Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Obo­ji­ca su svje­sni da ne mo­gu da pro­mi­je­ne svo­ju si­tu­a­ci­ju i je­di­no se hva­ta­ju za ilu­zi­je ko­je že­le da pre­tvo­re u ubje­đe­nja. Nji­ma to do­no­si uz­bu­đe­nja, a re­ži­ju na­vo­di na is­pi­ti­va­nje šta će se do­go­di­ti ako u tom ras­ko­ra­ku ide­mo do ap­sur­da! Ča­plin se u to­me ne ko­le­ba, po­ka­zu­je iz­u­zet­nu si­gur­nost, a u kraj­no­sti­ma re­di­te­lje­vu zre­lost. Svi­jet ko­ji stva­ra ve­zan je za nje­go­va sa­zna­nja, a u nji­ma ot­kri­va pod­sti­ca­je za ide­je ko­je se sa­svim neo­če­ki­va­no ov­dje is­ka­zu­ju kroz fan­ta­stič­ne i du­ho­vi­te sli­ke.Tu je i nje­gov tra­di­ci­o­nal­ni ka­lam­bur, in­si­sti­ra­nje na ge­gu, ali i vje­ro­vat­no­ća ko­ja nas pri­si­lja­va na ši­ra raz­mi­šlja­nja. Šta osta­je čo­vje­ku ko­ji je uvi­jek sla­bi­ji, ko­ji se na­la­zi iz­van ži­vo­ta i ko­ji ne­ma ni­ka­kve šan­se da do­đe do uspje­ha? Mo­že li on uop­šte taj svi­jet sma­tra­ti svo­jim, sa njim se iden­ti­fi­ko­va­ti i pre­ma nje­mu osje­ća­ti oba­ve­zu? Sve je pro­tiv njih i to ih upra­vo oslo­ba­đa svih uslov­no­sti ta­ko da ma­šta mo­že bi­ti na­dah­nu­ta, aso­ci­ja­tiv­na i ono što je naj­dra­go­cje­ni­je vi­dlji­vo je ka­ko se iz­raz stva­ra u sa­moj si­tu­a­ci­ji. To je da­le­ko vi­še ne­go što mo­gu da da­ju go­le im­pro­vi­za­ci­je. Mo­žda je i naj­slav­ni­ja sce­na iz fil­ma ona u ko­joj Čar­li svo­jim ima­gi­nar­nim go­sti­ma po­ka­zu­je ples dva ko­ma­da hlje­ba na­bo­de­nih na vi­li­ce. Sce­na je pa­ro­di­ra­na u se­ri­ji „Simp­so­ni” i ko­me­di­ji „Be­ni i Džun”. Li­ta Grej ori­gi­nal­no je iza­bra­na za glav­nu žen­sku ulo­gu. Ča­plin se ože­nio sa Grej sre­di­nom 1924. go­di­ne, ali ona je u fil­mu za­mi­je­nje­na Džor­dži­jom Hejl.
Kod Ča­pli­na je to si­stem pri­bli­ža­va­nja či­nje­ni­ca­ma, ana­li­ze nji­ho­vog zna­če­nja i do­ži­vlja­va­nja na ori­gi­na­lan i neo­bi­čan na­čin. U toj ori­gi­nal­no­sti sa­dr­ža­no je i uvje­re­nje da se ova­kav film ne mo­že pra­vi­ti na osno­vu lo­gi­ke i štu­rog ra­zu­ma, jer sve ono što je re­al­no či­ni se kao ne­mo­gu­će za Čar­li­ja. Otud on ima i osje­ća­nje da ova­kav svi­jet baš za­to što u nje­mu ne­ma hu­ma­no­sti, lje­po­te, ne­pred­vi­đe­no­sti, sen­ti­men­tal­no­sti i ma­šte, ni­je pra­vi ili, još tač­ni­je, do­vr­še­ni svi­jet i da su nje­go­ve autor­ske in­ter­ven­ci­je ne sa­mo mo­gu­će ne­go i nu­žne. Neo­ba­ve­znost mu ne stva­ra pro­ble­me, a unu­tra­šnji do­ži­vljaj da­je du­bi­nu sva­koj do­sjet­ki. Ča­pli­na, kao re­di­te­lja, ve­o­ma za­ni­ma šta će se sa Čar­li­jem do­go­di­ti u ova­kvom am­bi­jen­tu i za­to ga pra­ti sa ve­li­kom ra­do­zna­lo­šću. To upu­ću­je na stva­ra­lač­ku in­di­vi­du­al­nost i za­to sa si­gur­no­šću bi­ra ono što mu se či­ni da naj­vi­še ob­ja­šnja­va nje­go­ve že­lje i aso­ci­ja­ci­je. Onog tre­nut­ka ka­da je do­šao do svog fil­ma dao mu je ob­lik stvar­no­sti. Film sto­ga ima svo­je je­din­stvo i sve one vri­jed­no­sti ko­je ga ozna­ča­va­ju kao pra­vu umjet­nič­ku for­mu. Iako po­sto­je fo­to­gra­fi­je Li­te Grej u ovoj ulo­zi, do­ku­men­tar­ci kao što su Ne­po­zna­ti Ča­plin i Ča­plin Da­nas: Po­tje­ra za zla­tom ne sa­dr­ži film­ski ma­te­ri­jal sa njom u ulo­zi usa­mlje­ne dje­voj­ke, pre­po­sta­vlja se da taj ma­te­ri­jal ni­je sa­ču­van. Ča­pli­no­va ma­šta nam se či­ni bes­ko­nač­nom.
On je u sta­nju da se po­i­gra­va ilu­zi­ja­ma i, još vi­še, sa­mom stvar­no­šću i na­me­će joj sop­stve­ni od­nos i tu­ma­če­nje. Ona je za nje­ga sa­mo ono što on u njoj na­la­zi i ka­ko je do­ži­vlja­va. U tom do­me­nu ve­o­ma je ma­lo re­di­te­lja, ko­ji se ne ba­ve teh­no­lo­gi­jom iz­ra­za, a Čar­li se svu­da is­ka­zu­je kao pra­vi pje­snik ko­ji umi­je ne sa­mo da stva­ra osje­ća­nje ne­go i da iz­gra­đu­je si­tu­a­ci­je. Za­pra­vo sa­mom Ča­pli­nu „Po­tje­ra” je bi­la nje­go­vo naj­o­mi­lje­ni­je ostva­re­nje, film po ko­jem je, ka­ko je vi­še pu­ta iz­ja­vio, že­lio osta­ti za­pam­ćen. Ri­ječ je o ogled­nom pri­mje­ru Ča­pli­no­ve este­ti­ke, du­ho­vi­tom, za­bav­nom i me­lan­ho­lič­nom fil­mu u ko­jem se ve­li­ki re­di­telj sa­ti­rič­no od­no­si pre­ma po­je­din­cu i dru­štvu, ali isto­vre­me­no is­ka­zu­je ve­li­ko po­vje­re­nje u čo­vje­ka i nje­go­ve mo­guć­no­sti. Po­tje­ra za zla­tom bi­la je ve­li­ki hit ši­rom Ame­ri­ke i svi­je­ta. Bio je to pe­ti naj­u­spje­šni­ji br­zo­zvuč­ni film svih vre­me­na.
(Na­sta­vi­će se)