-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sre­ten Ma­rić je već na po­čet­ku ste­kao ugled pre­da­va­ča či­ji ča­so­vi ni­je­su bi­li to­li­ko za­ni­mlji­vi ko­li­ko raz­go­vo­ri po­sli­je njih – to su, ka­žu nje­go­vi stu­den­ti – bi­le vi­spre­ne bri­ljant­ne re­pli­ke… Od stu­de­na­ta je tra­žio da mu po­sta­vlja­ju pi­ta­nja, na ko­ja bi on od­go­va­rao re­sko i oba­vi­je­šte­no, na­sto­je­ći da ot­kri­je i pre­do­či či­nje­ni­cu ko­ja je bi­la po­vod za po­le­mi­ku, di­ja­log. I stu­den­ti i nje­go­ve mla­đe ko­le­ge sla­žu se u jed­no­me: Ma­rić je bio ne­zgo­dan sa­be­sjed­nik, ot­kri­vao je sla­bo­sti onih o ko­ji­ma je pi­sao, ali i onih sa ko­ji­ma je – raz­go­va­rao. Ni­je ma­rio mno­štvo stu­de­na­ta – vo­lio je raz­go­vor i dru­že­nje i, ka­ko je to jed­nom re­kao nje­gov asi­stent Đor­đi­je Vu­ko­vić, imao je so­krat­sku vje­šti­nu u raz­go­vo­ru... Pre­pu­štao se šet­nja­ma kroz fi­lo­zo­fi­ju i, na­rav­no, kroz knji­žev­nost, so­ci­o­lo­gi­ju i umjet­nost uop­šte, na­u­ka o knji­žev­no­sti mu je bi­la mr­ska... Jed­nom pri­li­kom je otvo­rio du­šu: „Mo­je pro­fe­so­ro­va­nje u No­vom Sa­du do­šlo je, hva­la Bo­gu, su­vi­še ka­sno da za­u­sta­vi mo­je lu­ta­lač­ke sklo­no­sti...”
Na­vra­ća u Be­o­grad. On žu­di za tim gra­dom. Pe­klo ga je to što ni­je do­bio ono što mu je po zna­nju pri­pa­da­lo – mje­sto pro­fe­so­ra na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu. Ma­lo je lju­di sa ko­ji­ma se dru­ži. To je naj­če­šće krug oko Do­bri­ce Ćo­si­ća – oni ga ci­je­ne i po­štu­ju, uva­ža­va­ju nje­go­vo obra­zo­va­nje. Vi­đa se i sa nad­re­a­li­sti­ma – Ri­sti­ćem, Ma­ti­ćem, Da­vi­čom, De­din­cem... Mar­ko Ri­stić mu za no­vu 1965. go­di­nu ša­lje če­stit­ku ko­ja je iz­liv lju­ba­vi: „Dra­goj Ni­kol i Va­ma dra­gi Sre­te­ne od sr­ca že­li­mo sve naj­bo­lje u 1965. i mno­go vas po­zdra­vlja­mo, va­ši Še­va i Mar­ko...” Da, kod Ri­sti­će­vih su po­vre­me­no do­la­zi­li na ru­čak, a Sre­ten je, kad bi Ni­kol ka­kvim po­slom oti­šla u Pa­riz – obi­ča­vao da i pet­na­e­stak da­na pro­ve­de ili kod Ćo­si­će­vih ili kod Ži­ke Stoj­ko­vi­ća.
Od na­ših lin­gvi­sta po­seb­no je ci­je­nio Mil­ku Ivić, ko­le­gi­ni­cu sa Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u No­vom Sa­du – u raz­go­vo­ru je če­sto is­ti­cao nje­nu stu­di­ju Pr­va­ci u lin­gvi­sti­ci (1963). A op­sje­da­lo ga je shva­ta­nje na­u­ke o je­zi­ku Fer­di­nan­da de So­si­ra (1857-1913), tvor­ca mo­der­ne lin­gvi­sti­ke. Ma­ri­ćev naj­o­da­ni­ji pri­ja­telj me­đu fran­cu­skim in­te­lek­tu­al­ci­ma bio je je­dan od ve­li­ka­na fran­cu­ske kul­tu­re u ovom vi­je­ku – pje­snik i ese­ji­sta Pjer Ema­ni­el (1916–1984), vi­še go­di­na pred­sjed­nik Dru­štva Fran­cu­ska-Ju­go­sla­vi­ja, ko­ji se di­vio na­šoj Na­rod­no­slo­bo­di­lač­koj bor­bi i ra­do po­sje­ći­vao Be­o­grad. Ne­ko vri­je­me, dok ni­je za­ku­pio ku­ću u Pro­van­si, Ma­rić i Ni­kol su bo­ra­vi­li u Ema­ni­e­lo­vom do­mu.
Ma­rić je imao svoj po­ma­lo he­do­ni­stič­ki ri­tam ži­vo­ta: ra­dio je do du­bo­ko u noć – či­tao i pi­sao (olov­kom ili pe­rom) do dva-tri sa­ta iza po­no­ći. Usta­jao je po­sli­je de­set ili je­da­na­est sa­ti – po pod­ne bi, po­sli­je ruč­ka i krat­kog od­mo­ra, od­la­zio u šet­nju: u No­vom Sa­du uvi­jek po­red Du­na­va; u Pa­ri­zu, na­rav­no – do Bu­le­va­ra Sen-Žer­men, na ka­fu kod „De ma­goa” ili „Flo­re” ili nje­mu dra­gog tr­ga Sen Sil­pis, onog istog ko­ji je to­li­ko vo­lio Ana­tol Frans, jer je „pun šu­mo­ra i mr­mo­ra s ol­ta­ra, klo­ko­ta­nja vo­do­sko­ka, gu­ka­nja go­lu­bo­va...”
U tom La­tin­skom kvar­tu su i an­ti­kvar­ni­ce – imao je svo­je knji­ža­re i an­ti­kva­re ko­ji su zna­li nje­gov ukus, knji­ge pi­sa­ca i fi­lo­zo­fa ko­je je ku­po­vao i po­tom ko­ri­čio. U po­zni­jim go­di­na­ma to je uglav­nom ra­di­la Ni­kol, ra­fi­ni­ra­no bi­ra­ju­ći ko­žu i har­ti­ju i ku­pu­ju­ći ih po rad­nja­ma u Pa­ri­zu. Po­sli­je ih je do­no­si­la i u No­vi Sad... Sre­ten Ma­rić je bio čest po­sje­ti­lac an­ti­kva­ri­ja­ta Ma­ti­ce srp­ske u No­vom Sa­du – ci­je­nio je še­fa an­ti­kvar­ni­ce Mi­la­na Da­vi­do­vi­ća, a ovaj je osta­vljao na stra­nu do­ma­će i stra­ne knji­ge ko­je bi nje­ga mo­gle za­ni­ma­ti. Ma­rić se ra­do­vao sva­koj sta­roj knji­zi i lju­bo­mor­no je ču­vao u svo­joj bi­bli­o­te­ci, a ona je bi­la jed­na od naj­ljep­ših u Srp­skoj Ati­ni.
Mi­loš Stam­bo­lić je kra­jem lje­ta 1968. go­di­ne ob­ja­vio dru­gu knji­gu Sre­te­na Ma­ri­ća – „Gla­sni­ci apo­ka­lip­se”, u „No­li­to­voj” bi­bli­o­te­ci „Sa­zvje­žđa”. To je knji­ga za­pi­sa i ese­ja. On me­đu pr­vi­ma u nas ot­kri­va lič­nost Lo­tre­a­mo­na, tvr­de­ći da on ni­je sa­mo pje­snik, da je pra­va li­te­ra­tu­ra sve što je na­pi­sao. Tu su i ras­pra­ve o Ša­to­bri­ja­nu, Don Ki­ho­tu, Ras­ki­nu, Kor­de­li­ji, pa za­pi­si o snu, smi­je­hu, ma­šni... Pe­tar Dža­džić u NIN-u, po­vo­dom „Gla­sni­ka apo­ka­lip­se”, ka­že da je Ma­rić „pri­ta­je­ni po­le­mi­čar”, da je eru­di­ta i sve­stra­no oba­vi­je­šten čo­vjek, sen­zi­bi­lan pro­fe­sor za ko­ga se mi­sao o li­te­ra­tu­ri ne sa­sto­ji u teh­ni­ci pam­će­nja po­da­ta­ka – on zna ši­fru i taj­nu, klju­če­ve i ka­la­u­ze mno­gih da­na­šnjih spe­ci­ja­li­stič­kih pri­stu­pa knji­žev­nom dje­lu.
Ma­rić na ma­la vra­ta ula­zi u jav­ni ži­vot No­vog Sa­da – ni­je čo­vjek ko­ji se sre­di­ni na­me­će estrad­nim na­stu­pi­ma; on je knji­go­lju­bac ko­ji či­ta i o svi­je­tu u ko­me ži­vi stva­ra svo­ju fi­lo­zof­sku i knji­žev­nu sli­ku. „Lje­to­pis Ma­ti­ce srp­ske” ga uzi­ma u svo­je ured­ni­štvo (za­jed­no sa Bo­škom Pe­tro­vi­ćem, ko­ji je glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik, i Alek­san­drom Ti­šmom). Ma­rić je već aku­mu­li­rao znat­no pre­vo­di­lač­ko is­ku­stvo:1969. ob­ja­vlje­na je u bi­bli­o­te­ci „Sa­zvje­žđa”, kod No­li­ta, „Op­šta lin­gvi­sti­ka” Fer­di­na­na de So­si­ra; on je autor i dva za­pa­že­na pred­go­vo­ra u dvje­ma knji­ga­ma štam­pa­nim iste go­di­ne: „Po­e­ti­ka pro­sto­ra” Go­sto­na Ba­šla­ra i Ša­to­bri­ja­no­va knji­ga „Re­ne”, „Ata­la”, „Sje­ća­nja”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)