-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Kre­ne­mo ta­ko Dra­gan Si­mić i ja iz Ni­ša pre­ko Za­je­ča­ra, u ci­vi­lu, pu­tu­je­mo mo­jim ci­vil­nim autom – ka­zu­je da­lje Amir Re­ko. – Dra­gan vo­zi, ima voj­nu le­gi­ti­ma­ci­ju i na kon­trol­nim punk­to­vi­ma me­ne go­to­vo ni­ko ni­šta i ne pi­ta čim vi­de Dra­ga­no­vu le­gi­ti­ma­ci­ju. Do­pe­lja­mo se ne­ka­ko do Plje­va­lja. Ja ra­ču­nam da ću tu na­ći ne­ke mom­ke Mu­sli­ma­ne ko­je sam znao od­ra­ni­je, dok sam tu slu­žbo­vao, da se uz nji­ho­vu po­moć pre­ko Čaj­ni­ča ne­ka­ko uba­cim na te­ri­to­ri­ju Go­ra­žda.
Je­ste đa­vo­la, sve se to ne­kud raz­bje­ža­lo, ne­ma ži­va uva i ja šta ću, kud ću, po­no­vo Dra­ga­nu na vrat. Pro­ba­li na „di­vlji“ gra­nič­ni pre­laz pre­ko Šu­la, vr­zma­li se dva da­na oda­tle do Pri­bo­ja, pa do Us­ti­pra­če i Me­si­ća. Dra­gan stal­no is­pred me­ne, gla­va mi u nje­go­vim ru­ka­ma. Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti taj su­sret sa „bi­je­lim or­lo­vi­ma“ na lim­skom mo­stu u Pri­bo­ju. Ne pri­la­ze Dra­ga­nu ne­go s mo­je stra­ne upe­ri­li pu­ške i je­dan ona­ko dr­sko pi­ta ka­ko se zo­vem. Ja se tru­dim da osta­nem mi­ran i pri­bran i ka­žem mu da sam Mu­sli­man, ako ga to za­ni­ma.
– Ma, ne pi­tam te to, no ka­ko se zo­veš – is­ko­la­či on oči i po­di­že ci­jev.
Uto­me Dra­gan iz­le­tje iz ko­la i is­pri­je­či se is­pred njih:
– Šta će­te, maj­ku vam va­šu?! – brek­nu i opso­va, iako ni­je u dže­pu imao ni bri­tvu. – Dok smo mi kr­va­ri­li na Vu­ko­va­ru vi ste plan­do­va­li po­red že­na i sad ste do­šli da se ov­de nad na­ma ju­na­či­te, sram vas i stid bi­lo...!
Gr­mi i psu­je Dra­gan, ne bi­ra ri­je­či, a ja stre­pim i sa­mo če­kam kad će gru­nu­ti ra­fal i po­ko­si­ti ga. Oči­gled­no su nje­go­ve ri­je­či i ta hra­brost njih to­li­ko šo­ki­ra­li i zbu­ni­li da im za tren klo­nu­še pu­ške i go­to­vo is­pa­do­še iz ru­ku. Pu­sti­še nas bez ijed­ne ri­je­či vi­še...
Sju­tra­dan, slič­na pri­ča. Kad smo ko­nač­no do­bi­li odo­bre­nje u glav­noj ko­man­di srp­skih sna­ga u Me­si­ći­ma po­što je i Dra­gan po­tvr­dio mo­ju laž da mi je po­ro­di­ca u Go­ra­ždu i da idem sa­mo da vi­dim po­ro­di­cu, po dru­gi put smo se na­šli na mo­stu u Us­ti­pra­či – tre­ba sa­mo da pre­đem pre­ko mo­sta i na­đem se na mu­sli­man­skoj te­ri­to­ri­ji.
– Is­pred ko­la se is­pri­je­či bra­do­nja sa du­gom ko­som, re­de­ni­ci­ma i ko­kar­dom na šaj­ka­či, kao iz fil­mo­va Velj­ka Bu­la­ji­ća – sje­ća se Dra­gan Si­mić. – Ne pri­la­zi Ami­ru, no pra­vo k me­ni:
– Ku­da, bra­ćo? – pi­ta ci­nič­no.
– Ja dov­de, a ovaj moj drug da­lje, pre­ko mo­sta, put Go­ra­žda – od­go­va­ram mir­no i što mo­gu hlad­no­krv­ni­je. Uze i po­gle­da na­še le­gi­ti­ma­ci­je i kad pro­či­ta Ami­ro­vo ime, me­ni po­gle­dom i po­kre­tom ci­je­vi od pu­ške da­de znak da iza­đem iz ko­la i uve­de me u bun­ker ozi­dan od dža­ko­va pi­je­ska. Ta­mo ih ima još če­ti­ri-pet kao i on:
– Ho­ćeš li ti da ubi­ješ ovo­ga ili da to uči­ni­mo mi? – pro­sik­ta.
– Ja ne­ću, a ne­će­te ni vi dok je mo­ja gla­va na ra­me­ni­ma i ako će­te da ubi­je­te nje­ga mo­ra­te pr­vo ubi­ti me­ne.
– U ne­ko do­ba, a me­ni se či­ni­lo da je pro­šla ci­je­la vječ­nost – sje­ća se tih kri­tič­nih tre­nu­ta­ka Amir Re­ko – Dra­gan se vra­ti, ali mi ta­da ni­je ka­zao šta su tra­ži­li od nje­ga. Sa­zna­ću to tek dva­de­set go­di­na ka­sni­je kad sam se po­no­vo sre­li, ali ni da­nas ne znam ka­ko ih je ura­zu­mio i ubi­je­dio da me po­šte­de i pu­ste da odem ka Go­ra­ždu. Mo­žda i za­to što su vje­ro­va­li da će me sa dru­ge stra­ne upu­ca­ti Mu­sli­ma­ni kad kre­nem pre­ko mo­sta, če­ga sam se i ja pla­šio...
Sju­tra: NE­ĆU DA PU­CAM U NE­JAČ


Pro­vo­ka­tor

Sa dru­ge stra­ne mo­sta u Us­ti­pra­či ni­je bi­lo mu­sli­man­ske voj­ske, ali su sa osma­trač­ni­ce, od­o­zgo sa ne­kog br­da, za­pa­zi­li to ci­vil­no vo­zi­lo ko­je se dva da­na mo­ta­lo po tom va­žnom sa­o­bra­ćaj­nom i stra­te­škom čvo­ri­štu, uoči­li ka­ko se je­dan od ci­vi­la iz tog vo­zi­la odvo­jio i kre­nuo pje­ške pre­ko mo­sta put Go­ra­žda. Od­mah su, na­rav­no, ja­vi­li ko­man­di da su čet­ni­ci uba­ci­li pro­vo­ka­to­ra... Ami­ra Re­ka su po­sli­je u Go­ra­ždu du­go is­pi­ti­va­li i pro­vje­ra­va­li ko je i za­što je do­šao, sve dok ni­je na­i­šao ne­ko ko ga je po­zna­vao...