-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bi­lo je pod­ne kad moj ba­ta­ljon sti­že na pre­voj Žlje­ba. Sa te vi­si­ne se ot­kri­va po­gled na Me­to­hi­ju, a vi­di se i ka­ko se Al­pi po­vi­ja­ju. Sun­ce si­ja i sni­je­žne po­vr­ši­ne bli­je­šte i za­sje­nju­ju oči.
Sje­ver­no se vi­di usje­če­na kli­su­ra Ibra, a za­pad­no, u da­lji­ni, ve­li­čan­stve­ni Ko­mo­vi (2.488m), či­je se str­me, od­sje­če­ne sni­je­žne li­ti­ce pro­jek­tu­ju na pla­vom cr­no­gor­skom ne­bu. Po­dnev­na ti­ši­na. Sto­ti­ne lju­di ni­je­mo po­sma­tra po­sled­nji put srp­ske pla­ni­ne u da­lji­ni. Po­tom se ko­lo­ne po­če­še ure­đi­va­ti i spu­šta­ti niz sje­ver­ne stra­ne Žlje­ba. Gru­pi­ca cr­no­gor­skih voj­ni­ka oku­pi­la se oko jed­ne ka­ra­u­le i po­sma­tra na­še voj­ni­ke.
„Je li da­le­ko Ro­žaj?” – pi­ta Jo­vo ko­mor­dži­ja. „Do mra­ka će­te sti­ći”, od­go­va­ra­ju.
„Dan i po smo se pe­li, a za po­la da­na će­mo si­ći sa ove pla­nin­či­ne”, gun­đa Jo­vo. Put je vo­dio kroz bo­ro­ve, ve­o­ma str­mo i sva­kih po­la sa­ta voj­ni­ci za­sta­ju da se od­mo­re. „Uz­br­do bo­le le­đa, a niz­br­do ko­lje­na i kr­sti­ne”, hu­če de­žme­ka­sti ka­pe­tan Ra­do­va­no­vić.
Put se spu­štao ser­pen­ti­na­ma i is­pod na­še ko­lo­ne se vi­de opet ko­lo­ne, ko­je su od­ma­kle pri­je jed­nog sa­ta. Na jed­noj ser­pen­ti­ni da­doh od­mor i voj­ni­ci po­si­je­da­še po­red pu­ta. U bli­zi­ni je sje­dje­la gru­pa ci­vi­la i že­na. Ka­pe­tan Pe­tro­vić se pri­bli­ži gru­pi i po­zna­de be­o­grad­skog mi­li­o­ne­ra Đor­đe­vi­ća i nje­go­vu že­nu, sa ko­ji­ma se upo­znao u Rip­nju, is­pod Ava­le, kad je bje­ža­ni­ja sti­gla vo­zom iz Be­o­gra­da.
„Ka­kvo iz­ne­na­đe­nje da se opet vi­di­mo!” – uz­vik­nu Pe­tro­vić.
„Eto, spa­lio sam auto­mo­bil i ku­pio ma­gar­ca, pa ni on ne vri­je­di mno­go niz ovu pro­kle­tu niz­br­di­cu.”
„Po­đi­te s na­ma”, re­če Pe­tro­vić. „Ma­jor će se ra­do­va­ti što ste s na­ma u dru­štvu. Po­đi­te da vas pred­sta­vim.” Pe­tro­vić i mi­li­o­ner pri­đo­še i Đor­đe­vić se pred­sta­vi.
Pu­tem su si­la­zi­le i dru­ge gru­pe. Na jed­nom ko­nji­ću dvi­je ve­li­ke kor­pe, u li­je­voj kor­pi dva dje­te­ta, u de­snoj že­na. To je po­ro­di­ca jed­nog pu­kov­ni­ka. Po­red njih je išla jed­na de­be­la že­na, pod­šta­pa­ju­ći se.
Kad je is­te­klo vri­je­me od­mo­ra, da­doh znak za po­kret i ko­lo­na kre­nu. U sre­di­ni idu pje­ške mi­li­o­ner i nje­go­va že­na, ko­joj se ci­pe­le sa šti­kla­ma kri­ve po šljun­ko­vi­tom pu­tu. Di­že se hla­dan vje­tar ko­ji pro­bi­ja do ko­sti­ju. Ro­žaj se vi­di, ali do nje­ga ima još sat-dva. Ni­kad sti­ći! Na dru­goj oba­li Ibra ze­mlji­šte je pi­to­mi­je, okru­gla br­da po­kri­ve­na sni­je­gom, a gdje­gdje se vi­de ve­li­ki pla­sto­vi si­je­na po­kri­ve­ni sni­je­gom.
U su­mrak ko­lo­na pre­la­zi ve­li­ki most na Ibru. Is­pod mo­sta hu­či ri­je­ka i ska­če pre­ko ka­me­nja. Na su­prot­noj, li­je­voj, oba­li za­vje­tri­na i duž oba­le ri­je­ke na sve stra­ne plam­te va­tre. Dim od bo­ro­vi­ne pa­da po lju­di­ma i svi su po­cr­nje­li. Voj­ni­ci na­lo­ži­še ve­li­ku va­tru gdje do­đo­smo Pe­tro­vić, mi­li­o­ner sa že­nom i ja.
„Ubi­će me ova ve­dri­na”, hu­če mi­li­o­ner, ogr­ću­ći ka­put i drh­te­ći od zi­me. „Iz­li­je­či­će­te svoj re­u­ma­ti­zam pre­ko Cr­ne Go­re”, pec­nu ga ka­pe­tan Ra­do­va­no­vić, ko­me mi­li­o­ner ni­je im­po­no­vao.
Noć pa­la, umor sa­vla­dao i voj­ni­ci br­zo po­spa­še. Po­red va­tri se, po­red voj­nič­kih co­ku­la vi­de i žen­ske ci­pe­li­ce. S dru­ge stra­ne, po pa­di­na­ma Žlje­ba, vi­de se ras­tu­re­ne va­tre do pod vrh pla­ni­ne, a ci­je­le no­ći niz pla­ni­nu si­la­ze buk­ti­nje kao ne­ki fan­to­mi. Ču­je se do­vi­ki­va­nje. Po­kat­kad buk­ne či­tav bor i pla­men li­že do ne­ba, osvje­tlja­va­ju­ći ljud­ske pri­li­ke una­o­ko­lo. Fan­ta­stič­na sli­ka pr­ve no­ći u iz­gnan­stvu.
Puk je kre­nuo ra­no uju­tru, jer je tog da­na, po pro­ra­ču­nu vi­ših šta­bo­va, tre­ba­lo da bu­de dug marš do Be­ra­na. Šta­bo­vi su du­gim mar­še­vi­ma že­lje­li da sma­nje broj da­na do mo­ra, gdje su se na­da­li da će do­bi­ti hra­nu od sa­ve­zni­ka.
Smr­znu­tim pu­tem se br­zo od­mi­ca­lo, ali kad je oto­pli­lo, ze­mlja se ras­ka­lja i voj­ni­ci za­o­bi­la­ze pre­či­ca­ma u ko­lo­ni po je­dan. Na­i­la­zi­mo na rje­či­cu bez mo­sta i pre­la­zi­mo pre­ko obo­re­nog dr­ve­ta.
Puk je na za­stan­ku. Na­i­la­zi ar­mij­ski štab. Da­le­ko is­pred šta­ba ja­še ko­nja­nik i no­si ve­li­ki tro­boj­ni srp­ski bar­jak: ozna­ka šta­ba. Pr­vi ja­še ge­ne­ral Živ­ko­vić „Gvo­zde­ni” na krup­nom ko­nju. Ofi­ci­ri po­red pu­ta se di­žu, po­pra­vlja­ju ka­pe i odi­je­la i po­zdra­vlja­ju. Že­ne se skri­va­ju iza voj­ni­ka. Ofi­ci­ri iz šta­ba su svi po­de­be­li, a ni ko­nji im ni­je­su mr­ša­vi.
„Ka­ko je, ma­jo­re?” – upi­ta na­mr­go­đe­ni ge­ne­ral ka­da me spa­zio, a ja pri­tr­čah i uhva­tih tri pr­sta ge­ne­ra­lo­ve ru­ke. „Do­bro je, go­spo­di­ne ge­ne­ra­le”, od­go­vo­rih, zna­ju­ći da ge­ne­ral ne vo­li ma­lo­du­šne.
Ofi­ci­ri iz šta­ba se lju­ba­zno smi­je­še ofi­ci­ru ko­me je ge­ne­ral pru­žio ru­ku.
(NA­STA­VI­ĆE SE)