-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­đe i puk. Je­dan put ide duž ri­je­ke, a dru­gi, no­vi, odva­ja se uz ko­su i šu­mar­ke. Pu­kov­nik Po­po­vić ja­še na če­lu pu­ka, a iza nje­ga ja­šu nje­go­va že­na i kćer­ka.
„Ko­ji put je bo­lji, ovaj po­red ri­je­ke ili onaj de­sno? – upi­ta pu­kov­nik Cr­no­gor­ca ko­ji sto­ji kraj pu­ta. „Si­gur­no, čo­če, onaj što ga je kralj pro­sje­kao, de­sno”.
Na ko­si pro­la­zi­mo kroz ne­ko se­lo. Na za­če­lju pu­ka ide ko­mo­ra. Ko­mor­dži­ja Jo­vo je ta­ko vjer­no imi­ti­rao la­ja­nje ov­čar­skog psa da u se­lu na­sta uz­bu­na. Jo­vo sta­de imi­ti­ra­ti ka­ko se ko­lju i na­sta ne­ču­ve­ni ur­lik pa­sa po se­lu.
„Ama, i do­sad su pro­la­zi­li voj­ni­ci, ali psi ni­je­su ta­ko ur­la­li”, ču­di se sta­ri Cr­no­go­rac, ko­ji sa že­na­ma i dje­com sto­ji na bre­žulj­ku i po­sma­tra pro­la­zak voj­ske.
Sun­ce za­la­zi za pla­nin­ske po­vi­jar­ce i ne­bo pa­ra­ju cr­ve­ni mla­ze­vi. Sa ko­se voj­ni­ci po­sma­tra­ju ve­li­čan­stven pri­zor. Pre­ko usje­ka i ko­sa na ko­ji­ma se uz­di­žu če­ti­na­ri ču­je se oteg­nu­to do­vi­ki­va­nje pla­ni­na­ca.
Noć je odav­no pa­la, a još se mar­šu­je. Pro­ra­čun po kar­ti ni­je bio do­bar. Sla­ba hra­na i du­gi mar­še­vi se is­klju­ču­ju. Duž ci­je­log pu­ta voj­ni­ci ko­ji su iz­o­sta­li iza svo­jih je­di­ni­ca i po­mi­je­ša­ni iz ra­znih pu­ko­va, sje­de uz va­tri­ce. Naj­zad, pu­kov­nik na­re­di da se puk svi­je u jed­noj šu­mi na pre­no­ći­šte. Sle­de­ćeg da­na puk i voj­ni­ci iz ra­znih pu­ko­va sti­go­še pred Be­ra­ne.
Pre­ko na­bu­ja­log Li­ma pre­la­zi se te­ško i ma­li ko­nji se za­no­se. Pje­ša­ci se upu­ću­ju na most, a ko­nja­ni­ci pre­la­ze na ga­zu. Raz­vo­đe­nje od­re­đu­je ma­jor Pe­tro­vić Lord, pri­prav­nik ge­ne­ral­štab­ne stru­ke i moj drug s ko­jim se za­gr­lih i po­lju­bih.
„Ni­je­smo se vi­dje­li od onog pu­to­va­nja vi­še ško­le u So­ko­ba­nju, kad smo slu­ša­li onu dje­voj­ku što je pje­va­la sa pro­zo­ra”. „Da bi­la su to div­na vre­me­na”, re­če Lord.
Pro­la­zi se kroz Be­ra­ne i či­ni se ve­li­ka va­roš. Voj­ni­ci is­tr­ča­va­ju da ku­pe ne­što po du­ća­ni­ma i br­zo se vra­ća­ju. No­vi­nar Ne­šić vik­nu iz jed­ne ka­fa­ni­ce mi­li­o­ne­ra i ovaj svra­ti da po­pi­je ko­ju.
Na pi­ja­ci sto­je ko­nji i dvi­je be­o­grad­ske lje­po­ti­ce, go­spo­đa Ela Ha­džić i nje­na se­stra, spre­ma­ju se da uz­ja­šu (Ela Ha­džić, su­pru­ga pu­kov­ni­ka Ste­va­na Ha­dži­ća, ka­sni­je dvor­ska da­ma kra­lji­ce Ma­ri­je).
Pre­la­zi se na sta­ro cr­no­gor­sko ze­mlji­šte. Sre­ta­mo Cr­no­gor­ke, vi­so­ke, sta­si­te, idu u va­roš da ku­pu­ju. Voj­ni­ci im ve­se­lo do­vi­ku­ju, a one vra­go­la­sto od­go­va­ra­ju. U du­gim cr­nim zu­bu­ni­ma i ma­lim ka­pi­ca­ma sa krat­kim ve­lom, Cr­no­gor­ke iz­gle­da­ju li­je­po.
„A što bje­ži­te od Šva­ba kad vas je to­li­ko?” – pi­ta jed­na. „Do­bro bi bi­lo da i vi po­đe­te s na­ma, za sva­ki slu­čaj”, od­go­va­ra Jo­vo ko­mor­dži­ja, na­mi­gu­ju­ći vra­go­la­sto i vu­ku­ći ko­nja s to­va­rom.
Pu­tem za An­dri­je­vi­cu pro­la­ze i tru­pe Dru­ge ar­mi­je, ko­je su pre­šle Ru­go­vu. Mje­ša­vi­na još ve­ća. Opet du­gi marš. Pu­kov­nik za­u­sta­vi puk u se­lu Vi­nic­ki, ra­di pre­no­ći­šta, a uju­tro ra­no kre­nu­smo pr­vi, da što ra­ni­je stig­ne­mo u An­dri­je­vi­cu.
U An­dri­je­vi­ci ne­ma ma­ga­ci­na s hra­nom, ka­ko smo se na­da­li. Mno­gi vi­ši šta­bo­vi su se već use­li­li u ku­će i puk ode do se­la Kra­lje u bli­zi­ni, gdje će sa­če­ka­ti red kad tre­ba da po­đe da­lje. Do­šlo je do na­go­mi­la­va­nja tru­pa, a put je sa­mo je­dan. Pu­kov­nik na­re­di da se iz ko­mo­re iz­da bra­šno i da se voj­ni­ci­ma di­je­li pe­če­ni hljeb iz pe­ka­re u se­lu. Ku­plje­no je i ne­ko­li­ko ova­ca i to po­di­že duh kod voj­ni­ka. Za­ču­še se pje­sma i svir­ka.
U jed­noj us­put­noj ka­fa­ni na­đoh so­bu u ko­ju sam pri­mio mi­li­o­ne­ra sa su­pru­gom i još tri ofi­ci­ra. Mi­li­o­ner je pla­tio za so­bu sto di­na­ra za noć, što je u to vri­je­me bi­lo mno­go. Ov­dje se još ne osje­ća rat.
Po po­du su pre­ko sla­me pro­str­ti čar­ša­vi i tu u uglu su le­ža­li svi osim me­ne. Ja sam imao polj­ski kre­vet. U ne­ko do­ba na­i­đe i jed­na mla­da Cr­no­gor­ka i tra­ži pre­no­ći­šte. Ma­jor joj re­če da i ona mo­že da spa­va sa osta­lim že­na­ma, mi­li­o­ne­ro­vom že­nom i uči­te­lji­com Jo­van­kom. One dvi­je dje­voj­ke su se odav­no odvo­ji­le, vje­ro­vat­no da sa­če­ka­ju oca.
To­kom no­ći čki­lji­la je ma­la lam­pa do ne­ko do­ba, a po­tom je na­stao mrak. Me­han­ski pa­co­vi i mi­še­vi pre­tr­ča­va­li su pre­ko po­kri­va­ča, a že­ne skri­va­le gla­ve da im ne gri­zu uši. Ali na sve se na­vik­ne, pa i na pa­co­ve.
Cio dan gle­da­mo s pro­zo­ra pro­laz ra­znih tru­pa. Na če­lu Pe­tog va­ljev­skog pu­ka svi­rao je i pje­vao har­mo­ni­kaš: „Šta je sre­bro, šta je zla­to,/ Kad ja ne­mam mo­je dra­go...”
U oči­ma go­spo­đe Ane za­bli­sta­še su­ze. Ta pje­sma je dir­nu­la u sr­ce i Jo­van­ku i ona bri­znu u plač.(NA­STA­VI­ĆE SE)