-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U Be­o­gra­du Ma­ri­ća po­zi­va­ju je­di­no iz Do­ma omla­di­ne – ta­mo je u zi­mu, na ve­o­ma po­sje­će­noj tri­bi­ni, na tre­ćem spra­tu, go­vo­rio o sim­bo­li­zmu, a u pro­lje­će 1971. o smr­ti u mo­der­noj fi­lo­zo­fi­ji. „Smrt” – pre­ma nje­mu „ni­je re­tor­ska ne­go ži­vot­na, eg­zi­sten­ci­jal­na stra­va”, „fi­lo­zo­fi ni­je­su ni­ka­da išta ot­kri­li, oni sa­mo kon­sta­tu­ju kri­zu smr­ti...” Ljet­nje fe­ri­je pro­vo­di u Pro­van­si. Po­čet­kom mje­se­ca je u no­vo­sad­skom „Dnev­ni­ku” ob­ja­vlje­na ova bi­lje­ška: „Ka­ko smo ču­li iz ina­če do­bro oba­vi­je­šte­nih iz­vo­ra, je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca svjet­ske knji­žev­no­sti i pro­fe­sor na no­vo­sad­skom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu Sre­ten Ma­rić usko­ro tre­ba da ode u pen­zi­ju. Me­đu nje­go­vim stu­den­ti­ma ova vi­jest je pri­mlje­na sa po­di­je­lje­nim osje­ća­nji­ma, ali je jed­no si­gur­no: ne­do­sta­ja­će im ona „spe­ci­jal­na” pi­ta­nja po ko­ji­ma je pro­fe­sor Ma­rić ušao u aneg­do­te ko­je će se pre­pri­ča­va­ti me­đu stu­den­ti­ma. Kao, re­ci­mo, ona da pro­fe­sor u od­go­vo­ru o ro­ma­nu „Ana Ka­re­nji­na” tra­ži i ta­kve de­ta­lje kao što su – broj vo­za pod ko­jima se ne­sreć­na Ana ba­ci­la...”
Vra­tio se kra­jem sep­tem­bra de­pri­mi­ran zbi­va­nji­ma u po­li­tič­kom i jav­nom ži­vo­tu Voj­vo­di­ne i Sr­bi­je – po­li­tič­ke haj­ke na li­sto­ve i stu­den­te, na profe­so­re i pi­sce. Na nje­go­vom fa­kul­te­tu su odr­ža­va­ni ne­pre­kid­ni par­tij­ski sa­stan­ci. Po­čet­kom ok­to­bra smo oti­šli na fud­bal­sku utak­mi­cu „Voj­vo­di­na” – „Cr­ve­na zve­zda”. Na­vi­ja­li smo, ali i „dža­ka­li” o sve­mu – on je bio svjež, sa pla­vim plat­ne­nim kač­ke­tom i mu­šti­klom u uglu usta... Re­kao mi je da je ne­za­do­vo­ljan ure­đi­vač­kom po­li­ti­kom „Lje­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske” i da će usko­ro pod­ni­je­ti ostav­ku u ured­ni­štvu. Pi­tam – mo­gu li to da ob­ja­vim u „Po­li­ti­ci”, a on će: „Pa ne bih ti ni re­kao da sam htio da kri­jem...”
Kra­jem mje­se­ca je ta vi­jest ob­ja­vlje­na. U ja­nu­ar­skom bro­ju „Lje­to­pi­sa”, me­đu­tim, iza­šla je bi­lje­ška o pro­mje­na­ma u ured­ni­štvu; Sre­ten Ma­rić je pod­nio ostav­ku na po­lo­žaj ured­ni­ka, „zbog za­u­ze­to­sti i če­stog od­su­stvo­va­nja iz ze­mlje”: „Ured­ni­štvo „Lje­to­pi­sa” te­ško je pri­sta­lo na ostav­ku dr Ma­ri­ća, ko­ji je ne sa­mo do­pri­no­sio, svo­jim zna­njem i oba­vi­je­šte­no­šću, svo­jim vi­so­kim uku­som i za­htje­vi­ma, bo­ljem ure­đi­va­nju ča­so­pi­sa, ne­go i uti­cao na ure­đi­vač­ki ko­lek­tiv da nje­gu­je naj­vi­še kri­te­ri­ju­me”. Na nje­go­vo mje­sto iza­bran je fi­lo­zof Jo­van Ću­lum.
„No­lit je 1972. ob­ja­vio no­vu Ma­ri­će­vu knji­gu „Pro­tej­ska svest kri­ti­ke”, po­sve­će­nu su­pru­zi Ni­kol. U njoj su sa­bra­ni ogle­di i ese­ji po­sled­njih go­di­na štam­pa­ni kao pred­go­vo­ri iz­da­nji­ma Hel­der­li­na, Es­hi­la, So­si­ra, Don Ki­ho­ta, Le­vi-Stro­sa... Kra­jem sep­tem­bra se ja­vio iz Noj­ša­te­la, zam­ka u ko­me se odr­ža­va­ju me­đu­na­rod­ni su­sre­ti in­te­lek­tu­a­la­ca. Te­ma sku­pa – „Mo­der­ni čo­vjek i nje­go­va sli­ka pri­ro­de”. On je pod­nio sa­op­šte­nje o sa­vre­me­noj fi­lo­zo­fi­ji i pri­ro­di. Uče­stvo­va­li su i Pjer Ema­ni­el i Žan Di­vi­njo, so­ci­o­log kul­tu­re, za­tim niz is­tak­nu­tih ar­hi­te­ka­ta, pi­sa­ca, ma­te­ma­ti­ča­ra, isto­ri­ča­ra, sli­ka­ra. Me­di­ja­tor je bio Ema­ni­el.
U je­sen, ka­da je do­šao u No­vi Sad, do­če­ka­le su ga ne­pri­jat­no­sti. Ne­ko je pred­lo­žio da Ma­rić pre­đe u Be­o­grad i bu­de di­rek­tor In­sti­tu­ta za knji­žev­nost – ko­ji je bio u ra­su­lu. Vje­ro­va­lo se, i u po­li­tič­kim kru­go­vi­ma, da bi on, po­što je oti­šao u pen­zi­ju, ovu in­sti­tu­ci­ju mo­gao do­ve­sti u red. Išao je na raz­go­vo­re u Vla­du Sr­bi­je, kod pot­pred­sjed­ni­ka; po­sta­vio svo­je uslo­ve, pri­je sve­ga – stan u cen­tru gra­da, ne­gdje na Vra­ča­ru. Po­sje­tio je i In­sti­tut i raz­go­va­rao sa za­po­sle­ni­ma... Bio je raz­o­ča­ran: „Ta­mo se ni­šta ne ra­di, i po de­set go­di­na se vo­de ne­ki pro­jek­ti, a re­zul­ta­ta ne­ma... Vi­dje­ću da li mi to tre­ba...” Od to­ga ni­je bi­lo ni­šta.
Za me­ne je sva­ki raz­go­vor sa Ma­ri­ćem pra­znik du­ha, bi­lo da pri­ča o fi­lo­zo­fi­ji, knji­žev­no­sti ili sva­ko­dnev­nim do­ga­đa­nji­ma. Sje­dje­li smo 24. mar­ta 1976. u ka­fa­ni ho­te­la „Mo­skva”, na uglu. Pi­li smo eks­pres ka­fu. Pri­po­vi­je­da mi ka­ko je sa To­ma­som Ma­nom bio dva pu­ta u Pa­ri­zu, pet go­di­na pri­je Ma­no­ve smr­ti, kod nje­go­vog iz­da­va­ča knji­ža­ra Fin­ke­ra, ko­ji je na­pi­sao i knji­gu o slav­nom nje­mač­kom pi­scu. Jed­nom su za­jed­no i ru­ča­li: Man je, ve­li Ma­rić, bio ve­o­ma otvo­ren, lju­ba­zan čo­vjek. U ma­ju 1975. ob­ja­vio je dva no­va ogle­da: u De­lu – ras­pra­vu „Pro­plan­ci ese­ja”, a u „Lje­to­pi­su Ma­ti­ce srp­ske” – „O uku­su na­šeg i dru­gih vre­me­na”. Ja­vlja nam se iz Pa­ri­za 25. ma­ja 1976. go­di­ne. U me­đu­vre­me­nu smo do­bi­li raz­gled­ni­cu iz Be­do­i­na u Pro­van­si: „Če­ka­mo vas. Kad do­đe­te u Pa­riz, in­for­mi­ši­te se o vo­zu za Avi­njon. Gle­daj­te da u Avi­njon stig­ne­te po da­nu. Te­le­gra­fi­ši­te ta­čan da­tum i čas do­la­ska u Avi­njon. Mi će­mo vas če­ka­ti na iz­la­zu iz sta­ni­ce. Sr­dač­no...”
Ta­ko je i bi­lo; sli­je­di­li smo nje­go­vo uput­stvo – Ni­kol i Sre­ten su nas če­ka­li na že­lje­znič­koj sta­ni­ci pr­vog da­na av­gu­sta 1976. Obo­je ve­dri, do­bro ras­po­lo­že­ni – do­ma­ćin je svo­jim „pe­žo­om” vo­zio kroz pre­li­je­pe kra­jo­li­ke Pro­van­se, skre­ću­ći nam pa­žnju na ovo i ono, na ku­će i vi­di­ke. Dru­ži­li smo se de­se­tak da­na – mi smo se, po na­vi­ci, bu­di­li ra­no, Ma­ri­ći za na­še poj­mo­ve – ka­sno; ipak, osta­ja­li smo do iza po­no­ći, sje­dje­li za ve­li­kim sto­lom is­pred ku­će, nad ko­jim se nad­no­si­la ja­pan­ska tre­šnja, a pro­toč­na vo­da u ba­ze­nu, po stra­ni, šu­mje­la kao da je slap. Sed­mog av­gu­sta, pred­ve­če, dok je pro­fe­sor ure­đi­vao dvo­ri­šte, pra­vio je ka­me­ne sta­ze – re­đao ka­men po ka­men, kle­sao ga (sje­de­ći na tro­no­šcu ko­ji je do­nio iz Su­bje­la) i sla­gao kao mo­za­ik, sti­gao je Pjer Ema­ni­el.
Vra­ti­li smo se vo­zom pre­ko Ni­ce, Ven­ti­mi­lje, Mi­la­na i Ve­ne­ci­je. Za­hva­li­li smo op­šir­nim pi­smom; on nam je od­go­vo­rio 10. sep­tem­bra: „Dra­gi Po­po­vi­ći, ... Na­da­mo se da ste od­ni­je­li pri­jat­nu uspo­me­nu od pro­van­sal­skih pu­sti­nja­ka. Vo­le vas Sre­ten i Ni­co­le”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)