U Li­je­voj Ri­je­ci Va­so­je­vi­ći se br­zo na­mno­ži­še i ra­ši­ri­še uz Ri­je­ku do Ra­ško­va guv­na i Ivo­vi­ka. Va­so­je­vi­ći Tur­ci­ma ni­su pla­ća­li da­nak, do­kle su ga pla­ća­li svi nji­ho­vi su­se­di: Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Rov­ča­ni i Mo­ra­ča­ni. U to vri­je­me ple­me­na me­đu so­bom ži­vlja­hu u ne­pre­kid­noj bor­bi, te je­da­red Ku­či do­ve­du Tur­ke ko­ji iz­ne­na­da uda­re na Li­je­vu Ri­je­ku, svu je po­pa­le i sta­nov­ni­ke re­stje­ra­ju ko­je­ku­da, ta­ko da se za ne­ko­li­ko go­di­na ne vra­ća­še kao Ka­ra­dži­ći u Drob­nja­ke, Đu­ro­vi­ći u Du­pi­lo u Crm­ni­ci, Da­be­ti­ći-Mo­ra­kov­ci u Nik­šić­ku Žu­pu, a Bo­ji­ći u Gor­nju Mo­ra­ču.
Ka­ko su se ko­ja ple­me­na ra­ši­ri­la iz Li­je­ve Ri­je­ke po lim­skoj do­li­ni pre­da­nje ni­šta ne go­vo­ri. Ali po po­lo­ža­ju i ro­do­no­sti ze­mlji­šta, a i po ne­kim dru­gim zna­ci­ma, da se iz­ve­sti da su se pr­vo Lo­pa­ća­ni na­se­li­li Tre­šnje­vo, No­va­ko­vi­ći (sem Ba­bo­vi­ća) i Mi­jo­ma­no­vi­ći Sla­ti­nu i Za­br­đe, Ko­va­če­vi­ći i Ba­bo­vi­ći Ko­nju­he, a Pri­so­ju i Kra­lje(po­red re­ke) Da­be­ti­ći.
Kad su se doc­ni­je mno­gi Va­so­je­vi­ći po­vra­ti­li na svo­ja og­njiš­za, gle­da­li su sva­ko­ja­ko ka­ko će se osve­ti­ti su­sje­di­ma. Ta­ko se ne­pri­ja­telj­stva pro­du­ži­še, a Va­so­je­vi­ći i da­lje ne pla­ća­hu da­nak Tur­ci­ma. Bra­to­no­ži­ći sa ko­ji­ma bi­ja­hu u stal­nom ne­pri­ja­telj­stvu, ovom pri­li­kom, do­ve­do­še tur­sku voj­sku, te ova uda­ri sa tri stra­ne na Li­je­vu Ri­je­ku.
Pri­ča se da je bra­to­no­ški voj­vo­da Pe­jo Sta­no­je­vić, či­ja je kći bi­la u car­skom ha­re­mu u Ca­ri­gra­du, po­šao kod svo­ga ze­ta sul­ta­na i stao op­tu­ži­va­ti Va­so­je­vi­će:
„Sul­tan-ca­re, ogri­ja­no sun­ce,
Ja sam do­ša k te­bi od ne­vo­lje,
Od zu­lu­ma od Va­so­je­vi­ća,
Što no me­ne zu­lum uči­ni­še,
Car­ske dža­de na­ma pre­ki­nu­še,
Sva­ku sre­ću na­ma od­u­ze­še,
Od­u­ze­še vo­du na No­ži­cu,
Uze­še ni ze­le­ne li­va­de,
Kad ni do­đe va­kat od pla­ni­ne,
na pla­ni­nu mi ne iz­di­že­mo“.
Na Pe­jo­vu žal­bu sul­tan da­de fer­man ko­ji Pe­jo po­ne­se u Ska­dar pa­ši Bu­ša­tli­ji u ko­me mu bi­je­še na­re­đe­no da sku­pi ve­li­ku voj­sku i da uda­ri na Va­so­je­vi­će. Kad Bu­ša­tli­ja pri­mi ovaj fer­man, po­šlje pi­smo Mu­staj-pa­ši Mah­mud­be­go­vi­ću: „Da po­ku­pi si­lo­vo­tu voj­sku, od Pri­zre­na do Gu­si­nja gra­da, i da sa voj­skom ide u Gu­si­nje“.
Mah­mud­be­go­vić do­će s voj­skom u Gu­si­nja za­jed­no sa Ša­ba­na­gi­ćem, gu­sinj­skim po­gla­va­rom, i dva Ara­pi­na, ko­ji su bi­li pred voj­skom Mah­mud­be­go­vi­ća. Voj­ska se kre­nu uz Vr­mo­šu, i pre­ko Ši­ro­ka­ra do­đe u Ve­ru­šu, gdje voj­sku ulo­go­re na va­so­je­vić­kim pa­šnja­ci­ma i li­va­da­ma. Oda­tle Mu­staj-pa­ša po­ša­lje pi­smo na Lo­pa­te po­pu Ra­ke­ti­ću:
„Ka­ko knji­gu na ru­ka­ma pri­miš,
Po­ku­pi mi od ze­mlje gla­va­re,
I do­ve­di me­ni na pre­da­ju!
Pa po­ku­pi dva­na­est đe­vo­ja­ka,
Od do­bri­jeh ku­ća i odža­ka,
Za mo­ji­jeh dva­na­est pa­šaj­li­ja!
I do­ve­di Bra­jo­ti­ća Ma­ru,
Da je lju­bi cr­ni Ara­pi­ne,
A me­ni ćeš mla­du po­pa­di­ju,
Po­pa­di­ju po­pa Ra­ke­ti­ća.
Da je pa­ša pod ša­to­rom lju­bi“.
Pop od­mah sa­zo­ve sve gla­va­re na skup­šti­nu i pro­či­ta im Mu­staj-pa­ši­no pi­smo, na što mu oni od­go­vo­re:
„A Bo­ga mi, po­pe Ra­ke­ti­ću,
Svi smo ra­dij ča­sno po­gi­nu­ti,
No Tur­či­nu ra­ja po­sta­nu­ti,
Ra­ja tur­ska ni­kad bi­li ni­je­smo,
No mu pi­ši list knji­gu bi­je­lu,
Ne­ka ide na­ma na mej­da­nu,
Pa što ko­me Bog i sre­ća dad­ne“
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
Ivan Mi­lo­še­vić