Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Bu­džet fil­ma 923.000 do­la­ra, a za­ra­dio vi­še od 4 mi­li­o­na do­la­ra 1926. Film je otvo­ren, jed­no­sta­van, ra­zu­mljiv, pri­ro­dan, gro­te­skan, smi­je­šan, tu­žan, na svoj na­čin dra­ma­ti­čan ali i is­pu­njen tra­ga­njem za lje­po­tom i tu­gom na­šeg svi­je­ta. Nje­mu je to po­treb­no da bi se ži­vje­lo pa sre­ća do ko­je do­la­zi na kra­ju ni­je kla­sič­ni he­pi­end već ubje­đe­nje da se mo­ra­mo za­va­ra­va­ti, stva­ra­ti ilu­zi­je i če­znu­ti za spo­koj­stvom jer bez to­ga se ne bi mo­gla pod­ni­je­ti re­al­nost i is­tra­ja­ti u ži­vo­tu.
O „Po­tje­ri za zla­tom” to­kom pro­te­klih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja pra­vlje­ne su raz­ne ana­li­ze. Go­to­vo da ne po­sto­ji ni­je­dan ka­dar, sce­na, a ka­mo­li se­kven­ca ko­ja ne­ma svo­je psi­ho­lo­ško ili estet­sko ob­ja­šnje­nje. Ka­da se po­ve­de­mo za ta­kvim tu­ma­če­nji­ma, ma ka­ko da su na­ki­će­na pri­zna­nji­ma, za­do­volj­stvom i odu­še­vlje­njem, ipak ne mo­že da se stvo­ri pred­sta­va o ovom fil­mu kao re­mek-dje­lu Ča­pli­no­ve ma­šte. To je dje­lo či­ji se hu­mor, do­vi­tlji­vost, ap­surd­nost, di­na­mi­ka i po­e­zi­ja mo­gu je­di­no kroz gle­da­nje do­ži­vje­ti. Za­to se sa pra­vom ovo dje­lo sma­tra nje­go­vim naj­sa­dr­žaj­ni­jim, naj­kom­plek­sni­jim, naj­o­ri­gi­nal­ni­jim i naj­po­e­tič­ni­jim fil­mom iz nje­go­vog ra­nog opu­sa, isto­vre­me­no jed­nim od traj­nim zna­me­nja film­skog stva­ra­la­štva u epo­hi ni­je­mog ili­ti bez­zvuč­nog fil­ma. „Po­tje­ra za zla­tom” je stva­ra­lač­ki iden­ti­tet i stil Čar­li Ča­pli­na. U ti­pič­nom pri­mje­ru svog odav­no već osvo­je­nog film­skog sti­la – ni­jan­si­ra­no osvje­tlje­nje, s do­mi­na­ci­jom pla­no­va; ame­ri­ke­na, po­lu to­ta­la i to­ta­la, mi­ni­mal­nim po­kre­ti­ma ka­me­re i pod­re­đi­va­njem svih vi­zu­al­nih ka­rak­te­ri­sti­ka li­ka i nje­go­vog mje­sta u ka­dru.
Ča­plin je ve­o­ma zna­lač­ki i pre­ci­zno raz­ra­dio dra­ma­tur­šku kon­struk­ci­ju i na­ra­tiv­ne po­ten­ci­ja­le ge­ga, po­seb­no glav­ne ak­te­re u „igrač­kim”, pan­to­mi­mi­čar­skih pri­zo­ra kao pro­ce­sa fan­ta­stič­nih, pa i ira­ci­o­nal­nih im­pul­sa, po­put po­ku­ša­ja da se oslo­bo­di psa ve­za­nog za svo­ju no­gu ili pri­pre­me ruč­ka od ci­pe­le i per­tli, a ko­ji su ste­kli an­to­lo­gij­ski rang. Ob­ja­šnja­va­ju­ći svo­ju kon­cep­ci­ju ko­me­di­je, Ča­plin je pi­sao: „Ne tre­ba tra­ži­ti ni­ka­kvu mi­ste­ri­ju u to­me što ne­ko uspi­je­va da na­smi­je pu­bli­ku. Mo­ja taj­na je u to­me što sam uvi­jek na opre­zu i otvo­re­nih oči­ju tra­gam za sva­kim do­ga­đa­jem u ži­vo­tu ko­ji bih mo­gao ko­ri­sti­ti u svo­jim fil­mo­vi­ma. Ja stu­di­ram čo­vje­ka, jer ka­da ga ne bih po­zna­vao, ni­šta ne bih mo­gao da uči­nim u svom po­slu. Eto oda­kle iz­vi­re dje­lo­va­nje Ča­pli­no­ve ko­mi­ke, eto zbog če­ga je on pli­je­nio i da­lje pli­je­ni sve lju­de, zbog če­ga mu se gle­da­o­ci isto­vre­me­no smi­ju i že­le ga. Ča­plin je u sva­kom ko­mič­nom po­stup­ku pr­ven­stve­no čo­vjek, pa tek on­da ko­mi­čar ko­ji za­smi­ja­va pu­bli­ku. Na­su­prot Ča­pli­nu dru­gi ko­mi­ča­ri ni­je­mog fil­ma vi­še su se bri­nu­li o teh­ni­ci i for­mi po­sti­za­nja smi­je­šnih efe­ka­ta, pa za­to i nji­ho­vo dje­lo­va­nje na pu­bli­ku ni­je ima­lo du­blje, sa­dr­žaj­ni­je zna­če­nje. Sce­na sna ko­ji ma­šta da u Nju­jor­ku pri­re­di no­vo­go­di­šnju ve­če­ru glu­mi­ci iz ka­ba­rea (Džor­dži­ja Hejl, ko­ja je za­mi­je­ni­la trud­nu Ča­pli­no­vu že­nu Li­tu Grej) po­sta­la je po­zna­ta po još jed­nom ču­ve­nom Ča­pli­no­vom ge­gu: igri ze­mič­ka­ma.
To je bio sta­ri trik već vi­đen u fil­mo­vi­ma, ali mu je Čar­li do­dao no­vog šar­ma. Ovaj Ča­pli­nov film da­nas se sma­tra jed­nim od naj­sa­vr­še­ni­jih nje­go­vih ostva­re­nja. I prem­da će se nje­gov od­nos pre­ma sop­stve­nom stva­ra­la­štvu če­sto u ži­vo­tu mi­je­nja­ti, baš za ovaj film go­vo­rio je da bi vo­lio da se pam­ti.
Ča­pli­no­vo re­mek-dje­lo u an­ke­ti film­skih kri­ti­ča­ra i re­di­te­lja na iz­lo­žbi u Bruxellesu 1958. iza­bran na 2. mje­sto li­ste naj­bo­ljih fil­mo­va svih vre­me­na, ujed­no je i nje­gov naj­ve­ći ko­me­r­ci­jal­ni uspjeh. Naj­gle­da­ni­ji film go­di­ne, a po ocje­ni fran­cu­skog is­tor­ča­ra fil­ma Žan Mi­tri­ja – pr­vo za­o­kru­že­no Ča­pli­no­vo dje­lo, ujed­no i ta­kvo u ko­je­mu se tra­gi­ko­mič­na pre­spek­ti­va na­la­zi vi­še u čo­vje­ku, ne­go iz­van nje­ga, vi­še u nje­go­vu ljud­skom ne­go u nje­go­vom dru­štve­nom sklo­pu.
(Kraj)