-PRI­RE­DIO: mr ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

Po­e­zi­ja An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća iskri kao mlaz iz skro­vi­tog gor­skog stu­den­ca, sma­tra Sr­ba Ig­nja­to­vić.
,,Ime­no­van u nje­go­vim sti­ho­vi­ma kao Vuč­ji, ka­sni­je kao Bi­je­li, taj stu­de­nac spa­ja mit i zbi­lju, drev­no i ovo­vre­me­no, sve­to i svag­da­nje. Ovaj je pje­snik mag po­e­ti­za­ci­je. Na svo­me pu­tu –ob­gr­lju­ju­ći da­le­ke i za­vi­čaj­ne pro­sto­re – Ra­du­lo­vić je ho­do­ča­snik s pot­pu­ni­nom. U nje­gov lir­ski za­ve­žlja sta­li su sta­ri Gr­ci i Bu­ke­fal, Ed­gar Alan Po, Vit­men i Džu­ga­švi­li, Le­o­nar­do i `Ikar iz Cr­ne Gore`, vla­di­ka ko­ji ni­je lju­bio lan­ce, So­krat, Cr­njan­ski, Kjer­ke­gor, Do­sto­jev­ski, Breht, Po­pa, Bor­hes, mla­di Harms, Ča­plin, Lu­či­jan Bla­ga, Man­delj­štam, Kaf­ka... i još či­tav niz ime­no­va­nih i ne­i­me­no­va­nih me­đa­ša. Na­u­mi na­šeg pje­sni­ka, me­đu­tim, s onu su stra­nu po­smo­der­nih eru­di­ta – `prerađivača` vas­ko­li­kog knji­žev­nog na­sle­đa. Kao što iz Ra­du­lo­vi­će­ve pje­snič­ke `geografije` u ko­joj se pre­pli­ću pro­sto­ri i to­po­si is­ho­di sna­žno uvje­re­nje o je­din­stve­no­sti svi­je­ta – za­pra­vo o pje­sni­ko­vom `domu` ko­ji je ta­mo gdje on kro­či – ta­ko su i pret­hod­no spo­me­nu­ta i dru­ga ime­na vid im­pli­cit­nih po­sve­ta a, u osno­vi, i ne­sva­ki­da­šnji gra­div­ni `materijal` nje­go­va sti­ha. Sam taj stih oso­bi­ta je va­ri­jan­ta lir­ske zi­da­ni­ce. Niz pje­sa­ma otva­ra se, na­o­ko na­iv­no i ne­vi­no, po­put dječ­jih na­bra­ja­li­ca. Ri­je­či se ni­žu kao da ka­plju, jed­na po jed­na, po­stup­no do­bi­ja­ju­ći za­mah, ubr­za­nje. Po­tom se ot­vra­ju su­ge­sti­ve sli­ke a sve za­jed­no pre­li­va u sklad­nu, efekt­nu ce­li­nu. An­dri­ja Ra­du­lo­vić je ne­ma zbo­ra, pro­mi­šljen maj­stor lir­skog umi­je­ća što pod­jed­na­ko pod­ra­zu­mi­je­va sa­že­tost, br­zo­re­kost i pri­ta­je­nu, ne­na­me­tlji­vu po­et­sku na­ra­ci­ju”, sma­tra Sr­ba Ig­nja­to­vić.
Prof. dr Li­di­ja To­mić Ra­du­lo­vi­ća sma­tra ho­do­ča­sni­kom po­et­skih ot­kri­ća i is­ku­še­ni­kom Du­ha tra­ja­nja pred smi­slom ra­zar­nja.
,,On je li­rik ljud­ske pat­nje, lje­to­pi­sac obez­li­če­nih i post­va­re­nih eg­zi­sten­ci­ja. Iz mra­ka i ha­o­sa pje­snik pro­na­la­zi `zrna` smi­ra­ja, kao što iz du­bi­na ri­je­či, `na tr­pe­zi u cr­kvi u polju`, na­la­zi i ka­zu­je lju­bav pre­ma čo­vje­ku i, vit­me­nov­ski ka­za­no, `zemaskom šaru`. Ra­du­lo­vić pri­bli­ža­va kon­tra­ste pa­gan­ske i sa­vre­me­ne kul­tu­re kroz je­din­stvo bi­ća u se­man­ti­ci ko­smo­sa, i sa­svim od­re­đe­nom otu­đe­nju sa­vre­me­nog ži­vo­ta... Ra­du­lo­vić u svo­joj po­e­zi­ji no­si vi­zi­ju `usnule lađe`, `lađe bijele`, či­ja je lu­ka ri­ječ. Ona je uto­či­šte, pri­bje­ži­šte, sna­ga i moć bi­ća”, sma­tra To­mi­će­va.
Za aka­de­mi­ka CA­NU Ne­na­da Vu­ko­vi­ća, An­dri­ja Ra­du­lo­vić je pje­snik ko­ji ži­vi po­e­zi­ju.
,,Pje­snik Ra­du­lo­vić sa­nja otvo­re­nih oči­ju. Nje­go­va po­e­zi­ja od­ba­cu­je sve ono što svi zna­ju na­pa­met. Pro­stor je u nje­go­voj po­e­zi­ji je sta­ti­čan, a vri­je­me je u po­kre­tu, baš kao i nje­go­va po­e­zi­ja. Po­e­zi­ja će tra­ja­ti na ta­la­su vre­me­na jer ona du­bo­ko po­ni­re u sva unu­tra­šnja čo­vje­ko­va sta­nja, što či­ni da za na­ma ne osta­ne sa­mo pu­ki trag u pi­je­sku. Ra­du­lo­vi­će­va po­e­zi­ja po­tvr­đu­je dav­no iz­re­če­nu mi­sao o uza­jam­noj ve­zi auto­ra i nje­go­vog dje­la – ko­li­ko autor stva­ra pje­smu, to­li­ko i ona ob­li­ku­je nje­ga. Pje­snik po­e­zi­ju ne pi­še, on je ži­vi, a ri­je­či se sa­me sla­žu za sa­mog po­e­tu i za nas”, sma­tra aka­de­mik Vu­ko­vić.
Ra­du­lo­vi­će­vu po­e­zi­ju ni­je mo­gu­će sve­sti na fik­sne zna­čenj­ske po­ru­ke, jer žar nje­ne re­flek­si­je i mag­no­ve­nja po­či­va na kre­a­tiv­noj di­na­mi­ci na­ta­lo­že­nog ži­vot­nog is­ku­stva i knji­žev­ne lek­ti­re, sma­tra knji­žev­na kri­ti­čar­ka Jo­van­ka Vu­ka­no­vić.
,,Ema­na­ci­ju pje­snič­kog sen­zi­bi­li­te­ta ne pre­po­zna­je­mo sa­mo po nje­go­voj raz­u­đe­no­sti, od ci­klu­sa do ci­klu­sa, već i unu­tar sa­mog ci­klu­sa. No, i po­red to­ga, mo­gu­će je pre­po­zna­ti ne­ke upo­ri­šne tač­ke Ra­du­lo­vi­će­vog pje­va­nja, tj. nje­go­ve in­ter­pre­ta­ci­je čo­vje­ko­vog zem­nog i me­ta­fi­zič­kog uni­ver­zu­ma. To su: is­pi­ti­va­nje do­se­ga po­et­skog i pje­sme; mi­to­lo­ška sfe­ra; za­vi­čaj­na i ovo­vre­me­na or­na­men­ti­ka i me­taf­zič­ki ele­men­ti. Sve to za­jed­no či­ni slo­že­nu tra­ga­lač­ku ma­pu pje­snič­kog su­bjek­ta”, is­ti­če Vu­ka­no­vić.
(KRAJ)