-Pi­še: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Prin­ce­za Je­le­na, da­ka­ko, ni­je mo­gla bi­ti oča­ra­na lje­po­tom i fi­zič­kim iz­gle­dom đu­ve­gi­je, Vik­to­ra Ema­nu­e­la Tre­ćeg Sa­voj­skog, ita­li­jan­skog pre­sto­lo­na­sled­ni­ka, ko­ji joj je po­nu­dio brak na ba­lu u Mo­skvi. Sta­si­ta lje­po­ti­ca is­pod Lov­će­na (bi­la je, ka­žu, vi­so­ka 180 cen­ti­me­ta­ra), gle­da­la je pred so­bom ke­pe­culj­ka 27 cen­ti­me­ta­ra ni­žeg od se­be, ali je ipak pre­vag­nuo blje­sak car­ske kru­ne ve­li­ke Ita­li­je i pre­ve­li­ka že­lja nje­nog oca, knja­za Ni­ko­le, da se oro­di sa sta­rom di­na­stič­kom lo­zom Sa­vo­ja i pri­tvr­di pri­ja­telj­stvo sa moć­nim pre­ko­mor­skim su­sje­dom.
Te­ška sr­ca, ona će ipak, ma­lo po­tom na Ce­ti­nju pri­mi­ti „pr­sten i ja­bu­ku” Vik­to­ra Ema­nu­e­la i pri­sta­ti čak i da se po­ka­to­li­či. Na to­me je in­si­sti­rao sve­kar, sta­ri ita­li­jan­ski kralj Um­ber­to, ko­ji je to po­sta­vio kao uslov: u ita­li­jan­ski kra­ljev­ski dvor ne mo­že ući sna­ha ko­ja ni­je ka­tol­ki­nja. To uma­lo ni­je do­ve­lo do raz­vr­ga­va­nja vje­rid­be, jer su se i Je­le­ni­ni ro­di­te­lji, knjaz Ni­ko­la i knje­gi­nja Mi­le­na, oštro us­pro­ti­vi­li pre­vje­ra­va­nju nji­ho­ve kćer­ke – bi­li su, iz­gle­da, sprem­ni da se zbog to­ga od­rek­nu i tog ta­ko pri­želj­ki­va­nog pri­ja­telj­stva.
No, na sce­nu je po­no­vo stu­pio vje­šti i um­ni, na cr­no­gor­skom dvo­ru ve­o­ma uti­caj­ni di­plo­ma­ta Ga­vro Vu­ko­vić, ko­ji je uspio da smi­ri uz­bur­ka­ne stra­sti i s jed­ne i s dru­ge stra­ne i pri­vo­li knja­za Ni­ko­lu, a na­ro­či­to knje­gi­nju Mi­le­nu, da, upr­kos sve­mu, bla­go­slo­ve taj brak i pri­hva­te uslov ko­ji je po­sta­vio glav­ni pre­ko­mor­ski pri­ja­telj, mla­do­že­njin otac, kralj Um­ber­to.
Na­đe­no je kom­pro­mi­sno rje­še­nje da se čin po­kr­šta­va­nja oba­vi na bro­du pri­je is­kr­ca­va­nja sva­to­va, ne­vje­ste i nje­ne prat­nje u Ita­li­ju, a dok je to tra­ja­lo kralj Ni­ko­la je u prat­nji svi­te no­vo­ste­če­nih pri­ja­te­lja obi­la­zio lu­ku u Ba­ri­ju, raz­gle­dao ita­li­jan­sku flo­tu i ni­je pri­su­stvo­vao tom či­nu. Je­le­na je, pak, do kra­ja ži­vo­ta pr­ven­stve­no vje­ro­va­la u čo­vje­ka, obič­nog i na­mu­če­nog, vje­ro­va­la da ni­je bit­no ka­ko se ka­ko kr­sti, već ko­li­ko do­bra dru­go­me či­ni i ko­li­ko slu­ži na­ro­du.
Bi­lo ka­ko bi­lo, tek svad­be­na po­vor­ka, ko­ja je 16. ok­to­bra 1896 kre­nu­la sa Ce­ti­nja put Ri­ma, u ko­joj je po­red osta­lih, uz kćer­ku bio i knjaz Ni­ko­la, osam da­na ka­sni­je će se na­ći u Ri­mu, u zna­me­ni­toj kra­ljev­skoj pa­la­ti Kvi­ri­na­le, u ko­joj će bi­ti oba­vlje­na ce­re­mo­ni­ja sve­tov­nog vjen­ča­nja, dok će du­hov­ni ob­red bi­ti oba­vljen u cr­kvi San­ta Ma­ri­ja od An­đe­la.
Rim je, ina­če, go­to­vo za­ni­je­mio pred lje­po­tom mla­de kra­lji­ce. Po­red osta­log, osta­lo je za­pi­sa­no da, ot­kad je Rim pre­sto­ni­ca Ita­li­je, to­li­ka ma­sa svi­je­ta ni­je vi­đe­na pred kra­ljev­skom pa­la­tom. A no­vi­na­ri ono­ga vre­me­na su se pro­sto utr­ki­va­li ko će na­pi­sa­ti ve­ću i ljep­šu po­hva­lu kra­lji­či­noj lje­po­ti i šar­mu.
Či­ni se, ipak, da ni­ko u jed­noj re­če­ni­ci ni­je bo­lje osli­kao no­vu pr­vu da­mu na ita­li­jan­skom dvo­ru, bu­du­ću „Ele­nu re­đi­nu”, „maj­ku Ele­nu”, „kra­lji­cu mi­lo­sr­đa” i ka­ko je sve već iz mi­lo­šte ni­je­su zva­li nje­ni ne­bro­je­ni obo­ža­va­o­ci i sa­vre­me­ni­ci, od nje­nog ita­li­jan­skog bi­o­gra­fa, Re­na­ta Bar­ne­ski­ja:
„Pre­li­je­pa tam­no­ko­sa prin­ce­za, kćer­ka vla­da­ra i pa­sti­ra, ima­la je – po­red do­bro­te, ve­li­ko­du­šno­sti i jed­no­stav­no­sti – i svoj­stva pra­ve, ro­đe­ne kra­lji­ce...”
Sju­tra: DAN KAD JE
IZ­O­STA­LO CVI­JE­ĆE