-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ma­ri­će­vi stu­den­ti na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji, iz­me­đu osta­lih, bi­li su: Ra­doš No­va­ko­vić, So­ja Jo­va­no­vić, Bo­ra Ha­na­u­ska, Ba­ta Mi­la­di­no­vić, Ne­da De­po­lo, Ol­ga Mi­ha­i­lo­vić, Mi­ra Tra­i­lo­vić, Da­na Mi­lo­še­vić, Mi­ća To­mić, Mi­ha­i­lo Pa­ska­lje­vić, Mir­ja­na Ko­cić, Lju­bi­ca Ja­ni­ći­je­vić... Sa pro­fe­su­rom će na­sta­vi­ti i po­sli­je oslo­bo­đe­nja Be­o­gra­da ka­da 20. ok­to­bra 1944. bu­du do­šli par­ti­za­ni. Ma­rić ni­čim ni­je oskr­na­vio svo­je ime: sri­je­tao se i dru­žio sa lju­di­ma od pe­ra (oni­ma što su od­bi­li sa­rad­nju sa Njem­ci­ma i kvi­slin­zi­ma) – bi­li su to uglav­nom raz­go­vo­ri sa Mar­kom Ri­sti­ćem, Ivom An­dri­ćem, Pe­trom Ko­nje­vi­ćem...
Na iz­ma­ku de­cem­bra 1944. u Umjet­nič­kom pa­vi­ljo­nu na Ka­le­meg­da­nu otvo­re­na je pr­va iz­lo­žba srp­skih sli­ka­ra, po­sve­će­na ra­nje­nim bor­ci­ma. U bo­žić­nom bro­ju „Po­li­ti­ke” 1945. Sre­ten Ma­rić za­mje­ra sli­ka­ri­ma što ni­je­su od­ra­zi­li „sa­vre­me­na krup­na isto­rij­ska vre­nja”’, a 10. mar­ta na Na­rod­nom uni­ver­zi­te­tu VI­II re­jo­na dr­ži pre­da­va­nja o pr­va­ku rad­nič­kog po­kre­ta u Sr­bi­ji Sve­to­za­ru Mar­ko­vi­ću, po­vo­dom se­dam­de­se­to­go­di­šnji­ce smr­ti. Sve­to­za­ru Ma­r­ko­vi­ću se, po nje­mu, de­si­lo ono naj­ljep­še što se mo­že de­si­ti jed­nom so­ci­ja­li­sti: da bu­de pre­va­zi­đen – i ostva­ren.
Iz dr­žav­nog Iz­da­vač­kog za­vo­da Ju­go­sla­vi­je tra­že nje­go­vo mi­šlje­nje o knji­ga­ma, pri­je sve­ga iz svjet­ske knji­žev­no­sti. (Ovaj za­vod će me­đu pr­vi­ma knji­ga­ma ob­ja­vi­ti An­dri­će­vu „Trav­nič­ku hro­ni­ku”) Ma­rić 15. ma­ja 1945. go­vo­ri na otva­ra­nju pr­ve knji­ža­re so­vjet­skih knji­ga u Be­o­gra­du, u ime Dru­štva za kul­tur­nu sa­rad­nju Ju­go­sla­vi­je sa So­vjet­skim Sa­ve­zom (pri­sut­ni su i mi­ni­star za pro­svje­tu u vla­di Ju­go­sla­vi­je Vla­di­slav Rib­ni­kar i so­vjet­ski am­ba­sa­dor Sad­či­kov) Mi­ni­star­ka za pro­svje­tu u vla­di Sr­bi­je Mi­tra Mi­tro­vić po­sta­vi­će ga za ho­no­rar­nog pro­fe­so­ra Aka­de­mi­je li­kov­nih umjet­no­sti u Be­o­gra­du, pred­met – isto­ri­ja umjet­no­sti. I da­lje će pre­da­va­ti u dram­skom stu­di­ju Mu­zič­ke aka­de­mi­je.
Že­na Je­li­ca je re­fe­rent Na­rod­nog od­bo­ra. Sa nji­ma ži­vi i nje­gov otac Sta­men­ko, ko­me je bli­zu osam­de­set go­di­na. Maj­ka Je­le­na sta­nu­je sa se­strom Li­zom. No­va vlast uva­ža­va nje­go­vo po­zna­va­nje svjet­ske knji­žev­no­sti i kul­tu­re uop­šte. On je je­dan od ri­jet­kih in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji do­bro go­vo­ri fran­cu­ski, en­gle­ski, ru­ski i nje­mač­ki je­zik. Pre­veo je s en­gle­skog na srp­ski „Gu­li­ve­ro­va pu­to­va­nja” Džo­na­ta­na Svif­ta, a Iz­da­vač­ki za­vod Ju­go­sla­vi­je je knji­gu od­mah ob­ja­vio. Mi­lan Bog­da­no­vić je u pr­vom bro­ju „Na­še knji­žev­no­sti” na­pi­sao da je ova knji­ga ob­ja­vlje­na u ko­lu svjet­skih kla­si­ka „u do­brom i si­gur­nom pre­vo­du dr Sre­te­na Ma­ri­ća”, a Isi­do­ra Se­ku­lić je u „Lje­to­pi­su Ma­ti­ce srp­ske” bi­la iz­ri­či­ta: „Pre­vod dok­to­ra Ma­ri­ća je li­te­rar­no zna­lač­ki rad i je­zič­ki zdrav rad. Šio je pre­vo­di­lac taj tekst spo­lja, ali dru­gom ru­kom ga ne­pre­sta­no pi­pao iz­nu­tra...”’
U pro­lje­će 1947. Sre­ten Ma­rić je sti­gao u Pa­riz – upu­ćen je na rad u ju­go­slo­ven­sku am­ba­sa­du, kao sa­vjet­nik za kul­tu­ru. Am­ba­sa­dor je je­dan od osni­va­ča nad­re­a­li­stič­kog po­kre­ta u Sr­ba – Mar­ko Ri­stić. Ima 44 go­di­ne i ve­o­ma pre­da­no se po­sve­ću­je di­plo­ma­ti­ji. Do­bar zna­lac fran­cu­skog je­zi­ka i kul­tu­re, Sre­ten Ma­rić ne­ma pro­ble­ma u shva­ta­nju i tu­ma­če­nju sa­vre­me­nih do­ga­đa­nja u kul­tur­nom ži­vo­tu Fran­cu­ske. Nje­go­ve de­pe­še i iz­vje­šta­ji Mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va Ju­go­sla­vi­je uzor­ni su i od­u­da­ra­ju od či­nov­nič­ke lek­si­ke i či­nov­nič­ki ba­nal­nih su­do­va i ocje­na.
Sre­ten se sa Je­li­com ra­stao pri­je od­la­ska u Pa­riz. U fe­bru­a­ru 1948. u Be­o­gra­du je umro Sre­te­nov otac Sta­men­ko- ži­vio je sam. Sa­hra­njen je na gro­blju u Su­bje­lu. Sre­ten će mu po­di­ći spo­me­nik, pra­vi – kraj­pu­taš. U sep­tem­bru je iz­vi­je­stio Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih po­slo­va da je za vri­je­me pet­na­e­sto­dnev­nog lje­to­va­nja u San Tro­peu imao pri­li­ke da do­đe „u ve­zu sa do­sta fran­cu­skih ko­mu­ni­sta iz Pa­ri­za i St. Tro­pea kao i sa ne­kim ugled­nim po­li­tič­kim lič­no­sti­ma van KPF”.
U to vri­je­me Ma­rić je u Sen Tro­peu sa Ni­kol Če­le­bo­no­vić, kćer­kom je­di­ni­com sli­ka­ra Mar­ka Če­le­bo­no­vi­ća, ta­ko­đe sa­vjet­ni­ka u am­ba­sa­di u Pa­ri­zu. Bi­la je to je­din­stve­na in­te­lek­tu­al­na am­ba­sa­da u no­voj Ju­go­sla­vi­ji: na nje­nom če­lu je pje­snik i ese­ji­sta Mar­ko Ri­stić, pr­vi sa­vjet­nik Če­le­bo­no­vić, dru­gi sa­vjet­nik Ma­rić. Sre­ten je 1949. go­di­ne po­seb­no an­ga­žo­van na or­ga­ni­zo­va­nju ve­li­ke iz­lo­žbe ju­go­slo­ven­ske sred­njo­vje­kov­ne umjet­no­sti u Pa­ri­zu – or­ga­ni­zu­je do­la­zak naj­po­zna­ti­jih fran­cu­skih sli­ka­ra ko­pi­sta za „ski­da­nje” na­ših fre­sa­ka, kon­tak­ti­ra sa fran­cu­skim vla­sti­ma iz Mi­ni­star­stva kul­tu­re, ali i sa na­šim vla­sti­ma, sa Kr­le­žom kao pi­scem pred­go­vo­ra ka­ta­lo­ga... Po­sled­njeg da­na av­gu­sta Sre­ten Ma­rić se po tre­ći put ože­nio – brak sa Ni­kol Če­le­bo­no­vić sklo­pio je u am­ba­sa­di FNRJ.
Ra­di i na or­ga­ni­zo­va­nju iz­lo­žbe fran­cu­skog sli­kar­stva od De­la­kroa do Kur­bea u Be­o­gra­du – uspio je da naj­od­go­vor­ni­je lju­de u Lu­vru ubi­je­di da, iz­me­đu osta­log, za iz­lo­žbu u Be­o­gra­du da­ju pet re­mek-dje­la, a osta­le sli­ke su iz dru­gih pa­ri­skih mu­ze­ja i iz pro­vin­ci­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)