- PRI­RE­DIO: mr ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ
U ple­ja­di onih ko­ji su pi­sa­li o ,,Sni­je­žnoj azbu­ci” An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća je­ste i dr Ra­do­je Go­lo­vić.
,,’Sni­je­žna azbu­ka’, osim ne­sum­nji­ve li­te­rar­ne vri­jed­no­sti, ot­kri­va čo­vje­ka bo­ga­te lič­ne, knji­žev­ne kul­tu­re, is­to­ri­skog i fi­lo­zof­skog obra­zo­va­nja....Ona je sva sat­ka­na od sim­bo­la, alu­zi­ja, me­ta­fo­ra sa bo­gat­stvom cr­no­hu­mor­ne i ču­de­sne ima­gi­na­ci­je... Upr­kos gor­kim i pe­si­mi­stič­ki re­zig­ni­ra­nim to­no­vi­ma, ko­ji iz­vi­ru iz gor­kog eg­zi­sten­ci­jal­nog is­ku­stva nje­go­vih ju­na­ka, autor ne pa­da u očaj, bez­na­đe ili pak ap­sur­di­stič­ku ali­je­na­ci­ju, već smi­sao na­la­zi u me­ta­fi­zič­koj apo­lo­gi­ji Ap­so­lu­ta („Kao da u toj raz­mje­ni ži­voj/ tra­žim po­tvr­du ne­ku ne­vi­dlji­vu/ li­ce Hri­sto­vo”). To tra­ga­nje za Hri­stom, sim­bo­lič­ki pred­sta­vlja po­vra­tak du­še u či­sto­tu svog iz­vor­nog bi­ti­ja, u čed­no bo­žan­sko sta­nje dje­tinj­stva, jer ka­ko pje­snik sam ka­že:“ Od­u­vi­jek sam znao/ da je po­e­zi­ja naj­bit­ni­ja na svi­je­tu/ kao dje­tinj­stvo”... Ra­du­lo­vi­će­va po­e­zi­ja u se­bi sa­dr­ži skri­ve­nu na­du da je mo­guć iz­laz iz ne­pod­no­šlji­ve bu­ke biv­stvo­va­nja, pre­vla­da­ti is­ku­še­nje pa­log svi­je­ta i su­sre­sti se sa ne­po­mu­će­nim li­kom Hri­sto­vim za ko­jim če­zne sva­ka istin­ska po­e­zi­ja i ko­ji je ko­nač­ni smi­sao ljud­skog biv­sto­va­nja. ‘Sni­je­žna azbu­ka’ je tu da nas trg­ne, opo­me­ne i pod­sje­ti da „čo­vjek pje­snič­ki sta­nu­je na ze­mlji“ (Hel­der­lin), i da je je­di­no na taj na­čin mo­gu­ća har­mo­ni­ja čo­vje­ka i Bo­ga, ze­mlje i ne­ba. Ova ča­rob­na azbu­ka An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća ni­je sa­mo osvje­že­nje već i da­tum u na­šoj no­vi­joj knji­žev­no­sti”, za­klju­ču­je Go­lo­vić.
Ni­je na od­met is­ta­ći da je prof. dr Vla­di­mir Se­ku­lić pri­mi­je­tio da ,,ima ne­ke li­je­pe slo­ven­ske tra­gi­ke u sti­ho­vi­ma An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća, ima ča­rob­nja­štva i sni­je­žnog tvo­ra­štva u ču­de­snom svi­je­tu ove azbu­ke ko­ja za­vo­di ne­po­no­vlji­vom lje­po­tom i vi­so­kom umjet­no­šću ri­je­či”.
Ni da­le­ka Ukra­ji­na ni­je osta­la rav­no­du­šna na Ra­du­lo­vi­će­vu ,,Sni­je­žnu azbu­ku”.
,,Sni­je­žna azbu­ka ču­va taj­nu u se­bi kao što svo­ju kri­stal­nost ču­va sva­ka sa ne­ba do­le­tje­la pa­hu­lja! Od pr­vog či­ta­nja pri­vla­či ras­ko­va­nost for­me i di­sci­pli­na mi­sli, pri­ta­je­na na­ra­ci­ja, za­go­net­ke i me­ta­fo­re, pre­ćut­ki­va­nje ne­do­re­če­nog, vi­še­smjer­nost i vi­še­znač­nost sti­ho­va i ču­de­snih li­ko­va ‘Sni­je­žne azbu­ke’, ko­ja i na ukra­jin­skom je­zi­ku svi­je­tli po­seb­nom svje­tlo­šću”, ja­san je Vi­ta­lij Kri­ku­nen­ko.
Vja­če­slav Ku­pr­ja­nov, pje­snik, pre­vo­di­lac i te­o­re­ti­čar slo­bod­nog sti­ha član Evrop­ske aka­de­mi­je, odu­še­vlje­no bi­lje­ži: ,,U svo­jim slo­bod­nim sti­ho­vi­ma An­dri­ja Ra­du­lo­vić gle­da na svi­jet pre­ko ne­za­bo­rav­ne kul­tur­ne isto­ri­je, spa­ja­ju­ći mu­nje­vi­to svo­jom po­et­skom fan­ta­zi­jom raz­li­či­ta isto­rij­ska i pre­lom­na vre­me­na. Ta­ko se ra­đa istin­ska du­ga smi­sla”.
Naš po­zna­ti pi­sac Bu­di­mir Du­bak ne­skri­ve­no je go­vo­rio o ori­gi­nal­noj po­et­skoj po­zor­ni­ci Ra­du­lo­vi­će­ve ,,Sni­je­že­ne azbu­ke”.
,,Mo­de­ran u iz­ra­zu, nov, te­mat­ski ra­zno­vr­stan i du­hov­no ra­do­znao, a isto­vre­me­no, na je­dan oso­ben na­čin, ve­zan za pri­ro­du, tra­di­ci­ju i isto­ri­ju svog na­ro­da, An­dri­ja Ra­du­lo­vić u svo­jim pje­sma­ma vas­kr­sa­va dav­no mi­nu­le do­ga­đa­je, po­ja­ve i lju­de. Za tu pje­snič­ku re­kon­struk­ci­ju Ra­du­lo­vić, u sop­stve­noj li­te­rar­noj la­bo­ra­to­ri­ji, ko­ri­sti ra­zno­vr­sne in­stru­men­te, da bi na­no­vo ob­no­vio i do­ta­kao du­bi­ne je­zi­ka i bi­ća... Sli­ka svi­je­ta, ko­ja je osta­la u dje­ti­njim oči­ma i me­mo­ri­ji, u ovim pje­sma­ma do­bi­ja uob­li­če­nu for­mu, či­ji gra­div­ni ma­te­ri­jal je sa­či­njen od pa­žlji­vo iza­bra­nih ri­je­či, iz du­bo­kog bu­na­ra srp­skog je­zi­ka i slo­ven­ske kul­tu­re. Pje­sme u knji­zi ‘Sni­je­žna azbu­ka’ sto­ga su i svo­je­vr­sni por­tre­ti pje­sni­ko­vih pre­da­ka, drev­nih rat­ni­ka, ča­rob­nja­ka, sve­ta­ca, mu­dra­ca i no­si­la­ca mo­ral­nih na­če­la. Kao ram za te „por­tre­te” slu­ži kon­kre­tan isto­rij­ski kon­tekst, obo­ga­ćen fan­ta­stič­nim mi­to­lo­škim sli­ka­ma. Isto­vre­me­no funk­ci­o­ni­šu dvi­je re­al­no­sti: jed­na stvar­na i dru­ga ima­gi­nar­na. Upra­vo sto­ga Ra­du­lo­vi­će­va po­e­zi­ja zra­či ne­kom lje­po­tom ma­gič­nog re­a­li­zma. Mi­to­lo­ška bi­ća, po­put vje­šti­ca i vam­pi­ra, po­ja­vlju­ju se na ovoj ori­gi­nal­noj po­et­skoj po­zor­ni­ci, kao da su stvar­na i ži­va, što je kva­li­tet vi­še, uz sve one dru­ge atri­bu­te ko­ji­ma obi­lu­je ovaj na­da­sve svjež i za­ni­mljiv ru­ko­pis”, za­klju­ču­je Du­bak.
(Na­sta­vi­će se)