-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ja sam osnov­nu ško­lu za­vr­šio u Us­ti­ko­li­ni i sva­ki dan od­o­zgo iz se­la pje­ša­čio šest ki­lo­me­ta­ra u jed­nom i šest u dru­gom prav­cu. Na­rav­no, uvi­jek za­jed­no sa kom­ši­ja­ma Sr­bi­ma i ne pam­tim da smo se ikad, ni kao dje­ca, kao đa­ci, ne­što po­sva­di­li. Svi smo bi­li si­ro­ti­nja i svi ma­šta­li o ne­kom bo­ljem i bo­ga­ti­jem ži­vo­tu.
Po­sli­je za­vr­šio sred­nju ško­lu u Sa­ra­je­vu. Bio sam do­bar i pri­mje­ran đak, me­đu naj­bo­lji­ma, i od­lu­čio sam da upi­šem Voj­nu aka­de­mi­ju kop­ne­ne voj­ske – to bi­la mo­ja ži­vot­na že­lja. Pro­šao sam sve te­sto­ve i pri­mi­li me kao od­lič­nog đa­ka. Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti ve­li­ko ve­se­lje ko­je je ta­da na­pra­vio moj otac na ko­jem se, na­rav­no, oku­pi­lo sve se­lo i pot­pu­no sam si­gu­ran da su se to­me svi jed­na­ko ra­do­va­li. Zbog sve­ga to­ga mi je da­nas još i te­že kad se sa­mo sje­tim tih sreć­nih vre­me­na i ka­ko se to od­jed­nom, u tre­nu, sve sru­ši­lo i pre­o­kre­nu­lo, a naj­te­že mi je što znam da je sve išlo mi­mo nas, mi­mo vo­lje i že­lje obič­nih lju­di.
Voj­nu aka­de­mi­ju sam za­vr­šio 1983. go­di­ne, 39. kla­sa pje­ša­di­je. Ni­je da se hva­lim, ali sam bio je­dan od naj­bo­ljih u kla­si. Do­bio sam ras­po­red u Pod­go­ri­ci, a oda­tle su me upu­ti­li u Plje­vlja. Po­čet­kom 1990. go­di­ne pre­ko­man­do­van sam u Bi­tolj. Bio je to je­dan mo­to­ri­zo­va­ni ba­ta­ljon u ko­jem sam ja bio ko­man­dir jed­ne od tri če­te. Osta­lim dvi­je­ma su ko­man­do­va­li je­dan Slo­ve­nac i je­dan Hr­vat.
I on­da je po­če­lo zlo. Po­če­la je da se lju­lja ta ve­li­ka ku­la zva­na Ju­go­sla­vi­ja. Bi­lo mi je ve­o­ma te­ško zbog to­ga i kad je po­če­lo sve ono u Slo­ve­ni­ji, ja sam se ja­vljao da kao do­bro­vo­ljac idem ta­mo, bio spre­man da bra­nim Ju­go­sla­vi­ju do po­sled­nje ka­pi kr­vi. Bio sam za­i­sta istin­ski pa­tri­o­ta spre­man i da po­gi­nem za tu Ju­go­sla­vi­ju.
Ka­ko su do­ga­đa­ji od­mi­ca­li po­sta­ja­lo je sve te­že, po­go­to­vu na­ma ofi­ci­ri­ma. Re­đa­li su se do­ga­đa­ji ko­je ni­je­smo mo­gli da ra­zu­mi­je­mo ni­ti na njih uti­če­mo, da ih ob­ja­sni­mo voj­ni­ci­ma, a iz da­na u dan po­sta­ja­lo je sve oči­gled­ni­je da se sve ne­za­u­sta­vlji­vo ras­pa­da i ru­ši.
Sve­jed­no, ja sam du­go ži­vio u ne­koj po­taj­noj na­di da će se mo­žda sve to ipak ne­ka­ko smi­ri­ti i nor­ma­li­zo­va­ti, ali kad su po­če­li su­ko­bi i u is­toč­noj Bo­sni, kad je do­šlo do raz­do­ra na na­ci­o­nal­noj osno­vi, kad je do­šlo do su­ko­ba i u mo­joj Fo­či, kad sam sa­znao da su svu vlast pre­u­ze­li Sr­bi i u Fo­či i u Vi­še­gra­du, da su Mu­sli­ma­ni sa­tje­ra­ni u Go­ra­žde, u pot­pu­noj ne­iz­vje­sno­sti šta je sa mo­jom po­ro­di­com, ja sam od­lu­čio da na­pu­stim JNA i po­ku­šam da se pre­ba­cim u Go­ra­žde. Ve­li­ku ne­vo­lju mi je pri tom pri­či­nja­va­lo to što sam ja ta­da već bio ože­njen i imao di­je­te.
Ipak, ja iz Bi­to­lja jed­nog da­na za­pu­cam ko­li­ma pra­vo u Niš kod mog pri­ja­te­lja Sr­bi­na, po­ruč­ni­ka Dra­ga­na Si­mi­ća, dru­ga­ra sa ko­jim sam dru­go­vao još od Plje­va­lja, ko­ji je ta­da bio na slu­žbi u Za­je­ča­ru. Znao sam ja da je on u me­đu­vre­me­nu jed­no vri­je­me već pro­veo na ra­ti­štu u Hr­vat­skoj, da je čak i od­li­ko­van or­den za hra­brost is­po­lje­nu na tom ra­ti­štu. Do­če­ka me on brat­ski. Ka­žem mu šta sam na­u­mio: da je sta­nje ta­kvo da vi­še jed­no­stav­no ne mo­gu da pod­ne­sem sve to, da bih htio ne­ka­ko da se do­mog­nem Go­ra­žda jer mi je ta­mo sva fa­mi­li­ja. On mi ka­že: „Slu­šaj, ja ću ti po­mo­ći, živ te ne­ću pu­sti­ti i osta­vi­ti na cje­di­lu na te­ri­to­ri­ji na ko­joj je na­ša voj­ska, a po­sli­je ne­ka ti je Bog u po­moć...”
Sju­tra: „HO­ĆEŠ LI DA GA UBI­JEŠ TI ILI JA?“

Ju­go­slo­ven

Za de­se­tak go­di­na slu­žbe u JNA, Amir Re­ko je pro­šao go­to­vo ci­je­lu Ju­go­sla­vi­ju, od No­vog Mje­sta u Slo­ve­ni­ji pre­ko Go­spi­ća u Hr­vat­skoj, Pod­go­ri­ce i Plje­va­lja u Cr­noj Go­ri, do Bi­to­lja u Ma­ke­do­ni­ji i Za­je­ča­ra u Sr­bi­ji, i ni­je ni ču­do što je to­li­ko bio opi­jen ju­go­slo­ven­stvom.