- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kra­jem ja­nu­a­ra 1978. Ni­kol se raz­bo­lje­la – bo­lo­vi u le­đi­ma i sto­ma­ku. Sre­ten ju je smje­stio u bol­ni­cu „Dra­gi­ša Mi­šo­vić” na De­di­nju, sve­srd­no se po­sta­rao da do­bi­je naj­bo­lju lje­kar­sku nje­gu i kon­sul­to­vao se sa naj­u­gled­ni­jim struč­nja­ci­ma u Be­o­gra­du. On se smje­stio kod se­stre, u Pri­zren­skoj uli­ci, i bez Ni­kol se osje­ćao ne­ka­ko iz­gu­blje­no, bio je ve­o­ma ne­ras­po­lo­žen – ni­ka­da ga do ta­da ta­kvog ni­je­sam vi­dio. Sre­ćom, sve se do­bro za­vr­ši­lo i nje­gov ži­vot se nor­ma­li­zo­vao. U mar­tu je do­šao u Be­o­grad i odr­žao pre­da­va­nje „Sud­bi­na umjet­no­sti da­nas” na Ko­lar­če­vom na­rod­nom uni­ver­zi­te­tu, a u „No­li­tu” je, na zbo­ru auto­ra ko­me je pred­sje­do­vao Oskar Da­vi­čo, iza­bran za čla­na Pro­gram­skog sa­vje­ta. Nje­gov iz­da­vač ga je iza­brao i u Po­ča­sni od­bor za pro­sla­vu pe­de­se­to­go­di­šnji­ce „No­li­ta”, po­red Mi­ha­i­la La­li­ća, Oska­ra Da­vi­ča, Mar­ka Ri­sti­ća, Du­ša­na Ma­ti­ća, Ota Bi­ha­lji­ja Me­ri­na, Hu­ga Klaj­na, De­san­ke Mak­si­mo­vić, Mi­o­dra­ga B. Pro­ti­ća, Vas­ka Po­pe, Eli­ja Fin­ci­ja... „No­lit” je za nje­ga – „ku­ća pu­na pri­ja­te­lja”: „No, kao što ve­li `Jevanđelje`, ko je bez gri­je­ha ne­ka se pr­vi ba­ci ka­me­nom... Uosta­lom, sam po­jam sa­vr­še­no­sti je mon­stru­o­zno ne­ljud­ski. Strah me je od nje­ga.”
O „Pro­plan­ci­ma ese­ja”, u iz­da­nju „No­li­ta” (pe­toj Ma­ri­će­voj knji­zi ogle­da i ese­ja od 1963. go­di­ne) Pre­drag Pro­tić je na­pi­sao u Bor­bi: „Ma­ri­će­va knji­ga ima jed­nu unu­tra­šnju ho­mo­ge­nost ko­ju joj da­je auto­rov po­gled na svi­jet, je­dan je­din­stven stav pre­ma pro­ble­mi­ma, stra­stve­na te­žnja za isti­nom”. A Ma­rić je, pre­ma nje­mu, če­sto ne­nad­ma­šan sa­go­vor­nik.
U No­vom Sa­du je po­čet­kom de­cem­bra 1979. osno­va­na Voj­vo­đan­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti. Ma­tič­na ko­mi­si­ja je iza­bra­la pet re­dov­nih i de­set do­pi­snih čla­no­va – sa Slav­kom Bo­ro­je­vi­ćem, Pe­trom Dre­zgi­ćem, Vla­di­mi­rom Ka­po­rom i Mi­la­nom Ko­njo­vi­ćem, po­red Bra­ni­sla­va Đur­đe­va, Bo­go­lju­ba Stan­ko­vi­ća, Bra­ni­sla­va Bu­ku­ro­va i Vas­ka Po­pe, ko­ji su pre­šli iz dru­gih aka­de­mi­ja, Sre­ten Ma­rić je po­stao re­dov­ni član. Alek­san­dar Ti­šma je je­di­ni od pi­sa­ca iza­bran za do­pi­snog čla­na. Na­zo­vem Ma­ri­ća te­le­fo­nom u Pro­van­si i sa­op­štim mu šta je no­vo u no­vi­na­ma, a on mi uz­vra­ti: „Baš mi je dra­go... A ko­li­ko se to pla­ća? Ko­li­ko za to da­ju pa­ra?” Ka­že da je do­bro – po­va­zdan se sun­ča, vri­je­me je li­je­po, kli­ma bla­ga. Čuo je, ra­du­je se što je za „Pro­plan­ke ese­ja” do­bio „No­li­to­vu” na­gra­du za naj­bo­lju knji­gu. U Ju­go­sla­vi­ju će sti­ći kra­jem mje­se­ca, oko 20.
U ja­nu­a­ru 1982. Ma­rić je upu­tio pi­smo pred­sjed­ni­ku op­šti­ne u Uži­cu, u nje­mu za­hva­lju­je na do­ma­ćin­skom do­če­ku i po­no­vo po­tvr­đu­je že­lju da on i nje­go­va su­pru­ga osta­ve Uži­cu ono naj­vred­ni­je što ima­ju – ona svo­je sli­ke, ja svo­ju bi­bli­o­te­ku kao i ne­ke umjet­nič­ke pred­me­te. I nje­go­va se­stra Li­za bi ta­ko­đe po­klo­ni­la svo­je sli­ke i osno­va­la le­gat. Pred­la­že da se za to na­đe od­go­va­ra­ju­ća sta­ra oma­nja zgra­da ko­ju bi va­lja­lo adap­ti­ra­ti.
To­ga pro­lje­ća se Li­za raz­bo­lje­la – rak doj­ke. Oba­vlje­na je i hi­rur­ška in­ter­ven­ci­ja, ali se nje­no zdra­vlje po­gor­ša­va­lo od zra­če­nja. U po­ne­dje­ljak, 3. ma­ja 1982. go­di­ne, Li­za Ma­rić-Kri­ža­nić je umr­la. Sa­hra­nje­na je sju­tra­dan u 14 sa­ti na No­vom gro­blju – si­ro­tinj­ski spro­vod, sve­ga nas de­se­tak od rod­bi­ne i pri­ja­te­lja, ona je od­re­di­la ko da se po­zo­ve (ni­je do­zvo­li­la ni da se vi­jest o smr­ti ob­ja­vi pri­je sa­hra­ne). De­san­ka Mak­si­mo­vić je na njen san­duk po­sled­nja ba­ci­la gru­dvu ze­mlje: „E, mo­ja Li­zo, ne­ka ti je la­ka ze­mlja...”
Sre­ten ni­je sti­gao. Zvao je te­le­fo­nom bra­ta Dra­go­sla­va, zvao je i me­ne, ras­pi­ti­vao se šta se i ka­ko se sve do­go­di­lo. A Li­za je mi­sli­la da u Pa­ri­zu po­tra­ži li­je­ka opa­koj bo­le­sti... Sre­ten je do­šao po­čet­kom je­se­ni, sa Ni­kol oti­šao na njen grob i po­lo­žio cvi­je­će. U Sr­bi­ji je ostao oko mje­sec da­na. Se­dam da­na je pro­veo na Zla­ti­bo­ru, u ho­te­lu „Pa­li­sad”, on­da je oti­šao u Su­bjel. Pred od­la­zak u Pa­riz sre­li smo se kod Dra­ga­na Dra­goj­lo­vi­ća, on­dje je bio i Lju­bo­mir Si­mo­vić. Ne­što ra­ni­je bi­li smo za­jed­no u an­ti­kva­ri­ja­tu Ma­ti­ce srp­ske u Knez Mi­ha­i­lo­voj uli­ci, kod Mi­la­na Da­vi­do­vi­ća... Kao da je je­dva če­kao da ode što da­lje od ovih kra­je­va i lju­di.
Po­čet­kom je­se­ni je opet do­šao u No­vi Sad, oti­šao u Uži­ce, Su­bjel i na Zla­ti­bor. Ne­ko­li­ko li­je­pih da­na mi­holj­skog lje­ta pro­veo je na pla­ni­ni, a ka­da je, vra­tiv­ši se ku­ći, iz­ne­na­da do­bio tem­pe­ra­tu­ru, od­lu­či­li su da od­mah ot­pu­tu­ju za Pa­riz.
Udar­ni blok dvo­bro­ja „De­la” (no­vem­bar-de­cem­bar 1983) po­sve­ćen je Sre­te­nu Ma­ri­ću: Jo­van Hri­stić o nje­mu pi­še kao o čo­vje­ku raz­go­vo­ra, Sve­to­zar Pe­tro­vić – o či­ta­nju Sre­te­na Ma­ri­ća, Ni­ko­la Ko­vač o Ma­ri­će­vom ese­ju kao sin­te­zi svi­je­sti, Du­šan Bo­ško­vić ob­ja­vlju­je op­ši­ran raz­go­vor sa njim, Ko­lja Mi­će­vić mu po­sve­ću­je pje­smu, dok sam ja sa­či­nio Ma­ri­ćev ži­vo­to­pis.
Ma­rić je čo­vjek pred­go­vo­ra i po­go­vo­ra. Po­čet­kom 1984. „No­lit” je u sa­rad­nji sa Ma­ti­com srp­skom i „Na­rod­nom knji­gom” štam­pao „U tra­ga­nju za iš­če­zlim vre­me­nom” Mar­se­la Pru­sta sa po­go­vo­rom Sre­te­na Ma­ri­ća.
(NA­STA­VI­ĆE SE)