-PI­ŠE: Dra­ga­na Vla­ho­vić

U ak­tu­el­noj ras­pra­vi o Nje­go­šu (po­vo­dom usta­no­vlje­nja da­na kul­tu­re u Cr­noj Go­ri) za­te­kla sam se u ra­du na ma­gi­star­skim stu­di­ja­ma fi­lo­zo­fi­je. Da­nas kad je ta oblast u stag­na­ci­ji i za­mi­ra­nju to iz­gle­da neo­bič­no, ali do­sa­da­šnja isto­ri­ja slič­nih za­mi­ra­nja, ali i oži­vlja­va­nja, po­ka­zu­je da je vje­ra u kla­sič­ne vri­jed­no­sti uvi­jek bi­la i mo­že bi­ti mo­guć­nost da iz tih čvr­stih bo­ga­tih ko­ri­je­na iz­ra­ste ne­što no­vo, zna­čaj­no za na­pre­dak i raz­voj. Mo­ti­va­ci­ju na­la­zim u du­go­go­di­šnjem gra­di­ra­nom kon­ti­nu­i­te­tu u obra­zov­no-is­tra­ži­vač­koj po­sve­će­no­sti pro­ble­mu an­tro­po­lo­škog de­fi­ci­ta i de­vi­ja­ci­je (u re­li­gij­skoj do­ku­men­ta­ci­ji pr­vo­rod­ni gri­jeh, čo­vje­kov pad) s te­žnjom pot­pu­nog ra­zu­mi­je­va­nja tog pro­ble­ma i oda­tle mo­gu­ćeg no­vog do­pri­no­sa. Na osno­vu mno­gih va­lid­nih na­la­za na tom pu­tu za me­ne je vi­še od pret­po­stav­ke da se tim mo­že do­ći do rje­še­nja ne­kih va­žnih, kon­kret­nih an­tro­po­lo­ških pro­ble­ma. Stu­dij­ska obra­zov­no-na­uč­na pro­ce­du­ra i me­to­do­lo­gi­ja pri­mar­no zah­ti­je­va da se u is­tra­ži­va­nju od­re­đe­nog pro­ble­ma mo­ra te­melj­no pro­u­či­ti sva va­žna li­te­ra­tu­ra ko­ja bi­lje­ži taj pro­blem i sve do­sad sa­zna­to o nje­mu da bi se uop­šte ne­ki no­vi na­laz, s osno­vom u mo­de­lu va­lja­ne pra­vo­vjer­ne in­ter­pre­ta­ci­je iz­vo­ra mo­gao po­sta­vi­ti kao va­lid­na na­do­grad­nja na već po­zna­to, po­sto­je­će. Spor­nim pro­ble­mom se či­ta­vim svo­jim sa­dr­ža­jem ba­vi i Nje­go­še­va „Lu­ča mi­kro­ko­zma”. U tom dje­lu Nje­goš ja­sno sta­vlja do zna­nja da je nje­gov glav­ni um­stve­ni za­da­tak tra­že­nje uzro­ka op­šte zna­čaj­nog an­tro­po­lo­škog pa­da od Bo­ga što, pre­ma nje­go­vom evi­dent­nom etič­kom opre­dje­lje­nju pro­že­tom kroz či­tav sa­dr­žaj tog dje­la, zna­či: etič­kog pa­da – pa­da od do­bra /stih.20/:[…„Sva be­smrt­na vi­de! na­mje­re­nja, tra­žiš uzrok svo­ga pa­de­ni­ja”.]. Nje­goš se s tom na­mje­rom po­ka­zu­je kao kla­sič­ni fi­lo­zof u naj­i­zvor­ni­je de­fi­ni­sa­nom smi­slu: Ari­sto­tel u „Me­ta­fi­zi­ci” fi­lo­so­fi­ju de­fi­ni­še kao na­u­ku o na­če­li­ma i uzro­ci­ma i ona je za nje­ga sin­te­za sa eti­kom u svim nje­go­vim dje­li­ma, a u „Ni­ko­ma­ho­voj eti­ci” u ne­ko­li­ko na­vra­ta on is­ti­če da je čo­vje­ko­vo pra­vil­no etič­ko opre­dje­lje­nje uslov i za pra­vil­nu spo­zna­ju i pre­po­zna­va­nje pra­vil­no­sti u sve­mu. Isto mi­šlje­nje di­je­li­li su Pla­ton i So­krat kao i mno­gi dru­gi iz tog vre­me­na i za njih je iz­me­đu bo­žan­skog, vječ­nog i do­bra, bio znak jed­na­ko­sti. Pri pa­žlji­vom či­ta­nju se mo­že za­pa­zi­ti da je sa istim etič­kim sta­vom u sa­gla­sno­sti i hri­šćan­sko uče­nje do­ku­men­to­va­no u bi­blij­skom tek­stu. U po­sve­ti pred „Lu­ču mi­kro­ko­zmu” i Nje­goš is­ti­če svoj slič­no od­re­đen stav po tom pi­ta­nju: ”[…] zlo­ća, za­vist, ad­sko na­sli­je­đe, ovo čoj­ka ni­že sko­ta sta­vlja, – um ga opet, s be­smrt­ni­ma rav­ni”. U „Lu­či mi­kro­ko­zmi” ne­ma li­ko­va iza ko­jih Nje­goš mo­že da se kri­je i nje­gov lič­ni stav je otvo­re­no su­bjek­tiv­no iz­lo­žen u auto­bi­o­graf­skom sti­lu. Do­volj­ni su sa­mo ci­ti­ra­ni sti­ho­vi da vi­di­mo da je u „Lu­či mi­kro­ko­zmi”. Nje­goš kao fi­lo­zof pre­ci­zno i ja­sno pro­blem­ski i etič­ki za­in­te­re­so­van i opre­di­je­ljen. Upra­vo zbog to­ga on ne mo­že isto­vre­me­no za­stu­pa­ti ta­kve sta­vo­ve i sta­vo­ve li­ko­va iz „Gor­skog vi­jen­ca” ko­ji si­la­ze sa ve­ćeg obi­ma i op­šteg ni­voa (pro­blem­ski i etič­ki ja­sno od­re­đe­nog i ko­ji zbog uni­ver­zal­nog zna­ča­ja ima­ju ve­ću is­traj­nost, te­ži­nu i va­žnost) na ni­vo po­je­di­nač­nih mi­šlje­nja i in­te­re­so­va­nja usmje­re­nih na ta­da­šnje tre­nut­no rat­no sta­nje i krat­ko­roč­nu pre­o­ku­pa­ci­ju lju­di ko­ji se slu­že pro­stim uvre­dlji­vim ko­men­ta­ri­ma na ra­čun svo­jih pro­tiv­ni­ka. Nje­go­še­vo mi­šlje­nje se ja­sno vi­di u ,,Lu­či mi­kro­ko­zmi” u ko­joj ga on ne­skri­ve­no iza ne­kog li­ka pot­pu­no otvo­re­no is­ka­zu­je kroz za­in­te­re­so­va­nost za rje­še­nje pro­ble­ma zla na ni­vou čo­vje­čan­stva i on ne mo­že bi­ti od­go­vo­ran za mo­gu­će kon­fro­ta­ci­je mo­ti­vi­sa­ne raz­li­či­tim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma ,,Gor­skog vi­jen­ca” ko­ji­ma se sve iz­ja­ve po­je­di­nih li­ko­va u tom dje­lu shva­ta­ju kao Nje­go­še­vi lič­ni sta­vo­vi. U ve­zi sa tim ne­spor­no je uoč­lji­va po­ve­za­nost ,,Lu­če” i ,,Gor­skog vi­jen­ca” upa­dlji­vo vi­dlji­va u Nje­go­še­vim lič­nim i is­klju­či­vo uni­ver­zal­no zna­čenj­ski od­re­đe­nim sta­vo­vi­ma ko­ji sa­dr­že te­žnju za do­stig­nu­ćem rje­še­nja pro­ble­ma­ti­ke zla na op­štem pla­nu. On i kao mo­nah ili te­o­log, ni­je mo­gao da od­u­sta­ne od sna­žne vje­re u taj ide­al i on je u ,,Lu­či mi­kro­ko­zmi” u fo­ku­su is­tra­ži­va­nja, ali se na mo­men­te po­ja­vlju­je i pre­po­zna­je i u ,,Gor­skom vi­jen­cu” u ne­kim seg­men­ti­ma. Pri­mjer: Nje­go­še­va oku­pi­ra­nost bi­blij­skom es­ha­to­lo­gi­jom (oče­ku­ju­ćom sve­op­štom po­prav­kom po­sle­di­ca an­tro­po­lo­škog pa­da od Bo­ga) iz­ra­že­na u ljud­skom obla­če­nju ne­be­skog du­hov­nog ti­je­la /Ko­rin­ća­ni­ma dru­ga 5.1-4; Ko­lo­ša­ni­ma 3.9-14./ is­tak­nu­ta na za­vr­šni­ci Lu­če M. /stih.265-270/ u vi­du obla­če­nja čo­vje­čan­stva u bo­žan­sko po­pi­ra­nje zlo­be i tir­jan­stva, pre­po­zna­tlji­va je i u „Gor­skom vi­jen­cu” kao nje­gov lič­ni stav pre­ne­sen iz Lu­če M./stih.618-620/:”[…] al tir­jan­stvu sta­ti no­gom za vrat, do­ve­sti ga k po­zna­ni­ju pra­va, to je ljud­ska du­žnost naj­sve­ti­ja!”– pri če­mu je ja­sno da on mi­sli na tir­jan­stvo kao vlast ob­li­ka zla ko­ja vla­da­ju ljud­skom psi­hom i po­stup­ci­ma i do­mi­ni­ra­ju isto­ri­jom i čo­vje­čan­stvom. Upra­vo za­hva­lju­ći ,,Lu­či” Nje­goš u ,,Gor­skom vi­jen­cu” ima pot­pu­ni imu­ni­tet ko­ji ga šti­ti od od­go­vor­no­sti za po­je­di­nač­na po­ten­ci­jal­no pro­ble­ma­tič­na pro­vo­ka­tiv­na istu­pa­nja li­ko­va u tom dje­lu i nji­hov mo­gu­ći kon­fro­ta­cij­ski uti­caj. U ,,Lu­či mi­kro­ko­zmi” nam on svoj stav otvo­re­no po­ka­zu­je i pot­pu­no je si­gur­no da ima­ju pra­vo oni ko­ji da­nas ka­žu da su is­ka­zi li­ko­va iz ,,Gor­skog vi­jen­ca” sa­mo Nje­go­šev vje­ro­do­sto­jan pri­kaz ta­da­šnjeg sta­nja men­ta­li­te­ta na­ro­da i vre­me­na, na ko­je sva­ki pi­sac ima pra­vo u li­te­rar­nom osli­ka­va­nju. To upra­vo zbog to­ga ne tre­ba da uti­če na ocje­nu zna­ča­ja nje­go­vog stva­ra­la­štva i nje­go­vih za­slu­ga ko­je su evi­dent­no bar iz po­lja fi­lo­zo­fi­je i eti­ke da­le­ko nad­moć­ni­je sa oči­tim upu­ći­va­njem na iz­u­zet­no bit­ne po­zi­tiv­ne mo­guć­no­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)