-Pi­še: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

U bra­ku sa kra­ljem Vik­to­rom Ema­nu­e­lom Tre­ćim Sa­voj­skim, Je­le­na je iz­ro­di­la pe­to­ro dje­ce – prin­ce­ze Jo­lan­du, Ma­fal­du, Đo­va­nu i Ma­ri­ju i prin­ca Um­ber­ta. A ka­kav je to brak bio mo­žda naj­vi­še go­vo­ri je­dan za­pis iz po­zna­te knji­ge dr Bran­ka Bo­ku­na „Špi­jun u Va­ti­ka­nu”.
Ri­ječ je o naj­dra­ma­tič­ni­jem i vje­ro­vat­no naj­te­žem tre­nut­ku u po­lu­vje­kov­nom, bes­kraj­nom lju­ba­vlju i pa­žnjom is­pu­nje­nom za­jed­nič­kom ži­vo­tu po­sled­njeg ita­li­jan­skog kra­ljev­skog pa­ra. Za­pis je da­ti­ran 1. sep­tem­bra 1943. go­di­ne. Tog ju­tra kad se pro­bu­di­la, ta­da već se­dam­de­se­tjed­no­go­di­šnju kra­lji­cu Je­le­nu ni­je na sto­či­ću po­red kre­ve­ta do­če­ka­lo svje­že cvi­je­će. Tog ju­tra njen su­prug je, pr­vi put za če­tr­de­set i se­dam go­di­na do­ta­da­šnjeg bra­ka, pro­pu­stio da u ba­šti na­be­re svje­že cvi­je­će i osta­vi ga po­red nje­nog kre­ve­ta da je pro­bu­di nje­gov mi­ris.
Zna­la je od­mah da se de­ša­va ne­što krup­no i po­žu­ri­la u nje­gov ka­bi­net. Za­te­kla ga je sjet­nog i za­bri­nu­tog, ka­ko se igra sa jed­nim sta­rim rim­skim nov­či­ćem iz svo­je bo­ga­te nu­mi­zma­tič­ke zbir­ke, ko­joj se uvi­jek vra­ćao čim bi ga sko­li­la ne­ka ne­vo­lja. Ka­zao joj je da je u ve­li­koj di­le­mi da li da po­ša­lje ge­ne­ra­la Ka­ste­la­na na Si­ci­li­ju sa ovla­šće­njem da pot­pi­še bez­u­slov­nu ka­pi­tu­la­ci­ju Ita­li­je ili da to od­bi­je i na­sta­vi bez­na­de­žni, sa­mo­u­bi­lač­ki su­kob sa sa­ve­znič­kim si­la­ma ko­je ne­za­dr­ži­vo na­pre­du­ju ka Ber­li­nu, ju­ri­ša­ju ka ko­nač­noj po­bje­di nad fa­ši­zmom i na­ci­zmom.
– Tvo­ja di­le­ma je naj­te­ža ko­ja mo­že sna­ći kra­lja – od­go­vo­ri­la mu je Je­le­na, ka­ko pi­še Bran­ko Bo­kun u svo­joj knji­zi – i u ovom tre­nut­ku tre­ba da bu­deš sam... Ne bri­ni, ni­sam ov­de kao kra­lji­ca, čak ni kao že­na, jer mo­ji sa­ve­ti u tom svoj­stvu ni­ka­da ne mo­gu bi­ti u in­te­re­su ita­li­jan­skog na­ro­da. Ov­de sam kao maj­ka – re­kla mu je mu­dra kra­lji­ca uka­zu­ju­ći mu da se sa tom di­le­mom mo­ra su­o­či­ti sam, kao otac, a on­da do­da­la: – U sva­koj kri­zi otac će uvek na gru­di pri­vi­ti svo­je naj­sla­bi­je de­te, a ti, kao otac Ita­li­je, mo­raš pri­gr­li­ti iz­gu­blje­ne, po­ra­že­ne i za­stra­še­ne, pre svih... Sma­tram da mi je du­žnost da ti to ka­žem, jer je tvo­ja pat­nja i mo­ja pat­nja...
Po­la sa­ta po­tom, kralj je po­zvao ge­ne­ra­la Ka­ste­la­na i na­re­dio mu da ode na Si­ci­li­ju i pot­pi­še ka­pi­tu­la­ci­ju. Za­tim je oti­šao u vrt, pa je od­neo bu­ket cve­ća u kra­lji­či­ne apart­ma­ne, gde su, za­gr­lje­ni, obo­je po­če­li ti­ho da pla­ču – pi­še Bu­kun i do­da­je „da je to bio plač olak­ša­nja ro­di­te­lja ko­ji su uči­ni­li do­bro de­lo za svo­ju de­cu, ne oče­ku­ju­ći nji­ho­vu za­hval­nost”.
U ita­li­jan­skoj, i ne sa­mo ita­li­jan­skoj isto­ri­ji, kra­lji­ca Je­le­na je osta­la upam­će­na po svom hu­ma­ni­zmu i ne­sebčnom po­ma­ga­nju obič­nim lju­di­ma, po­seb­no u rat­nim ne­vo­lja­ma i stra­da­nji­ma i pri­rod­nim ka­ta­kli­zma­ma. Ti­me će, po­red osta­log, za­vre­di­ti po­što­va­nje i sa­mog pa­pe, ko­ji joj je do­de­lio pri­zna­nje „Zlat­nu ru­žu”, a ka­to­lič­ka cr­kva će je, bez­ma­lom po­la vi­je­ka po­sle nje­ne smr­ti, pro­gla­si­ti slu­gom bož­jim, od­no­sno sve­cem.
– Ako stro­gost po­sli­je­rat­nih ita­li­jan­skih vla­sti ima di­je­lom svo­je oprav­da­nje pre­ma kra­lju Ema­nu­e­lu (an­ti­fa­ši­sti i Je­vre­ji mu ne za­bo­ra­vlja­ju da je po­dr­žao Be­ni­ta Mu­so­li­ni­ja i kr­va­vu dik­ta­tu­ru fa­ši­zma, prim B.S) sa­svim je si­gur­no, isto­rij­ske či­nje­ni­ce go­vo­re, da to ni­je slu­čaj sa kra­lji­com Je­le­nom. Ona je bi­la i osta­la ci­je­lo vri­je­me vo­lje­na i du­bo­ko re­spek­to­va­na od ci­je­log ita­li­jan­skog na­ro­da. Ovo ni­je „cr­no­gor­sko“ tu­ma­če­nje, već su to po­u­zda­ni po­da­ci. To svje­do­če i ime­na va­žnih uli­ca, in­sti­tu­ci­ja, po­seb­no bol­ni­ca i hu­ma­ni­tar­nih usta­no­va u ci­je­loj Ita­li­ji... A mit o njoj, pri­je sve­ga, ve­zan je za nje­nu ulo­gu na­kon ze­mljo­tre­sa u Me­si­ni, gdje se pre­se­li­la i ra­di­la kao bol­ni­čar­ka i gdje joj je još še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka po­dig­nut ogro­man spo­me­nik – ka­že Mi­o­drag Le­kić, biv­ši ju­go­slo­ven­ski am­ba­sa­dor u Ri­mu, tvo­rac zna­me­ni­te dvo­tom­ne „Isto­ri­je Ita­li­je”.
KRAJ