kra­ju mu se sve na­de iz­ja­lo­ve i on se opet na­la­zi sa svo­jim Dži­mom u onoj nji­ho­voj bi­jed­noj i na­pu­šte­noj ko­li­bi. Ta­da do­la­zi do iz­u­zet­ne se­kven­ce, u ko­joj Čar­li Ča­plin pro­sto kre­i­ra si­tu­a­ci­ju. To je ona oluj­na noć u ko­joj se pod uda­ri­ma vje­tra nji­ho­va ko­li­ba po­mje­ra li­je­vo ili de­sno sa gre­be­na na ko­me se na­la­zi. Ti po­kre­ti na Čar­li­ja i Dži­ma po­sle spa­va­nja i slat­kih sno­va dje­lu­ju fan­ta­stič­no, ali i gro­tesk­no, di­men­zi­ja­ma ko­je se ne­pre­kid­no ši­re pre­ma ne­čem pot­pu­no ne­stvar­nom.
Ka­da se olu­ja smi­ri­la ot­kri­va­ju u sti­je­na­ma na ko­ji­ma se na­la­zi ko­li­ba – zlat­no gru­me­nje. Epi­log je sa­svim iro­ni­čan. Sa Alja­ske se tre­ba vra­ti­ti ku­ći u du­gač­kim i sku­po­cje­nim bun­da­ma, u sa­mo­za­do­volj­stvu uz sav spolj­ni ri­tu­al ko­ji to­me pri­pa­da. Ta­ko su pro­mi­je­ni­li odje­ću, za­gr­nu­li bun­de, to još uvi­jek ne zna­či da su ne­što dru­go ne­go što su bi­li, već da su sa­mo sa­kri­li svo­ju bi­je­du.
Sve što je no­vo je­ste što ih sa­da sma­tra­mo biv­šim skit­ni­ca­ma! U fo­to­gra­fi­sa­nju, še­pu­re­nju na bro­du, na­či­nu ho­da, po­gle­du i sve­mu osta­lom, la­ko je pre­po­zna­ti ma­ni­re ko­ji oči­gled­no nji­ma ne pri­pa­da­ju i ne pri­li­če. Tu je, na­rav­no, i Đor­đi­ja i sve vu­če sreć­nom za­vr­šet­ku. Ali, i ono je sa­mo pri­vid, jer u nje­ga ni sam Čar­li ni­je do kra­ja si­gu­ran. Za­htje­vi ko­je je Ča­plin se­bi po­sta­vio u ovom fil­mu nad­ma­šu­ju po mno­go če­mu ono što smo vi­đa­li u ra­ni­jim dje­li­ma. Tru­dio se da stvar­nost ko­ju sli­ka bu­de što vje­ro­do­stoj­ni­ja am­bi­jen­tu u ko­me su pri­je če­tvrt vi­je­ka ko­pa­či tra­ga­li za svo­jom sre­ćom. Niz de­ta­lja upu­ću­je na re­a­li­zam, a i kom­po­zi­ci­ja ka­dra i sce­na ko­je do­pu­nju­ju at­mos­fe­ru is­pu­nje­na je ubje­đe­njem da mu je sve to neo­p­hod­no da bi mo­gao stvar­no­sti da su­prot­sta­vi svo­ju ma­štu. Zbog to­ga ov­dje ni­šta ni­je ko­nač­no i si­tu­a­ci­je se ne­pre­kid­no po­pu­nja­va­ju, do­pu­nja­va­ju i tran­sfor­mi­šu. To se po­seb­no od­no­si na pri­zo­re ve­za­no za ko­li­bu, ve­li­kog Dži­ma i sa­mu Đor­đi­ju. Ča­plin se ču­vao auto­ma­ti­zma, bu­kval­no­sti i po­na­vlja­nja. Zbog to­ga unu­tar fa­bu­le tra­ži mo­guć­nost ko­ja će ga otrg­nu­ti od kon­ven­ci­o­nal­nih rje­še­nja i po­zna­tih dra­ma­tur­ških kon­struk­ci­ja.
S jed­ne stra­ne kod Čar­li­ja i Dži­ma po­ja­ča­va se vje­ro­va­nje i že­lja za bo­gat­stvom a, s dru­ge, uma­nju­ju mo­guć­no­sti da se ta­kvi sno­vi ika­da ostva­re. Cio film je za­mi­šljen kao igra iz­nad am­bi­sa. Go­vo­re­ći o sni­ma­nju fil­ma u do­ku­men­tar­noj se­ri­ji „Ne­po­zna­ti Ča­plin”, Hej­lo­va je ot­kri­la ka­ko joj je Ča­plin bio idol od de­tinj­stva, te da je po­sled­nja sce­na ori­gi­nal­ne ver­zi­je, u ko­joj se njih dvo­je po­lju­be, re­flek­to­va­la sta­nje nji­ho­ve ve­ze u to vri­je­me.
(Na­sta­vi­će se)