-Pri­re­di­la: Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

●Ni­ste bi­li kr­šte­ni?
– Ne, kr­sti­li su me kad sam na­pu­nio 8 go­di­na. Dok smo mi če­ka­li da se je­dan mi­li­o­ner, očev pri­ja­telj, ko­ji je tre­ba­lo da mi bu­de kum, sve­šte­nik i ja na­đe­mo na istom mje­stu, pro­šle su go­di­ne. Mo­ji bra­ća i se­stra već su bi­li „kum­čad”, ove ili one go­spo­đe, a me­ne su tek u osmoj go­di­ni kr­sti­li. Če­ka­li su da do­đe Fi­del Pi­njo San­tos, mi­li­o­ner ko­ji je tre­ba­lo da mi bu­de kum. Otud i mo­je ime, ta­ko da ne mo­gu da se baš po­no­sim nji­me. Ro­đen sam 13. av­gu­sta, a Sve­ti Fi­del pa­da 24. apri­la, Sve­ti Fi­del iz Sig­ma­rin­ge­na. Ka­sni­je sam po­ku­šao da ot­kri­jem ko je on bio. Tri­na­e­stog av­gu­sta je Sv. Hi­po­lit, ali me­ne su na­zva­li Fi­del po čo­vje­ku ko­ji je tre­ba­lo da mi bu­de kum, po vr­lo bo­ga­tom čo­vje­ku ko­ji je po­vre­me­no do­la­zio u na­šu ku­ću u Bi­ra­nu.
● On­da je Vaš pra­vi kum kon­zul Ha­i­ti­ja?
– Da. Kon­zul Ha­i­ti­ja ko­ji se ože­nio pro­fe­sor­kom kla­vi­ra, se­strom mo­je uči­te­lji­ce. Njih dvo­je su mo­ji kr­sni ku­mo­vi. Sje­ćam se da sam s ku­mom, kon­zu­lom Ha­i­ti­ja, jed­nog da­na oti­šao da po­sje­tim ogro­man put­nič­ki brod La Sal, s dva dim­nja­ka, pre­ko­o­ke­an­ski brod u ko­jem je kao u ko­šni­ci vri­lo od Ha­i­ća­na, iz­gna­nih iz ze­mlje na osno­vu Za­ko­na o na­ci­o­na­li­za­ci­ji ra­da, o ko­jem sam Vam već pri­čao. Na tom luk­su­znom pre­ko­o­ke­an­skom bro­du vi­dio sam i one Ha­i­ća­ne iz slam­na­tih ku­ća s ko­ji­ma sam jeo pe­če­ni ku­ku­ruz, i njih su prog­na­li s Ku­be da pro­ži­ve ko zna ka­kve stra­ho­te i pat­nje u sop­stve­noj ze­mlji, si­ro­ma­šni­joj čak i od Ku­be. Iz jed­ne ve­li­ke bi­je­de po­sla­li su ih u dru­gu, još ve­ću.
●Bi­li su de­por­to­va­ni s Ku­be?
– Da. U go­di­na­ma bo­gat­stva i pro­cva­ta še­ćer­ne in­du­stri­je, de­se­ti­ne hi­lja­da Ha­i­ća­na do­šlo je da sa­di, uz­ga­ja i sje­če še­ćer­nu tr­sku. Ra­di­li su u po­lji­ma kao po­lu­ro­bo­vi, mu­ko­trp­no i za bed­ne pla­te. Mi­slim da su ro­bo­vi u XIX vi­je­ku ima­li bo­lje ži­vot­ne uslo­ve od onih ko­ji su ima­li ti Ha­i­ća­ni na po­čet­ku XX. Ne­ka­da­šnji ro­bo­vi bi­li su vla­sni­štvo ro­bo­vla­sni­ka ko­ji se za njih bri­nuo kao vla­snik ko­ji se bri­ne za svo­je ži­vo­ti­nje. Ro­bo­vla­sni­ci su se bri­nu­li za zdra­vlje ži­vo­ti­nje i hra­ni­li su je, ali ka­pi­ta­li­sta se ni­je bri­nuo za zdra­vlje na­vod­no slo­bod­nog rad­ni­ka, ne­ka­da­šnjeg ro­ba, ni­ti ga je hra­nio. Po­sle ta­ko­zva­ne re­vo­lu­ci­je iz 1933, ko­ja se za­pra­vo svo­di­la na po­kret za bor­bu pro­tiv zlo­u­po­tre­ba, na sna­gu je stu­pi­la ta­ko­zva­na na­ci­o­na­li­za­ci­ja ra­da, i na za­htjev da se Ku­ban­ci­ma da pred­nost pri­li­kom za­po­šlja­va­nja, usli­je­di­li su do­ga­đa­ji kao ovaj ko­ji sam Vam po­me­nuo. Taj za­kon, u osno­vi pra­ve­dan, do­veo je do okrut­nih mje­ra i pri­je sve­ga je zlo­u­po­tri­je­bljen ne bi li se de­por­to­va­le hi­lja­de i hi­lja­de Ha­i­ća­na ko­ji su vi­še od 20 go­di­na ži­vje­li na Ku­bi. Broj sta­nov­ni­ka se po­ve­ćao, bi­lo je pre­vi­še Ha­i­ća­na, a oni su ih on­da su­ro­vo i bez­o­sje­ćaj­no ukr­ca­li na bro­do­ve za Ha­i­ti. Ne­čo­vječ­no. Me­ne su od­ve­li da to vi­dim, i ni slu­tio ni­sam ko­li­ko će mi to ka­sni­je po­mo­ći da ra­zu­mi­jem svi­jet.
● Ko­li­ko ste go­di­na pro­ve­li kod uči­te­lji­ce?
– Ta­mo sam pro­veo tri Bo­go­ja­vlje­nja. To je je­di­no mje­ri­lo po­mo­ću ko­jeg mo­gu ma­nje-vi­še pre­ci­zno da ra­ču­nam. Kad smo već kod Bo­go­ja­vlje­nja – re­kao sam Vam da je pra­vo ču­do što ni­sam po­stao mu­zi­čar... za­pra­vo, ja mi­slim da sam mo­gao da bu­dem mu­zi­čar jer je mo­ja ku­ma po cio dan svi­ra­la – šte­ta što joj ni­je pa­lo na pa­met da me pod­u­ča­va, da is­ko­ri­sti mo­ju do­ko­li­cu – i za sva­ko od ta tri Bo­go­ja­vlje­nja do­ni­je­li bi mi po je­dan mu­zič­ki in­stru­ment. Pr­vi je bio kar­ton­ska tru­ba s alu­mi­ni­jum­skim pi­skom; dru­gi opet tru­ba od kar­to­na i alu­mi­ni­ju­ma; a tre­ći tru­ba ci­je­la od alu­mi­ni­ju­ma, s tri dir­ke.
(kraj)


Vi­lju­škom hva­tao zr­no pi­rin­ča

● I ka­že­te da ste u San­tja­gu gla­do­va­li?
– Gla­do­vao sam. U Bi­ra­nu su me stal­no tje­ra­li da je­dem, a u San­tja­gu sam žu­dio za hra­nom. Od­jed­nom sam ot­krio da je pi­ri­nač ve­o­ma uku­san, a po­ne­kad bi nam s pi­rin­čem da­li i par­če slat­kog krom­pi­ra ili ma­lo pi­ka­di­lja – ne sje­ćam se da smo ikad je­li hljeb – ali ne­vo­lja je u to­me što bi­smo obrok za še­sto­ro-sed­mo­ro lju­di ko­ji je tre­ba­lo da nam osta­ne i za ve­če­ru po­je­li već za ru­čak. Hra­nu su nam do­no­si­li iz ku­će uči­te­lji­či­ne ro­đa­ke ko­ju su zva­li Ko­si­ta, Ma­lec­ka, Sit­na. Bi­la je vr­lo go­ja­zna že­na, ne znam za­što su je ta­ko zva­li; iz­gle­da da je ona je­la na­šu hra­nu. U nje­noj ku­ći se ku­va­lo, a je­dan ro­đak, Mar­si­jal – ta­kvo ime se ne za­bo­ra­vlja – uvi­jek je u isto vri­je­me do­no­sio kan­ti­cu s ma­lo pi­rin­ča, pa­su­lja, slat­kog krom­pi­ra ili pr­že­nih ba­na­na, ma­lo pi­ka­di­lja, kao što re­koh, u rijet­kim pri­li­ka­ma, i mi bi­smo to po­di­je­li­li me­đu so­bom. Sje­ćam se ka­ko sam vi­lju­škom po­ku­ša­vao da na­hva­tam i po­sled­nje zr­no pi­rin­ča.