-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

De­cem­bra 1951. go­di­ne ro­di­la se Ma­ri­će­va kćer­ka Ka­ta­ri­na. Za ži­vot za­ra­đu­je pre­vo­de­ći na fran­cu­ski je­zik raz­ne tek­sto­ve za ča­so­pis Qu­e­sti­ons ac­tu­el­les du So­ci­a­li­sme i ure­đu­je to gla­si­lo. Sa srp­skog na fran­cu­ski je­zik pre­veo je dje­lo Ma­ri­na Dr­ži­ća „Dun­do Ma­ro­je”. Usko­ro će se raz­i­ći i sa Ni­kol Če­le­bo­no­vić. Ma­rić će se okre­nu­ti ka Do­bri­ci Ćo­si­ću, ko­ji će mu va­zda po­mo­ći oko po­vrat­ka u ze­mlju i po­sla.
U nje­gov ži­vot ula­zi Ni­kol La­lik He­vi­lend, mla­da no­vi­nar­ka, uda­ta za jed­nog od naj­u­gled­ni­jih čla­no­va Po­kre­ta ot­po­ra, pri­ja­te­lja De Go­la i ve­o­ma ugled­nog čo­vje­ka u fran­cu­skoj pre­sto­ni­ci Blok Ma­ska­ra, sa ko­jim ima dje­voj­či­cu Na­ta­li. Ni­kol je kćer­ka Su­zan La­lik, vo­de­ćeg ko­sti­mo­gra­fa Ko­me­di Fran­sez, umjet­ni­ce ko­ja je pred­sta­vlje­na u svim po­zo­ri­šnim i op­štim en­ci­klo­pe­di­ja­ma. Njen dje­da je Re­ne La­lik, ču­ve­ni di­zaj­ner bi­žu­te­ri­je i kri­sta­la. Bi­lo je to 1953. u sa­lo­nu go­spo­di­na Klo­da Bur­dea, osni­va­ča i di­rek­to­ra ča­so­pi­sa Ob­ser­va­te­ur, na jed­nom od pri­je­ma, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Je­li­sej­skih po­lja.
Njen otac Pol Bar­ti He­vi­lend bio je fo­to­graf od ve­li­kog ugle­da – maj­stor umjet­nič­ke fo­to­gra­fi­je ko­ji je fo­to­gra­fi­sao ve­li­ka ime­na fran­cu­ske kul­tu­re, kao što je Ogist Re­no­ar (a bio je i sin osni­va­ča pr­ve fran­cu­ske fa­bri­ke por­ce­la­na u Li­mo­žu). Sa Ni­kol je do­šao i u Be­o­grad, od­veo je u Su­bjel, a ona je svim sr­cem za­vo­lje­la lju­de i pre­dje­le nje­go­ve po­stoj­bi­ne. Od no­ve ži­vot­ne sa­put­ni­ce, sa ko­jom će osta­ti do kra­ja ži­vo­ta, Ma­rić tra­ži, i ona će to pri­hva­ti­ti sa lju­ba­vlju – da na­u­či da ku­va kao nje­go­va maj­ka, kao nje­go­vi ro­đa­ci u Ko­sje­ri­ću.
Na­u­či­la je da go­to­vi sar­mu, pi­lav, ćuf­te­ta, da ku­va ka­ča­mak, pri­pre­ma slat­ko od šlji­va, ja­go­da i ku­pi­na, da pe­če cr­ni hljeb... Ni­kol je pri­hva­ti­la i nje­go­ve pri­ja­te­lje ko­ji su po­vre­me­no na­vra­ća­li u Pa­riz: Vas­ko Po­pa, je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih mla­dih pje­sni­ka Ju­go­sla­vi­je, do­šao je po­čet­kom sep­tem­bra 1954. go­di­ne sa Ha­šom... on­da Ivo An­drić... pa Du­šan Ma­tić... U bo­ga­toj Ma­ri­će­voj bi­bli­o­te­ci Po­pa će osta­vi­ti svoj trag – na pr­vom iz­da­nju svo­je zna­me­ni­te zbir­ke pje­sa­ma „Ko­ra” na­pi­sa­će po­sve­tu: „Dra­go­me Sre­te­nu Ma­ri­ću, ja­bla­nu u pla­me­nu ko­ji vi­dim uvi­jek kad skre­nem po­gled na svo­ju mla­dost...”
Ivo An­drić će u Pa­riz do­ći 1956, u vri­je­me kad su Ni­kol i Sre­ten ku­pi­li stan u stro­gom cen­tru Pa­ri­za, na ostr­vu Sen Luj. Ure­di­li su ga pre­ma svo­jim sklo­no­sti­ma, ve­o­ma ra­fi­ni­ra­no: sta­re vri­jed­ne knji­ge, sli­ke, pred­me­ti, na­mje­štaj... An­drić je u Pa­riz do­pu­to­vao po­vo­dom ob­ja­vlji­va­nja svog ro­ma­na „Trav­nič­ka hro­ni­ka” na fran­cu­skom je­zi­ku, a Ma­rić mu je taj nje­gov bo­ra­vak i nji­ho­vo dru­že­nje, iz­me­đu osta­log, ova­ko opi­sao (u pi­smu, mar­ta 1976): „[...] ... U Pa­ri­zu sam po­zvao Ivu na ru­čak. Ni­co­le i ja još ni­je­smo bi­li vjen­ča­ni. Re­kao sam joj ko je Ivo, za­mo­lio je da sve naj­ljep­še spre­mi i da se i sa­ma što ljep­še ob­u­če. Da mu uči­ni­mo po­čast. Ru­čak je bio od­li­čan, Ni­kol div­na, vi­no i raz­go­vor opoj­ni. Po­sli­je ruč­ka Ni­co­le se opro­sti­la. Htje­la je da nas osta­vi na­sa­mo. Ustao je i Ivo, ko­ji je za sve vri­je­me ni­je ni­jed­nom po­gle­dao, i na ra­stan­ku, i opet spu­šte­na po­gle­da: ‘Ni­co­le, vo­us avez de tres bel­les sha­us­su­res...’ (Ni­kol, ima­te vr­lo li­je­pe ci­pe­le...) On se od no­gu da­lje ni­je usu­dio ni­šta da raz­mo­tri”.
Po­sje­ću­je ga mla­di, mo­der­no ori­jen­ti­sa­ni kri­ti­čar Zo­ran Mi­šić, ured­nik ča­so­pi­sa „De­lo”. Na nje­gov će po­ziv u ovom gla­si­lu, po­sli­je de­se­tak go­di­na od­su­stvo­va­nja iz Be­o­gra­da, ob­ja­vi­ti od­lo­mak iz stu­di­je o Džo­na­ta­nu Svif­tu. Bi­lo je to 1957, a već po­čet­kom na­red­ne go­di­ne štam­pa­će u „De­lu” ogled „Me­ta­fi­zič­ki ro­man” u ko­me, pri­je sve­ga, ras­pra­vlja o Sar­tru. Za Ma­ri­ća Ž. P. Sar­tr je čo­vjek „sa mno­go­stru­kim i na pr­vi po­gled he­te­ro­ge­nim ta­len­ti­ma”, a nje­go­va „mno­go­stru­kost je za­pa­nju­ju­ća”. Ma­rić u srp­sku pe­ri­o­di­ku uno­si dah Evro­pe – nje­go­vi ese­ji su li­je­po pi­sa­ni i vr­lo či­tlji­vi, a nji­hov pi­sac je iz­van­red­no oba­vi­je­šten o to­me šta se do­ga­đa u knji­žev­no­sti i fi­lo­zo­fi­ji Za­pa­da. Da, u Pa­ri­zu je upo­znao još jed­nog srp­skog in­te­lek­tu­al­ca – pro­fe­so­ra knji­žev­no­sti, isto­ri­ča­ra li­te­ra­tu­re i re­cen­zen­ta NIN-a Ži­vo­ra­da Stoj­ko­vi­ća, ko­ji je na iz­ma­ku pe­de­se­tih go­di­na se­kre­tar Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge.
No­lit 1958. go­di­ne ob­ja­vlju­je „Pri­če o bu­re­tu” Džo­na­ta­na Svif­ta (sa­ti­re i dru­gi oda­bra­ni spi­si) u iz­bo­ru i s pred­go­vo­rom S. Ma­ri­ća. Ma­ri­ću je bi­lo sta­lo da nje­go­vu pr­vu knji­gu ogle­da i ese­ja ob­ja­vi Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga.
U Pa­ri­zu su ga, jed­nog li­je­pog da­na, u nje­go­vom do­mu po­sje­ti­la dva mla­da in­te­lek­tu­al­ca iz Be­o­gra­da – ured­ni­ci stu­dent­skog knji­žev­nog li­sta „Vi­di­ci” Da­ni­lo Kiš i Mi­loš Stam­bo­lić. Re­kli su mu bez oko­li­še­nja da su či­ta­li ne­ke nje­go­ve tek­sto­ve, da su još u Be­o­gra­du ču­li da je in­te­lek­tu­a­lac oso­bi­tog ko­va i po­že­lje­li su da ga upo­zna­ju. A nje­mu je bi­lo dra­go i pri­jat­no da pro­ća­ska s dvo­ji­com mla­dih du­hov­no ra­do­zna­lih lju­di.(NA­STA­VI­ĆE SE)