- Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Za mno­ge, ko­ji su ozno­je­na li­ca i do is­cr­plje­no­sti ra­di­li svoj po­sao u dr­žav­noj slu­žbi, taj se „ja­va­šluk“ po­ka­zao kao bla­go­slov. Ple­mić­ka pre­tje­ra­na slo­bo­da je, kao pr­vo, pru­ža­la mo­guć­nost da se na mi­ru raz­mi­sli o sve­mu u slo­bod­nom vre­me­nu: ne­ko je to mo­gao na­sa­mo sa pra­vo­slav­nim mo­li­tve­ni­kom da po­raz­mi­sli o sop­stve­noj du­ši, a ne­ko za­jed­no sa pre­ve­de­nim ino­stra­nim knji­ga­ma o po­ret­ku, ko­ji je vla­dao u Ru­si­ji i nje­nom mje­stu u sa­vre­me­nom svi­je­tu.
Na toj nji­vi su iz­ra­sli ne­plo­dan cvi­jet ru­ske me­lan­ho­li­je i to čud­no­va­to dr­vo, ko­je su ka­sni­je na­zi­va­li ru­skom in­te­li­gen­ci­jom.
U tim vre­me­ni­ma ta­kve in­te­lek­tu­al­ne hra­ne je bi­lo za sva­či­ji ukus, bi­lo da si po­že­lio da slu­šaš, gle­daš ili či­taš. Mno­go šta ni­je ima­lo ve­ze ili slič­no­sti sa na­ci­o­nal­nom isto­ri­jom. Ze­mljom je upra­vlja­la ca­ri­ca-Evro­pljan­ka. Pr­vi put je do­šao na ru­ski pre­sto čo­vje­k sa za­pad­nim men­ta­li­te­tom, do­brim obra­zo­va­njem i ka­rak­te­rom prag­ma­ti­ka.
Ka­ta­ri­na II ni­je pr­va že­na i ni­je pr­va stran­ki­nja, ko­ja je vla­da­la ru­skom dr­ža­vom, ali se ona upa­dlji­vo raz­li­ko­va­la od svo­jih pret­hod­ni­ca. Sa­mo­stal­na i ener­gič­na Ka­ta­ri­na II ni­je ima­la ni­čeg za­jed­nič­kog sa Ka­ta­ri­nom I, osim ime­na. Vla­da­vi­nu Pe­tro­ve udo­vi­ce je pra­vil­ni­je na­zva­ti epo­hom Men­ši­ko­va, jer su se nje­ne lič­ne bri­ge svo­di­le na gra­ni­ce Dvo­ra.
Ka­ta­ri­na II je ima­la vi­še mi­lje­ni­ka, ne­go sve nje­ne pret­hod­ni­ce za­jed­no, ali ni­je­dan od mi­lje­ni­ka ni­je mo­gao da oče­ku­je svoj uti­caj na nju, kao što je imao Bi­ron na Anu Iva­nov­nu. Dvi­je im­pe­ra­to­ri­ce, i kao že­ne i kao ca­ri­ce ni­je­su li­či­le jed­na na dru­gu baš ni u če­mu.
No­va ru­ska ca­ri­ca, že­na ja­kog ka­rak­te­ra, ni­čim ni­je pot­sje­ća­la na Anu Le­o­pol­do­vu. Mi­nih je spa­sio Ru­si­ju od Bi­ro­na, a ne bez­volj­na vla­dar­ka. Pre­vrat pro­tiv Pe­tra III je pred­vo­di­la Ka­ta­ri­na lič­no, a ne bra­ća Or­lo­vi, ko­ji ni­je­su bi­li sa­svim bli­ski ca­ri­ci, ili nje­na dru­ga­ri­ca Da­ško­va i en­gle­ski am­ba­sa­dor, ma­da su svi oni uče­stvo­va­li u pre­vra­tu.
Uto­li­ko bo­lje što, rad­na i vri­jed­na kao pče­la, Ka­ta­ri­na II ni­je li­či­la na ca­ri­cu Je­li­sa­ve­tu Pe­trov­nu, ko­ja je vla­da­la dr­ža­vom, kao što je po­zna­to, u du­bo­koj de­pre­si­ji i iz­bje­ga­va­la dr­žav­nič­ke po­slo­ve i di­plo­mat­ske raz­go­vo­re. Je­li­sa­ve­ta Pe­trov­na je mo­gla sa­ti­ma da raz­go­va­ra o vr­sta­ma fri­zu­ra i mo­de­li­ma ha­lji­na, ali ni­je mo­gla da iz­dr­ži ni tri mi­nu­ta raz­go­vo­ra sa Di­dro­om. Po ri­je­či­ma jed­nog isto­ri­ča­ra, Je­li­sa­ve­ti­na pre­pi­ska se „sa­sto­ja­la od ne­ko­li­ko be­zna­čaj­nih za­bi­lje­ški, u ko­ji­ma se ni­je mo­glo od­re­di­ti ili je go­ri pra­vo­pis ili si­ro­ma­što mi­sli“.
Ovog pu­ta se na ru­ski tron po­pe­la jed­na od naj­i­stak­nu­ti­jih že­na svo­ga vre­me­na. Nje­na vlast je bi­la neo­gra­ni­če­na, a auto­ri­tet ne­spo­ran. Ru­ski na­rod je, ko­ji je do ta­da mr­zio „Pru­sa“ Pe­tra III, pred Ka­ta­ri­nom, o če­mu po­sto­je do­ka­zi, kao pred ži­vom iko­nom pa­lio svi­je­će u cr­kva­ma.
Za­jed­no sa tim u tra­di­ci­o­nal­nom pra­vo­slav­nom kon­zer­va­ti­vi­zmu, ustu­pa­ju­ći mje­sto pro­sve­će­nom ap­so­lu­ti­zmu, do­la­zi do ras­cje­pa. Na pri­mjer, cr­kva je mo­ra­la da se po­mi­ri sa od­lu­kom ca­ri­ce da pru­ži uto­či­šte je­zu­i­ti­ma, sta­rim ne­pri­ja­te­lji­ma pra­vo­sla­vlja. U to vri­je­me, kad su svu­gdje u svi­je­tu pro­go­ni­li je­zu­i­te, a pa­pa zva­nič­no za­bra­nio nji­hov red u cr­kvi svo­jom bu­lom, oni, za­hva­lju­ju­ći Ka­ta­ri­ni, ne sa­mo da su do­bi­li uto­či­šte na ru­skoj ze­mlji, već su čak i do­bro is­ko­ri­sti­li taj re­žim u Ru­si­ji u tra­ja­nju od ne­ko­li­ko de­se­ti­na go­di­na.
Cr­kva je pri­sta­la i na se­ku­la­ri­za­ci­ju sop­stve­nih te­ri­to­ri­ja. Istina je, sve to ni­je mo­glo da pro­đe bez skan­da­la. Ro­stov­ski mi­tro­po­lit Ar­se­ni­je Ma­ci­je­vič je na­zvao ca­ri­cu Ju­dom, zbog če­ga je raš­či­njen (bio li­šen mo­na­škog či­na) i po­slat u za­to­če­ni­štvo. Ali, na­po­mi­nje­mo ra­di po­re­đe­nja, da su u Fran­cu­skoj zbog se­ku­la­ri­za­ci­je te­ri­to­ri­ja sve­šten­stva bi­li pri­nu­đe­ni da iz­vr­še kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju.
Po­red je­zu­i­ta-iz­bje­gli­ca i fran­cu­skih fi­lo­zo­fa, či­je je knji­ge Ka­ta­ri­na ra­do či­ta­la, kao i ru­sko plem­stvo, dr­ža­va je u to vri­je­me do­bi­la od Evro­pe još je­dan po­klon-ma­son­stvo. Po svoj pri­li­ci, sva­ki ra­do­zna­li ru­ski ple­mić, ko­ji ni­je raz­mi­šljao, u to vri­je­me se pri­klju­či­je ma­so­ni­ma.
No­va mo­der­na igra za od­ra­sle i to bes­ko­ri­sno tra­bu­nja­nje o taj­na­ma vi­te­zo­va, što je ve­o­ma čud­no, br­zo se pre­no­si kao ozbi­ljan raz­go­vor na mo­ral­no po­uč­ne, a za­tim i na po­li­tič­ke te­me. Ka­ta­ri­na sa ve­li­kom za­bri­nu­to­šću pra­ti sve to, kao „al­he­mi­ja“, ko­ju je ona s pra­vom ismi­ja­va­la u no­vin­skim član­ci­ma i po­zo­ri­šnim ko­ma­di­ma i za­mje­nju­je „he­mi­jom“. Štam­pa­ri­ja No­vi­ko­va uba­cu­je u dru­štvo no­ve knji­ge i no­ve ide­je jed­nu za dru­gom kao vru­će ko­la­če, pri če­mu je ve­ći­na knji­ga po­ri­je­klom sa Za­pa­da.
Me­đu­tim, mo­ral­na do­dvo­ra­va­nja ma­so­na, Vol­te­ro­vo bez­bo­žni­štvo, za­pad­ni mer­kan­ti­li­zam i po­li­tič­ke pro­po­vi­je­di Di­droa, iako su omo­gu­ći­li iz­ra­sta­nje no­vih iz­da­na­ka na tra­di­ci­o­nal­nom ru­skom tlu, ako pa­žlji­vo raz­mo­tri­mo, ni po­če­mu se ne raz­li­ku­ju od kla­sič­nog evrop­skog pro­iz­vo­da.
Ako je Ka­ta­ri­ni­no ca­ro­va­nje i udah­nu­lo u Ru­si­ju du­šu, po­šte­no je re­ći, da je ta du­ša pri­mlje­na sa ne­mi­rom i pro­ti­vlje­njem. U tim vre­me­ni­ma, kad je Ka­ta­ri­na vla­da­la, po­če­li su da pri­mje­ću­ju ne­ke oso­be­no­sti kod Ru­sa, ko­je su, u ne­do­stat­ku dru­gih ob­ja­šnje­nja, na Za­pa­du po­če­li da na­zi­va­ju „za­go­net­ka­ma ru­ske du­še“.
(NASTAVIĆE SE)