Po­ma­lo je čud­no po­na­ša­nje ge­ne­ra­la Jo­va Di­vja­ka u ovo mir­no­dop­sko vri­je­me. Po­ja­vlju­je se kao sla­vo­do­bit­nik i še­ta uli­com Do­bro­vo­ljač­kom, bez iole gri­že sa­vje­sti, či­me još jed­nom po­tvr­đu­je onu na­rod­nu flo­sku­lu ,,Zlo­či­nac se vra­ća na mje­sto zlo­či­na”. Po­seb­no su čud­ne nje­go­ve iz­ja­ve o to­me zlo­či­nu. Ko­li­ko mi je po­zna­to, pri­pre­ma i knji­gu o to­me ,,ve­li­čan­stve­nom” uspje­hu, od­no­sno zlo­či­nu, sa na­slo­vom ,,Ne pu­caj”. Zna Jo­vo da mr­tvi ne go­vo­re ina­če bi mu li­kvi­di­ra­ni pu­kov­nik dr Bu­di­mir Ra­du­lo­vić, ko­ji je bio u sa­ni­tet­skom vo­zi­lu obi­lje­že­nim sa cr­ve­nim kr­stom i bi­je­lom tra­kom oko ru­ke sa cr­ve­nim kr­stom na njoj, re­kao ,,Zna­te li vi, pu­kov­ni­če, da mo­jom li­kvi­da­ci­jom shod­no Me­đu­na­rod­nom rat­nom pra­vu či­ni­te rat­ni zlo­čin?”
Pu­kov­ni­ci Mi­ro So­kić, Gra­di­mir Pe­tro­vić, Bo­ško Mi­haj­lo­vić i Bo­ško Jo­va­no­vić i svi osta­li li­kvi­di­ra­ni po­no­vi­li bi to isto po­zi­va­ju­ći se na Me­đu­na­rod­no rat­no pra­vo i Od­red­be Že­nev­ske kon­ven­ci­je o rat­nim za­ro­blje­ni­ci­ma. Ra­ču­na­li su da is­pred se­be ima­ju obra­zo­va­na ofi­ci­ra ko­me je po­znat po­stu­pak sa rat­nim za­ro­blje­ni­ci­ma i da će shod­no to­me i po­stu­pa­ti. Me­đu­tim, Jo­vo se svi­je­šću iz­rav­nao sa do­tič­nim zlo­čin­ci­ma, pod­le­gao ba­nal­no­sti­ma smrt­nog čo­vje­ka i ta­ko se po­na­šao ili je do­ka­zi­vao svo­ju lo­jal­nost nad­re­đe­ni­ma pa is­ko­ri­stio uka­za­nu pri­li­ku. Ni­je za­šti­tio ni gra­đan­sko, ci­vil­no, li­ce na slu­žbi u JNA Nor­me­lu Šu­ko, jer je ona sa­mim tim, po nji­ho­vom shva­ta­nju, iz­da­la svoj na­rod. Ina­če, sa­da­šnje po­na­ša­nje ge­ne­ra­la Di­vja­ka pod­sje­ća me na lik Mi­nje Go­lu­bi­ća, ju­na­ka iz knji­ge Spo­me­ni­ca sje­ni pod­go­rič­kih Sr­ba, auto­ra Ne­ša K. Sta­ni­ća iz 1912. go­di­ne. Po­bje­gao Mi­nja u Spuž kod Tu­ra­ka ko­ji su ga li­je­po pri­mi­li da­ju­ći mu afe­ri­me. Jed­nog da­na, ni­je bio tre­ći maj, Mi­nja iza­đe u po­lje gdje su srp­ski čo­ba­ni na­pa­sa­li ov­ce. Na­o­ru­žan do zu­ba, pun se­be, pri­đe Ja­ku – Mu­ju Sta­ni­ću pa će mu re­ći: ,,Znaš li Ja­ko da sam ja, Mi­nja Go­lu­bić, ču­ve­ni i do­bar ju­nak, i da te bih mo­ga ubi­ti i isje­ći, a da mi za to ne smi­je ni­ko ni­šta uči­ni­ti”. Ja­ko mu od­go­vo­ri ,,Znam da si Mi­nja, ali ni­je­si ju­nak no iz­daj­nik srp­ski i pri­dvo­ri­ca tur­ska, što se hva­liš. Iz­ro­du Srp­ski”. Mi­nja je po­bje­gao me­đu Tur­ke zbog ne­sla­ga­nja sa knja­zom Da­ni­lom Pe­tro­vi­ćem, a po­je­di­ni Sr­bi i Cr­no­gor­ci, me­đu ko­ji­ma je i Jo­vo, po­sta­li su pri­dvo­ri­ce lju­di na vla­sti u sa­da­šnjoj Fe­de­ra­ci­ji BiH iz lič­nog in­te­re­sa ili stra­ha, pa se ju­na­če. Mo­gu­će i zbog ide­o­lo­gi­je, jer je stra­na ko­joj su se pri­klo­ni­li sli­je­di­la fa­ši­stič­ku ide­o­lo­gi­ju i po­li­ti­ku ra­di­kal­nog isla­mi­zma.
Svi su oni zna­li ko­me je pri­pa­dao čel­ni čo­vjek i nje­go­vi sa­rad­ni­ci u li­ku Et­he­ma Bi­čak­či­ća, Ome­ra Beh­me­na, Ša­ćir­be­go­vi­ća i dru­gih ko­ji su za­jed­no sa Ali­jom su­đe­ni 1949. go­di­ne zbog pro­fa­ši­stič­ke ide­o­lo­gi­je i 1983. go­di­ne zbog pro­kla­mo­va­nja li­be­ral­nog isla­mi­zma. Na dru­goj stra­ni su pri­pad­ni­ci JNA ko­ji sli­je­de an­ti­fa­ši­stič­ku ide­o­lo­gi­ju pa sa­mim tim su nji­ho­vi ne­pri­ja­te­lji. Ap­so­lut­na je isti­na da su 1941. go­di­ne Kra­lje­vi­nu Ju­go­sla­vi­ju po­ru­ši­li fa­ši­sti, a SFRJ 1991. go­di­ne nji­ho­vi sled­be­ni­ci. Jo­vu bih pred­lo­žio da po­što je vješt na pe­ru, ako on sve to pi­še, umje­sto na­slo­va ,,Ne pu­caj” na­pi­še knji­gu pod na­slo­vom ,,Spo­me­ni­ca sje­ni sa­ra­jev­skih Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca”, jer do­bro zna sve o nji­ho­vom stra­da­nju, pljač­ki nji­ho­ve imo­vi­ne i ko su sve bi­le pri­dvo­ri­ce ak­tu­el­ne vla­sti. Re­ci­mo, ko je opljač­kao imo­vi­nu iz sta­no­va star­je­ši­na i gra­đan­skih li­ca na slu­žbi u JNA. Ko je i za­što li­kvi­di­rao pen­zi­o­ni­sa­nog pot­pu­kov­ni­ka Dra­ška Ko­va­če­vi­ća, ma­jo­ra Ne­đa Bo­za­la, uhap­sio nje­mu do­bro po­zna­te, sku­pa ra­di­li, pen­zi­o­ni­sa­ne pu­kov­ni­ke Fi­li­pa Ka­sa­li­cu, Vla­da Jan­ko­vi­ća i mno­ge dru­ge, ne­vi­no li­kvi­di­ra­ne i mu­če­ne Sr­be i Cr­no­gor­ce. Za­što je ru­še­na ka­sar­na JNA u Mo­sta­ru 3.4.1992. go­di­ne u ko­joj su bi­va­ko­va­li voj­ni­ci. Za­što je na­pad­nu­ta ko­lo­na pri­pad­ni­ka JNA u Tu­zli 15.5.1992. go­di­ne. Mo­žda i za ko­je je za­slu­ge on od­li­ko­van od stra­ne fran­cu­ske, za one dok je bio na ško­lo­va­nju kod njih kao ka­pe­tan JNA, zna Jo­vo o če­mu je ri­ječ, ili za ove zlo­či­ne ko­je su po­či­nje­ni nad pri­pad­ni­ci­ma JNA, dru­gog, tre­ćeg i pet­ne­stog ma­ja 1992. go­di­ne. Ko­man­da ko­joj pri­pa­da, ge­ne­ral Jo­vo, zna­la je da pri­pad­ni­ci JNA, dr­ža­vlja­ni SRJ ima­ju na­re­đe­nje od svo­je pret­po­sta­vlje­ne ko­man­de da do 20.5.1992. go­di­ne na­pu­ste te­ri­to­ri­ju BiH i pre­lo­ci­ra­ju se na pro­stor SRJ. Me­đu­tim, i po­red to­ga do­no­si od­lu­ku da ne do­zvo­li mi­ran iz­la­zak i na­pu­šta­nje te­ri­to­ri­je pri­pad­ni­ci­ma JNA već pred­u­zi­ma sve vr­ste ak­tiv­no­sti da što ve­ći broj pri­pad­ni­ka JNA na­pu­sti te­ri­to­ri­ju BiH u mr­tvač­kim san­du­ci­ma. Ča­stan ofi­cir bi na­pi­sao sa­mu isti­nu i ni­šta vi­še. Ako se­be sma­tra ta­kvim, Jo­vo će to i ura­di­ti za­rad mr­tvih i za­rad isti­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)