- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­red Sre­te­na sve je vri­je­me nje­go­va do­bra vi­la – Ni­kol. Če­sto mu te­le­fo­ni­ra i Dra­gan Dra­goj­lo­vić, pje­snik i se­kre­tar Za­jed­ni­ce kul­tu­re Sr­bi­je, ta­ko­đe Uži­ča­nin. Na­go­vo­rio sam ga da i nje­ga an­ga­žu­je oko ostva­ri­va­nja za­mi­sli da svo­ju bi­bli­o­te­ku – le­gat – pre­ne­se u Uži­ce. U Uži­cu se, me­đu­tim, pro­blem na­do­ve­zi­vao na pro­blem: gdje smje­sti­ti bi­bli­o­te­ku, ka­ko obez­bi­je­di­ti sta­ru zgra­du (ise­li­ti sta­na­re, adap­ti­ra­ti je, na­ći po­god­nog bi­bli­o­te­ka­ra ko­ji zna je­zi­ke...).
No­vem­bra 1984. pi­še Dra­goj­lo­vi­ću iz Pro­van­se i pred­la­že da od­bor ko­ji bi ru­ko­vo­dio tom bi­bli­o­te­kom či­ne Dra­gan Dra­goj­lo­vić, Mi­loš Stam­bo­lić, Đor­đi­je Vu­ko­vić, Vla­di­mir Di­mi­tri­je­vić, te nje­go­va že­na Ni­kol i kćer­ka Ka­ta­ri­na. Taj od­bor bi nje­go­vim le­ga­tom upra­vljao i po­sli­je nje­go­ve smr­ti. Uži­ča­ni bi bi­li oba­ve­zni da ura­de ka­ta­log – je­dan azbuč­ni, dru­gi pred­met­ni, bi­bli­o­te­ka bi mo­ra­la da bu­de otvo­re­na pet da­na u ne­dje­lji... Do­da­je još i ovo: „Po­što u Ko­sje­ri­ću ne­ma pra­vog gro­blja, že­lio bih – kao što su mi Uži­ča­ni tu već i pred­lo­ži­li – da bu­dem sa­hra­njen na užič­kom gro­blju i ja, a ka­sni­je i že­na mi. Vi­di, da li se to mo­že...”
Ipak, bli­ži mu je go­vor o ži­vo­tu: „Do­volj­no mi je, kad se pro­bu­dim i usta­nem, da vi­dim ka­ko sun­ce si­ja, pa da se oza­rim. Ili, ako ne si­ja, da me knji­ga če­ka. Do­sa­da o ko­joj go­vo­re pe­si­mi­sti, na nje­mač­kom se ka­že Lang­we­i­le, du­go vri­je­me, a me­ni je vri­je­me uvi­jek pre­krat­ko. Do­sa­da za me­ne po­sto­ji sa­mo ka­da mo­jim vre­me­nom – što će re­ći mno­me – dru­gi ras­po­la­že, ka­da sam u če­ka­o­ni­ci kod zu­ba­ra, u vo­zu ko­ji se ne mi­če i to­me slič­no... Vo­lim ži­vot, vo­lim ovu pla­ne­tu, nje­ne bo­je i ob­li­ke, vo­lim že­nu, ra­du­jem se mno­go če­mu, ali ipak... Ko­li­ko li sam pu­ta sa­njao je­zo­vi­te sno­ve iz Al­ba­ni­je... Do­ži­vio sam dvi­je apo­ka­lip­se, tre­ću ne že­lim da do­ži­vim. Ho­ću sa­mo da se na­dam da će mi se dje­ca i unu­ci – ako ko­jim slu­ča­jem do nje do­đe – ne­ka­ko ži­vi iz­vu­ći – i da će moj na­rod, pr­vu put u svo­joj isto­ri­ji, zna­ti da bu­de mu­dar i da se dr­ži po stra­ni dok bu­ra ne pro­đe...”
Užič­ka op­šti­na je po­čet­kom 1985. go­di­ne (25. fe­bru­a­ra) od­lu­či­la da se pri­hva­ta po­nu­da dr Sre­te­na Ma­ri­ća da po­klo­ni svo­ju bi­bli­o­te­ku ovo­me gra­du. Ni­kol i Sre­ten Ma­rić su u Ju­go­sla­vi­ju do­pu­to­va­li avi­o­nom 27. sep­tem­bra 1985. go­di­ne. Od­mah je oti­šao u No­vi Sad. Po­slao mi je od­štam­pa­nu aka­dem­sku be­sje­du O je­zi­ku i je­zi­ko­slo­vlju da­nas: „Ra­do­va­nu, za pra­sta­ro, uvi­jek čvr­sto pri­ja­telj­stvo i vjer­nost”. Zo­ran Sto­ja­no­vić mu je pri­či­nio još jed­nu ra­dost: ob­ja­vio je kod Knji­žev­ne za­jed­ni­ce No­vog Sa­da knji­gu raz­go­vo­ra ko­je je Sre­ten Ma­rić u raz­li­či­tim pri­li­ka­ma vo­dio sa Dra­go­sla­vom Ada­mo­vi­ćem, Lju­bi­sa­vom An­dri­ćem, Jo­vi­com Aći­nom, Mi­lo­šem Jev­ti­ćem, Zo­ra­nom Sto­ja­no­vi­ćem, Du­ša­nom Bo­ško­vi­ćem i Rad­mi­lom Gi­kić. Bi­lo je to na po­čet­ku 1986.
U Uži­cu se kom­pli­ku­ju po­slo­vi oko pre­u­zi­ma­nja Ma­ri­će­ve bi­bli­o­te­ke – ne­ke „ne­vi­dlji­ve si­le” na­sto­je da osu­je­te tu li­je­pu za­mi­sao. Iz No­vog Sa­da li­je­pa vi­jest: na sjed­ni­ci pred­sjed­ni­štva Dru­štva knji­žev­ni­ka Voj­vo­di­ne Sre­te­nu Ma­ri­ću je do­di­je­lje­na na­gra­da za ži­vot­no dje­lo (ži­ri­ju je pred­sje­da­vao Alek­san­dar Ti­šma). Na go­di­šnjem sku­pu pi­sa­ca Voj­vo­di­ne, 21. fe­bru­a­ra 1987. go­di­ne, la­u­re­a­ta ni­je bi­lo, po­slao je te­le­gram: „Mno­go ste me ob­ra­do­va­li. Hva­la vam. Do­vi­đe­nja u ma­ju”. O Ma­ri­će­vom dje­lu go­vo­rio je Ti­šma.
Zo­ran Sto­ja­no­vić je na kra­ju pro­či­tao od­lo­mak iz svog raz­go­vo­ra sa Sre­te­nom Ma­ri­ćem. U je­sen 1987. Sto­ja­no­vić će kod Knji­žev­ne za­jed­ni­ce No­vog Sa­da ob­ja­vi­ti Ma­ri­će­vu knji­gu „Ogle­di II (U tra­ga­nju)”. On je pri­re­dio Ma­ri­će­ve tek­sto­ve pu­bli­ko­va­ne od 1981. do 1986. go­di­ne: O je­zi­ku i je­zi­ko­slo­vlju da­nas, ese­je o Van Go­gu i nje­go­vim pi­smi­ma bra­tu, ogled o Pru­stu, o Šo­pen­ha­u­e­ru, Ve­be­ru... Ma­rić mi je knji­gu po­slao kra­jem ok­to­bra: „Ra­do­va­nu, u sje­ća­nje na na­še raz­go­vo­re...”
Sa Uži­ča­ni­ma su is­kr­sle no­ve ne­vo­lje: in­si­sti­ra­li su na ugo­vo­ru o po­klo­nu bi­bli­o­te­ke, a Ma­rić na to­me da je ri­ječ o le­ga­tu. Na kra­ju je 1. av­gu­sta 1988. go­di­ne pred­sjed­ni­ku op­šti­ne po­slao oštro pi­smo – on „di­že ru­ke od sve­ga, de­fi­ni­tiv­no i neo­po­zi­vo”: „Vje­ru­je­te mi, te­ška sr­ca... Znam da okvir tim knji­ga­ma, ko­je sam ja ‘sa lju­ba­vlju’ pri­ku­pljao ci­je­log ži­vo­ta, ne mo­že bi­ti ljep­ši i njih do­stoj­ni­ji...”
Ta­ko je pro­pa­la za­mi­sao ko­joj se svim sr­cem bio pre­dao (ci­je­le 1989. go­di­ne je u stva­ri ku­bu­rio sa knji­ga­ma ko­je su već bi­le u Uži­cu). Na­po­kon je do­če­kao olak­ša­nje: Bi­bli­o­te­ka Ma­ti­ce srp­ske obje­ruč­ke je pri­hva­ti­la do­na­ci­ju Ni­kol i Sre­ten Ma­rić. Mi­ro Vuk­sa­no­vić, uprav­nik Bi­bli­o­te­ke, u to vri­je­me je če­sto raz­go­va­rao s pro­fe­srom Ma­ri­ćem u nje­go­vom do­mu: „Uvi­jek je, u raz­go­vo­ri­ma sa go­sti­ma, sje­dio is­pod vla­sti­tog por­tre­ta, uokvi­re­nog i obje­še­nog na zid, na ko­jem su ubje­dlji­vo is­tak­nu­te mu­ške cr­te li­ca, od­luč­nost i stro­gost (rad nje­go­ve su­pru­ge Ni­kol)... Ra­do je u sta­nu, po­ka­zi­vao sta­re iko­ne na sta­klu, sli­ke nje­go­ve se­stre Li­ze i su­pru­ge Ni­kol ko­ja se re­dov­no, i uvi­jek spon­ta­no, odu­še­vlja­va­la pro­fe­so­ro­vim po­na­ša­njem i ka­zi­va­njem.
Sve to, i do­sta za­ni­mlji­vo­sti još, is­pu­nja­va­lo je dom Sre­te­na Ma­ri­ća, ali ni­gdje ni­je­sam vi­dio da je sve bi­lo ta­ko po­kri­ve­no knji­ga­ma, u re­du ko­ji mo­že sa­mo po­seb­na lju­bav stvo­ri­ti...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)