-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Iako je kralj Alek­san­dar že­lio da se pi­ta­nje o na­sled­ni­ku pre­sto­la ne po­kre­će, do­ma­ća i evrop­ska jav­nost uve­li­ko su se upu­sti­le u kom­bi­na­ci­je o bu­duć­no­sti srp­ske di­na­sti­je. Pre­ma iz­vje­šta­ji­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća iz Pe­tro­gra­da, u ru­skoj štam­pi su se na­ga­đa­nja oko na­sle­đa pre­sto­la za­u­sta­vi­la na Đor­đu, si­nu Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. U ita­li­jan­skim no­vi­na­ma je po­mi­nja­na mo­guć­nost da cr­no­gor­ski kne­že­vić Mir­ko, že­nid­bom sa Na­ta­li­jom Kon­stan­ti­no­vić, bu­de pro­gla­šen za pre­sto­lo­na­sled­ni­ka. Štam­pa je pi­sa­la o spa­ra­zu­mu iz­me­đu ita­li­jan­ske, ru­ske i fran­cu­ske vla­de da se na pre­sto u Sr­bi­ji do­ve­de Mir­ko Pe­tro­vić. No­va­ko­vić je is­ta­kao da se mi­šlje­nje štam­pe u Ru­si­ji ne sla­že sa po­li­ti­kom zva­nič­nih kru­go­va. On je, po­mi­nju­ći sve fan­ta­stič­ne kom­bi­na­ci­je, is­ta­kao po­tre­bu da se ot­kri­je iz­vor ko­ji je pro­tu­rio vi­jest o ime­no­va­nju Ni­ko­di­ja Lu­nje­vi­ce za pre­sto­lo­na­sled­ni­ka.
Zva­ni­čan stav srp­ske vla­de i kra­lja Alek­san­dra bio je da u Sr­bi­ji ne po­sto­ji pi­ta­nje pre­sto­lo­na­sle­đa. U ovo­me su ima­li po­dr­šku car­ske vla­de u Ru­si­ji. Po­sla­nik Ča­ri­kov je uvje­ra­vao kra­lja da ru­ska vla­da ne sma­tra da je pi­ta­nje na­sle­đi­va­nja pre­sto­la u Sr­bi­ji ak­tu­el­no. Ru­si ni­su ima­li svog kan­di­da­ta i obe­ća­li su Alek­san­dru da su sprem­ni da pri­hva­te kra­ljev iz­bor na­sled­ni­ka ka­da za to do­đe vri­je­me. Ča­ri­kov je sa­op­štio srp­skom kra­lju da je rje­še­nje di­na­stij­skog pi­ta­nja stvar unu­tra­šnje po­li­ti­ke Kra­lje­vi­ne. Me­đu­tim, či­nje­ni­ca da je ovo pi­ta­nje bi­lo pred­met raz­go­vo­ra iz­me­đu srp­ske i ru­ske stra­ne go­vo­ri o po­lo­ža­ju u ko­me se na­šao kra­ljev­ski par. Vla­da u Pe­tro­gra­du je bi­la sprem­na da sa­če­ka dvi­je-tri go­di­ne i po­sli­je tog ro­ka kralj bi mo­rao da mi­sli na usva­ja­nje na­sled­ni­ka.
Do­ma­ća jav­nost je bi­la po­seb­no iza­zva­na mo­guć­no­šću da na kra­ljev­ski pre­sto u Sr­bi­ji mo­že do­ći kra­lji­čin brat Ni­ko­di­je Lu­nje­vi­ca. Ra­ču­na­ju­ći na ve­li­ki uti­caj ko­ji je kra­lji­ca i da­lje ima­la na kra­lja, obi­čan svi­jet je vr­lo la­ko po­vje­ro­vao u ovu mo­guć­nost. U jav­no­sti je već po­sto­ja­lo uvje­re­nje da će kralj Alek­san­dar Lu­nje­vi­ce uve­sti u član­stvo Kra­ljev­skog do­ma. Ta­da bi do od­re­đi­va­nja Ni­ko­di­ja Lu­nje­vi­ce za na­sled­ni­ka pre­sto­la ne­do­sta­jao sa­mo još je­dan ko­rak. Vje­ro­va­lo se da će se to do­go­di­ti u sep­tem­bru, na dan kra­lji­či­nog ro­đen­da­na. Kralj je na­vod­no po­vje­rio svo­ju od­lu­ku pred­sjed­ni­ku vla­de Vu­ji­ću, ko­ji je od­mah za­pri­je­tio ostav­kom ci­je­log ka­bi­ne­ta; tek on­da je kralj od­u­stao. U je­sen 1901. go­di­ne ita­li­jan­ski po­sla­nik u Be­o­gra­du ja­vio je svo­joj vla­di o za­u­zi­ma­nju kra­lji­ce Dra­ge da svog bra­ta uz­dig­ne na pre­sto.
Po­sled­nja go­di­na vla­da­vi­ne kra­lja Alek­san­dra bi­la je obi­lje­že­na ve­li­kom po­li­tič­kom ne­stal­no­šću i broj­nim pla­no­vi­ma. Ra­di odr­ža­nja lič­nog re­ži­ma kralj je gu­šio opo­zi­ci­ju i iz­vo­dio dr­žav­ne uda­re. U spolj­noj po­li­ti­ci svo­je pla­no­ve je spro­vo­dio u dje­lo taj­nim ka­na­li­ma za­o­bi­la­ze­ći vla­du i nje­ne usta­no­ve. Osim opo­zi­ci­je, ko­ja je na­čel­no na­pa­da­la de­spo­ti­zam i ga­že­nje usta­va, bi­lo je i opro­ba­nih, is­ku­snih dr­žav­ni­ka, ko­ji­ma je sme­ta­la kra­lje­va pre­vr­tlji­vost. Kri­ti­ka Alek­san­dro­vih me­to­da vla­da­vi­ne, ko­ju je iz­re­kao Sto­jan No­va­ko­vić, po­li­ti­čar kon­zer­va­tiv­nih na­če­la, naj­bo­lje go­vo­re o to­me da je kralj u svo­joj kom­bi­na­to­ri­ci pre­tje­rao. Po­sled­njih mje­se­ci ži­vo­ta kralj je imao pu­no pla­no­va. Je­dan od naj­va­žni­jih bio je raz­vod bra­ka.
Plan kra­lja Alek­san­dra da se raz­ve­de od kra­lji­ce Dra­ge bio je sa­svim re­a­lan. U nje­go­voj osno­vi bi­lo je rje­ša­va­nje pi­ta­nja pre­sto­lo­na­sled­ni­ka u Sr­bi­ji. Bez ob­zi­ra na kra­lje­vo po­ri­ca­nje po­sto­ja­nja ovog pi­ta­nja, ono je po­če­lo da tru­je od­no­se iz­me­đu kra­lja i kra­lji­ce po­sli­je nje­ne ne­u­spje­le trud­no­će. Ono je po­re­me­ti­lo i unu­tra­šnji po­li­tič­ki ži­vot u ze­mlji i ima­lo je po­sle­di­ca na me­đu­na­rod­ni po­lo­žaj Sr­bi­je. Dr­žav­ni re­zon i in­stinkt za sa­mo­o­dr­ža­njem pri­mo­ra­li su kra­lja Alek­san­dra na ta­kav ko­rak.
Mo­že se sa­mo na­ga­đa­ti da li je kra­lji­ca Dra­ga bi­la stvar­no sprem­na da, u in­te­re­su di­na­sti­je i pre­sto­la, za­u­vi­jek ode iz Sr­bi­je. Ona je si­gur­no zna­la da bi joj od­la­zak na li­je­če­nje u nje­mač­ku ba­nju one­mo­gu­ćio po­vra­tak u ze­mlju. Sce­na­rio, po ko­me je i kra­lji­ca Na­ta­li­ja uda­lje­na sa dvo­ra, bio joj je do­bro po­znat. Dra­ga je odu­go­vla­či­la sa od­la­skom, ali to ni­je či­ni­la iz fi­nan­sij­skih raz­lo­ga, oče­ku­ju­ći za svo­ju žr­tvu što bo­lju nov­ča­nu na­dok­na­du, ne­go su po­vri­je­đe­na su­je­ta i ne­pri­sta­ja­nje na po­raz bi­li u osno­vi nje­nog po­na­ša­nja. Ma­lo je vje­ro­vat­no da je po­vje­ro­va­la da će nad­vla­da­ti kra­lja po­mo­ću svo­jih pri­sta­li­ca, jer osim gru­pe po­slu­šni­ka, ko­ji­ma je pro­na­šla uhle­blje­nje, ona ih ni­je ima­la. Naj­vje­ro­vat­ni­je je da se kra­lji­ca uzda­la u svo­ju spo­sob­nost da u kra­lju pro­bu­di osje­ća­nja ko­ja su za­mr­la. Do kra­ljev­skog pa­ra uve­li­ko su do­pi­ra­li gla­so­vi o za­vje­ri. Mo­žda je Dra­ga vje­ro­va­la ka­ko je i smrt bo­lja od usa­mlje­nič­kog ži­vo­ta u iz­gnan­stvu.
(Na­sta­vi­će se)