-Pi­še: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Prin­ce­za Je­le­na Pe­tro­vić je ta­da ima­la tek se­dam­na­est go­di­na. Na jed­nom ve­li­kom ba­lu u Mo­skvi or­ga­ni­zo­va­nom 1890. go­di­ne zbog nje su se su­ko­bi­li Karl Gu­stav Ma­ner­hajm (ka­sni­je će po­sta­ti fin­ski pre­mi­jer) i Ar­sen Ka­ra­đor­đe­vić, brat kne­za Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, od­no­sno dje­ver naj­sta­ri­je Je­le­ni­ne se­stre Zor­ke.
Po­sva­đa­li su se oko ru­ke i ple­sa sa prin­ce­zom Je­le­nom, si­jev­nu­le su gr­ke ri­je­či i uvre­de i sve je okon­ča­no dvo­bo­jom u ko­jem je Fi­nac bio te­ško ra­njen.
Ni kri­vu ni du­žnu, Je­le­nu su od ta­da po­če­li po­pri­je­ko gle­da­ti čak i u ru­skoj car­skoj ku­ći, po­če­lo se go­vor­ka­ti kao da nje­na lje­po­ta ni­je ta­lič­na, i ona je usko­ro mo­ra­la na­pu­sti­ti Pe­tro­grad i vra­ti­ti se na Ce­ti­nje da tu ča­mi i u pod­lov­ćen­skom ne­do­ho­du če­ka da je po­ho­de njoj rav­ni pro­sci sa evrop­skih dvo­ro­va.
Po­tra­ja­lo je to pu­ne če­ti­ri go­di­ne. U Cr­noj Go­ri do da­nas ži­vi le­gen­da – o to­me je uz gu­sle iz­vi­je­na i ele­gič­na pje­sma o ne­sreć­noj, za­bra­nje­noj lju­ba­vi mla­de prin­ce­ze Je­le­ne i ne­kog pre­li­je­pog per­ja­ni­ka nje­nog oca, ko­ja je, na­vod­no, pla­nu­la po nje­nom po­vrat­ku sa ško­lo­va­nja iz Ru­si­je. Taj­na ro­man­sa iz­me­đu prin­ce­ze Je­le­ne i per­ja­ni­ka Mi­lo­ša, ka­ko je kr­šten u po­me­nu­toj pje­smi, zga­snu­la je me­đu­tim kad se po­ja­vio kru­ni­sa­ni mla­do­že­nja iz Ita­li­je.
Na­i­me, pre­ko voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, naj­po­vjer­lji­vi­jeg čo­vje­ka knja­za Ni­ko­le, u stro­goj taj­no­sti je pro­cu­ri­la pri­ča da se ita­li­jan­ski di­plo­mat­ski pred­stav­nik pri cr­no­gor­skom dvo­ru grof San­mi­ni­ja­te­li dis­kret­no in­te­re­so­vao i ras­pi­ti­vao da li je prin­ce­za Je­le­na mo­žda za­ru­če­na i ka­ko bi ona re­a­go­va­la na even­tu­al­nu brač­nu po­nu­du bu­du­ćeg na­sled­ni­ka ita­li­jan­ske kru­ne Vik­to­ra Ema­nu­e­la Tre­ćeg Sa­voj­skog (Ga­vro Vu­ko­vić će ka­sni­je u svo­jim me­mo­a­ri­ma za­pi­sa­ti da je ita­li­jan­ski dvor do­šao na tu sreć­nu mi­sao da po­tra­ži jed­nu gran­či­cu, u jed­noj gor­štač­koj, pot­pu­no svje­žoj lo­zi i da je na­ka­le­mi na sta­ru sa­voj­sku kvr­gu).
Pro­ći će, ipak, po­tom još dvi­je go­di­ne ne­iz­vje­sno­sti. A kad se u ma­ju 1896. na ve­li­kom ba­lu u Mo­skvi or­ga­ni­zo­va­nom po­vo­dom sve­ča­nog kru­ni­sa­nje mla­dog ru­skog ca­ra Ni­ko­la­ja Dru­gog Ro­ma­no­va, u onoj is­toj dvo­ra­ni u Kre­mlju o ko­joj je ne­ka­da sa­nja­la i na­da­la se da će joj tu na gla­vu bi­ti sta­vlje­na ru­ska car­ska kru­na, u svoj svo­joj zre­loj lje­po­ti po­ja­vi­la i po­ka­za­la i pre­li­je­pa cr­no­gor­ska prin­ce­za Je­le­na, mno­gi­ma je za­stao dah.
Oča­ran nje­nom lje­po­tom i šar­mom, pr­vi joj je, bez ika­vih for­mal­no­sti i eti­ke­ci­ja, bez po­sred­ni­ka i pro­vo­da­dži­ja, pri­šao upra­vo bu­du­ći ita­li­jan­ski kralj Vik­tor Ema­nu­el Tre­ći Sa­voj­ski, ko­ji je ta­ko­đe sti­gao na tu sve­ča­nost (do da­nas se go­vor­ka da se Je­le­na ta­da na­šla u Mo­skvi baš zbog ita­li­jan­skog kra­lje­vi­ća, a ne zbog mla­dog ru­skog ca­ra). Ita­li­jan je, bez ika­kvog uvi­ja­nja i oko­li­še­nja od­mah tu na ba­lu za­pro­sio cr­no­gor­sku prin­ce­zu lje­po­ti­cu.
Sju­tra: BI­LA JE PRA­VA,
RO­ĐE­NA KRA­LjI­CA