-Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

To je zna­či­lo isto­vre­me­no ne od­re­ći se vla­sti­tog is­ku­stva i oslo­bo­di­ti ga me­ha­nič­kog kon­ti­nu­i­te­ta. Da bi se to po­sti­glo po­seb­no su raz­ra­đe­ni li­ko­vi i ka­rak­te­ri se­dam pa­tu­lja­ka ko­ji sta­nu­ju u usa­mlje­noj ku­ći­ci, me­đu ko­ji­ma Sne­ža­na na­la­zi svo­je pri­ja­te­lje.
To su fi­gu­re ko­je od­go­va­ra­ju ljud­skim ka­rak­te­ri­ma, ali po­ne­što su mo­di­fi­ko­va­ne. Po­je­di­ne oso­bi­ne su im do te mje­re na­gla­še­ne da ne osta­ju u gra­ni­ca­ma ti­pič­nog, ne­go se po­mje­ra­ju do ivi­ce ka­ri­ka­tu­re. Me­đu­tim, sve je to utka­no u at­mos­fe­ru pri­sut­no­sti, nje­žno­sti i hu­mo­ra. Tu se Di­zni naj­vi­še pri­bli­žio ži­vo­tu, ta­ko da su mno­ge aso­ci­ja­ci­je na ljud­sko po­na­ša­nje, ka­rak­te­re i od­no­se ve­o­ma rje­či­te. Zbog to­ga su pa­tulj­ci, bi­lo da je ri­ječ o Bur­ku ili ne­kom dru­gom, mno­go di­na­mič­ni­ji i do­pa­dlji­vi­ji u svo­jim re­ak­ci­ja­ma i ge­go­vi­ma ne­go u fi­zič­kim po­kre­ti­ma. Htje­lo se mno­go vi­še ne­go što je ikad da­to u krat­kim fil­mo­vi­ma, a cr­tež ni­je uvi­jek u sta­nju sve to da pra­ti na ele­gan­tan i do­vi­tljiv na­čin. Upra­vo je za­to tu mu­zi­ka da po­mog­ne, na­ro­či­to onaj ču­ve­ni marš ko­ji pred­sta­vlja, u sje­di­nje­nju sa cr­te­žom, je­dan od naj­ljep­ših pa­sa­ža u ci­je­lom fil­mu. Pa­tulj­ci­ma je da­to mno­go pro­sto­ra u fil­mu — vi­še ne­go i sa­mim ži­vo­ti­nja­ma ko­je okru­žu­ju Sne­ža­nu. Ona je po­ne­kad pot­pu­no u nji­ho­voj sjen­ci, ali ta­mo gdje se na­đe za nju do­volj­no mje­sta, to je nje­žna dje­voj­ka, vr­lo pre­fi­nje­nih osje­ća­nja, ko­ja go­to­vo leb­di u tom po­e­ti­zo­va­nom svi­je­tu. Ona je po­ti­šte­na, ali joj dje­ca, ži­vo­ti­nje i svi­jet pri­ro­de po­ma­žu da osta­ne či­sta i ide­a­li­zo­va­na, kao što je i bi­la. U njoj ima mno­go do­bro­te, ve­se­lo­sti i svih onih ple­me­ni­tih oso­bi­na ko­je ov­dje na­la­ze iz­van­red­nog od­je­ka i ta­ko se sklad­no do­pu­nju­ju sa am­bi­jen­tom i svi­je­tom ilu­zi­ja. Me­đu­tim, u to vri­je­me ovaj pr­vi iz­let Vol­ta Di­zni­ja u du­go­me­tra­žnu ani­ma­ci­ju sma­tran je ve­li­kom glu­po­šću. Po­je­di­ni kri­ti­ča­ri su se pi­ta­li: ko bi još mo­gao da sje­di i gle­da de­ve­de­set mi­nu­ta ani­ma­ci­je? Su­vi­šno je po­mi­nja­ti da je Sne­ža­na od­go­vo­ri­la na to re­to­rič­ko pi­ta­nje ta­ko što je po­sta­la je­dan od naj­ve­ćih hi­to­va u isto­ri­ji ki­ne­ma­to­gra­fi­je i Di­zni­je­vom stu­di­ju za ani­ma­ci­ju obez­bi­je­di­la mje­sto naj­slav­ni­jeg na svi­je­tu. Ve­o­ma je te­ško ljud­ske li­ko­ve na­či­ni­ti vje­ro­do­stoj­nim u po­kret­nom cr­te­žu, a upra­vo je to Di­zni­ju uspje­lo sa Sne­ža­ni­nim li­kom. Ide­a­li­za­ci­ja nje­nog li­ka ni­je pre­tje­ra­na. Išlo se za tim da ono naj­lep­še što na­la­zi­mo u mla­di­ma bu­de ov­dje su­bli­mi­ra­no i pred­sta­vlje­no kroz te nje­žne i ne­na­me­tlji­ve po­kre­te dje­voj­ke. Ona je če­sto bi­la u kon­tra­stu pre­ma svoj toj du­ho­vi­toj me­na­že­ri­ji ko­ja se vr­zma­la oko nje. Uz sve kon­tra­ste, pra­vi­lo se čud­no je­din­stvo u ko­me je bi­lo ve­se­lo­sti, spon­ta­no­sti, di­na­mi­ke, ko­mič­nih efe­ka­ta, sa­svim re­a­li­stič­nih re­ak­ci­ja i pre­fi­nje­nih uop­šta­va­nja, ta­ko da se film, od­mah na­kon pr­vih pro­jek­ci­ja, ve­o­ma do­pao pu­bli­ci. To je, u stva­ri, mje­ra sve­ga što je za ono vri­je­me tre­ba­lo da sa­dr­ži cr­ta­ni film da bi ga pri­hva­ti­li kao umjet­nič­ko dje­lo. Fa­sci­ni­ra­la je kon­struk­ci­ja fil­ma i ni­je­dan od ele­me­na­ta, ma ka­ko pret­hod­no bio pri­pre­mljen, ni­je dje­lo­vao ov­dje ne­za­vr­še­no. Či­ni­lo se da se cr­tež i mu­zi­ka osna­žu­ju iz istog iz­vo­ra, da im je baj­ka osno­va na ko­joj, kroz pu­ni unu­tra­šnji do­ži­vljaj auto­ra, do­la­zi­mo do že­lje­ne for­me, unu­tar ko­je je obez­bi­je­đe­na ap­so­lut­na do­mi­na­ci­ja ta­ko pre­či­šće­nog, ja­snog i sa­dr­žaj­no od­re­đe­nog cr­te­ža. Di­zni u „Sne­ža­ni i se­dam pa­tu­lja­ka” i do­ča­ra­va­nju svo­je vi­zi­je svi­je­ta ni­je že­lio da osta­ne na po­vr­ši­ni. Za­to je to­li­ko in­si­sti­rao na ni­zu psi­ho­lo­ških re­ak­ci­ja ko­je je umio da sje­di­ni li­ni­jom do od­re­đe­nog poj­ma.
Ali, da bi iz­bje­gao kon­ven­ci­o­nal­nost, ni­je se za­do­vo­lja­vao pot­pu­nim ti­pi­zi­ra­njem.
(Na­sta­vi­će se)